Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

.

++ __ОДЕЉАК ПРВИ

само свој брани. Кад је Трлајић изишао са својим заступањем славенског језика, он је пуно комплимената просуо на Доситија, и овај му их у истој мери враћа, и ако су се у главном питању диаметрално разликовали. У осталом како би се и могао језика ради нападати какав писац, кад се писање књига сматрало као патриотско дело првог реда!

Први је био Павле Кенгелац, један од последњих заточника словенског језика, који у предговору свом Јестествословију «81» оштро и иро= нично исмева заступнике вештачког језика, не помињући ни он ничијег имена.

»Да бе читатељи сем» естествослова не точ!о вецемљ можетљ Оби непознанвмљ, но и (Славанском“ азвку колико толико наХчилиса, печахса, елико (Славански самљ равумћвало, чисту (Славански, писати, не убинулса годб ли вебмљ бУдетљ, или ни,. Ае таку книги писати бУдемљ, гакоже нбцеми нвнтфшнагу вђбка книжнице ниже (Славански, ниже (Сердски, но таку да реку“: славено=сербо =н'Бмецко =мадваро=т“рско = цвтански, и Богљ единђ вђстљ, какова реченћа вђ свол книги спраташа, и написаша, то всегда 'устанемљ еже всмн, сирбчђ на послбднемљ степени азнкораспро= странена и оукрашени, и никогда инбмљ Азис свои паче и паче оукраша= швмљ просвђшенвмљ народумљ оуравнимса... Латинскагу азнка кромћ, иже единљ неправилно говорити не терпитђ вси прочи народи погрбшно говоратљ, обаче книгописатели, не убозиратошеса, каку простви лодљ го= воритљ, но како правила езнжка вазекелотљ, таку пишУтљ, Аце ба кто, на прикладљ, Нбмецки онаку писалђ, акоже обднкновеннђ говоритса, оубу бв и проста Небмецка баба книги писати могла. Таку нбињ нашег рода книжници книги свол списавше, вбнемљ книжническимљ од лода оувбича= шаса, и сХетн“ло похвал“ оулучиша. Вси народи, и сами !азачницњг книги свОА по грамматискимљ правиламљ списаша, оу насљ по правиламљ бабњг (СмилАно пишУтСА, «

Кенгецлу је одговорио Видаковић 433 г)у чланком »Примфчане о сербскому езнку« (у 1. кн. Љубомира у Елисиуму)у, не помињући га лично. И он одлучно стаје уз Доситија «и цитира га), (Соларића и др. за српски језик, а против словенског, и служи се истим разлозима којима и они. (Он вели да се српски писци налазе у незгоди, што нема српске граматике, и да ће, докле год она не изиђе, тумарати и различно писати, »Нбки наши захтевао да се пише (Славенски, а не (Сербски, но молимљ понизно за кога; — за наше учене; — здрави врача не требуо! — Кои е конешљ, просимљ, и намфрене едногљ списатела.... то да свотомљ книгомђ, у коси онђ и пороке и добродћтелђ асно намљ преставла, насђ ползуе и поучи... Но тко ово више потребуе, нежели они, кои нису толико учени: младитњи, женски полљ и прости наши лоди: обаче хотведу ли они славенску книгу узети у руке, кадљ :о не разумевао:! Нигда! — Е дакле таковемљ начиномђ списателђ не получава намђренте свое, и онљ нимало, или весма мало кога са своимђ списанјемђ ползуе“.... Зато што мн отђ (Славановђ происходимо, нисмо више они, кои смо прје били, но Серби; мв_ имамо нашљ езмкљ, кои уничтожити не можемо, нити се наново у СЛлавене претворити....3 зашто се Талшани и Сранцози у Латински езвкђ, изђ коега происходе, не повратва:о.«

1 То исто тражи и Соларић у Кључићу.

2 »Језик има своју цену“ од ползе коју узрокује.« Доситије. . 3 Соларић у Кључићу: »Ми смо бели Славани, али смо данасђ еданђ пут Сла= вено=(Серби. Ова речђ каже, како данасљ писати надлежи, сирбч, како шо се говори.«