Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

Е __ ГЛАВА ЧЕТВРТА. 45

речима и фрази заиста имало шта замерити. Да би се видело како је апсурдно било тако схватање књижевног језика и уједно како је бедно било филолошко знање Сратимировићево, ево неколико цитата из тога писма:

»Совђфтупте Сму «Соларићу» моимљ именемљ да онљ писаољи просто (Сербски, потрудисе, и величаишее прилђжане вљ томљ да приложи, да своИство, чистоту и асностљ славеносербскаго слога (то естљ стила; себи придобје. Друголчје говори прости Сербињљ у Срему, Банату, Бачкон, и горнђи Мадарскон; а друголчис у Славонји, Лики, Далмацти, Босни и Сербји, у многима рфчма, глаголима и у своиству слога; овог истина коло ве знате, а онљ прилфжно да испвта и увбри се. Но косму отљ ОвМХЂ вали слбдоватиг Оннмљ заиста ком ближе приближаваосе Сла= венскому, истиному своПству езвка. це друголчје говори просто (Сербски, класса (Свишениковљ, Офишеровљ, ученњхљ, терговцевљ, худо= жниковљ, рукодфлцевљ, и вебхљ сљ култивирани леодми см'бшанњгхљ (Сербовђ, а друголчје класса простахљ земледфлцевљ, или козаровљ, слугљ, гове= даровљ, овчаровљ, и прочихљ подлЊИшихђ лоден кон нити речи имаду доста нити ихљ право изговарало, но разврашавал, нити кадгодљ книга читао. Не треба дакле овммљ слфдовати и разврацавати и губити езвикљ свон, по онљмљ горнммљ, ком и у беседи своеи трудесе пречиствавати, украшавати, и разпространивати рђбчђ свого. Овнмљ путемљ и писалису и пишу Талјанци, Немцв, Французи и сви народи кои у науками и езмку до совершенства доспћли есу. Сви почти прости Немци и Швабе говоре, нфки же и говоре и читао: ут за Кмезеп; 1 се а, и прочаал, а пишу маг 54 семезеп, јећ сеће ацећ. Татшанце у самоме Риму говоре ради! а сви пишу раџаф, у Французовљ колико предђловљ, толико различивољ изговоровђ, и сви пишу ти еднако....< — «Долазе примери непра= вилних речи међу којима и чловекђу Само Тотови говоре чловекљ, а (Серби не говоре нигдфже, но или человђкљ или човек. Производнал же человћђчество, человђколшобје и прочал, измескупотљ, да се пи у корену пишетђ человћкљ, а простаку слободно изговарати човек и прочал.,.. (Сви кои су досадљ Сербски писали, мало су разликовали, две со вебмљ различне веци: другог Сербски писати, т. е. не славенски, и другос писати за простви Народљ. (Сербски може се писати свака наука и високо и витиствено; а писати за прости Народљ пишетсе про= стимљ слогомљђ коега сви учени у свакомљ Народу зову Популарљ Стилљ, у коему народљ можетљ науки читати бевљ толкована. (Овога е стила своИство 1. да се не примао рфчи високе, и непонатне н. пр. четире месечиви јупитерђ тко то разуме! Идели то у простви слогљ' 2. да нису рфчи пренебрежене, или преврацене н. п. шо-=шљ вмфсто што, шета ница и проч: вмћсто штета, ништа. милоћа вмбето милостљ, штедрота мфсто цедрота, следи мбсто слфди и проч... 3. Да мали слољ т. е. конструкша, нити тако дугачка буде, да сматене разуму причини, нити тако кратка, да се не разуме, т. е. да нити изомточествуе рбчма, нити оскудљћва. 4. Да нису речи тако сложене, како кадкадљ говоримо, или како первни ма у езнкљ доиду, изпребацане кос кудљ да едвасе постигну«,..

«Лет. М. С. 42, 120».

Питање књижевног језика интересовало је све писце као и читаоце, и несумњиво је да је око тога било много усмених препирки као иу писмима. Одјеци тих разних мишљења јављају се у предговорима савре= мених књига, «Јанковић, (Соларић, Дошеновић, Текелија и др», али се нигде не спомиње ничије име, нити се противни правац напада, већ се