Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

42 ___ОДЕЉАК ПРВИ

за словенски језик, и друга, чији је број стално растао, која је била за народни. Међутим ни једни ни други нису писали ни чисто словенски ни чисто српски.

Језик н. пр. Трлајићев разликује се од језика Рајићева, као што се од оба разликује језик Кенгелчев. Једнакости писања сметало је с једне стране недовољно знање словенског језика, а с друге, народни говор, јер ма колико да су од њега бежали, нису увек могли утећи. Рајићев се језик готово не разликује од руског књижевног језика прве половине ХУШ века, док је Кенгелчев много ближи црквенословенском; Грлајић држи као сре= дину између њих. Зато је (Соларић имао право кад је рекао да »данас нико чисто словенски као ни латински у састојанију писати није« ФКључић ду.

Још је веће шаренило владало код оних који су хтели писати народ= ним језиком. Код њих је било управо толико језика колико је било писаца; па и један исти писац није стално писао једнако. Гоме је узрок био што није било ни школских књига ни виших српских школа, него су се писци школовали на туђим језицима и примали начин изражавања туђих језика, и нису знали ни дух српског језика ни његово речничко богаство, и што су сви били под утицајем рускословенског језик>, те су употребљавали масу словенских речи и облика мислећи да пишу чисто српски.

(Овој би се невољи временом могло помоћи, јер би писци, хотећи да пишу народним језиком, мало по мало изучили народни језик, избацили би из њега оно што је туђе и изишли на прави пут, да се међу њима није јавила трећа струја која је пошла путем који никад не би довео к чистом народном језику. (Они су, наиме, држали да је говор простог народа покварен и да нема никаквих граматичких правила, да нема израза за више појмове, и да га према томе ваља поправљати. Видећи да се и код других народа књижевни језик разликује од говорног, они се свесно реше да простачки народни говор облагороде словенским језиком, да се од њега не удаљавају, већ да му се приближују.

Не могући одржати словенски језик у књигама писаним за народ, тај нови вештачки језик прихватили су и представници цркве, надајући се да ће тако не само »облагородити прости говор« већ и сачувати разви= јене и стечене везе с Русијом.

Заступници овог новог правца губили су из вида да на овај начин није постао нити може постати никакав књижевни језик, и да је развитак књижевног језика код сваког народа резултат специјалних поли= тичких, социјалних и књижевних прилика, да има дугу традицију и да сваки језик има своја правила против којих се није смело грешити. (Они пак нису имали никаквих правила, и било је остављено да сваки по своме »вкусу« врши то облагорођавање. А како у »вкусу« нема јединства, то га није било ни у њиховом језику, и сваки је писао како је хтео.

Та тежња за стварањем новог језика јасно је изражена у писму (Стратимировићеву Доситију «29. јуна 1805. г). (Он је то писао као критику на (Соларићев (а посредно и Доситијев) језик у Кључишћу, чијим се кованим