Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТВРТА с | +

(Он и на словенски језик исто онако гледа као и Копитар и Соларић: »4 по разсужденџо за обшее добро нашега народа находим, да мо пишемо (Сербски, да нас вес народљ нашљ разумћ, а да нашљ старњи езвисљ (Славенскти, кои намђ вовфбки у церковне книга остае, оставимо за Бого= слове, и за нфка токмо наученна и вмсоки лица относетвасе дбла, да га взирамо као наш Свишеннви езвкљ, и дичимосе сђ нимђ, као грецвг наши сљ Елнскимљ. Да е (Славенски нашљ езмкђ богато рбчивђ и правиланљ; да е у израженими сладакђ нфжанљ и силанђ, то е истина; и да мм изљ нфга као источника лбити рфиш узимати и нашљ Сербскти езмкљ поправ= лати можемо, то намљ нитко не брани; не узимамо бо изљ чужегљ езњтса, но опетђ изђ нашего«,'

Али чим дође на питање какав књижевни језик треба да буде, одмах се ставља на страну Стратимировићеву, и наводи и исте разлоге. »Обаче пробесфдити будемо мало и о тому: како треба и (Сербски писати, да намљ Тошњ каковни славанинљ не, каже »ако тљемо писати Сердски, то можеду и наше бабе книве писати« Лебпу честе дае своему езнку! (Онљ е хотфо зарђ да рекне: ме можемо писати Сербски, но не треба онако да пишемо, као што и-просте наше баке говоре; и ла кажемљ да не треба онако; но отовудљ но слбдуе, да морамо писати славенски; аки бг мвгр не имали езнкђ нашљ (Сербсти совершеннњти, него што бабе го= воре; та не видимо ли, да сви народи имао своМ особитњи и книжевнљи езвшсђ на коимљ книге пишу, и код имљ се отљ куИнскогљ езвка мало разликуе; обаче толико се разликуе, да га и простљ человђкљ разумбти може; како не бм смо и ме таковви имали! Дакле нити вала да сла= венски пишемо; будутљи да народљ обиџИ овми древни езнкљ не разумћ! нити вала пуко просто писати, као што народљ и наипрости говори; по= неже у сваком провиншти друголчје говоре, слбдовително морали Ови списатели у свакому предблу другоачте и книге писати,« Даље напомиње да, иако је народ српски у Аустрији најпросвећенији, опет се не може рећи да се у Срему најбоље српски говори, да би се тај диалект као књижевни могао узети, што и ту као и у Ђачкој и у Банату има много речи турских, немачких и маџарских, и што су »и свос собственне рбчи извернули, и отђ славенскогђ ветђма, него и у други предбли удалили,« и као пример наводи: дете, вера, дело, лепо, неки, сести, смети, гди, ниси, нема. »Увбримосе дакле, да е оно правни нашљ и старви езвкђ (Сербски, коимљ говоре наши отђљ полљ Сербје кљ Македони, у цблоћ Босни, Ерцеговини, у Албани, Цернон Гори, а и у Далмаши,,.. Дакле да пишемо као што у онм земла говоре: — Не! — И то не наво= димљ; нигди ме: предблљ земле нетђемо наИти, гдђ Ом народљ тако чисто и тако правилно, и по граммашки говорћо, да Ово ме нфбговљ далектљ за книжнеш езвкђ узети могли. Сербинљ у онљ страна многе рбчи ружно, какогодђ и ме, изговара, косе книгописацљ треба да исправи. Као што и Немце не гледу, како имђ народђљ вообше говори, да онако пишу, но пишу, како имљ своИство езка доноси. Н: п: Нбмацљ не токмо простљ но и гражданинљ, а и ученљ, у скоромљ говору каже: Нотег ке! 1 ћођ ћи 45098 — Но и у книгами да тако пише, Боже сохрани! Они пишу као што им грамматка доноси: Нађеп зуг кет; 1ећ ћађе ћт дезади т. д.

1 Копитарево мишљење в. напред стр, 34. — Соларић у Кључићу: >Мени з славенски езикђ угоданљ, по краткости и точности ради нђгови изговора, и као нека остава, гди а многоречиш бивамљ (Сербљ, а нипошо да се за нњимљ раку подобно враћатоћи, дангу= бити идемљ«.