Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

сл

ГЛАВА ПЕДЕСЕТА | па

заслуга, може се оценити из тога факта, што учитељ није био у стању "код својих (Словенаца извести оно што је ученик извео код својих Срба.

(Око свега овога Копитар је утрошио много, врло много времена, и нама је данас, после сто година, тешко разумети како је један човек могао толико радити за другога, а без своје личне користи, или без какве више идеје, То је било неразумљиво и савременицима, и приписи= вали су његову толику ревност тежњи да оцепи Србе од Руса и да их покатоличи, или бар поунијати.

(Ово питање ни до данас није коначно расправљено. Противници Вукови, који су то тврдили, нису износили никаквих стварних доказа, а остали необавештени свет примао је то тврђење као факт не тражећи доказа, јер се тицало вере. Пријатељи пак Вукови, убеђени у тачност и корисност Вукових идеја, примали су их, а нису имали шта обарати, јер противници нису износили никаквих доказа за своје тврђење.

Као и у другим борбама идеја, савременици су били у борбеној ватри, и нису могли хладно просуђивати, нити су имали свих података, по којима би могли судити. (Сад пак, кад је борба давно престала, и кад су пред нама многи, онда непознати подаци, ми можемо о томе хладније судити и беспристраснији суд изрећи. За исцрпно решење овог питања потребно би било потпуно исцрпети грађу из бечких архива, али и ово, што је досад познато, довољно је да о томе можемо с поузданошћу свој суд донети.

Улазећи у ово питање морамо се поново осврнути на Копитареве научне идеје као филолога, на његов словенски патриотизам, на његове политичке погледе, и напослетку на његово верско осећање као католика.

2:

Горе су «стр. 33 и даље) показане Копитареве идеје о књижевном језику и о правопису, и он је при њима остао целог свог живота. Према томе сасвим је неумесно тврђење Кулаковског да је он осуђивао код Гаја оно што је код Вука хвалио и помагао му да оствари. ФВук Кар. 53—54). Да је Гај задржао кајкавски диалекат у књижевности, и да је хрватски правопис латинским словима удесио онако као Вук српски ћирилским, несумњиво је да би и њега исто тако хвалио и помагао као и Вука, Доследан својим убеђењима да сви словенски диалекти треба да буду и књижевни језици, он се није могао сложити с Гајем што је напустио кајкавски диалекат, и у толико мање што га је сматрао за словеначки, а не хрватски, и тиме смањивао територију словеначког језика. Колико је осуђивао латински правопис којим се комбинацијом од два или више слова обележава један словенски глас, толико је био противан и чешкој орто= графији, коју је примио Гај, и којом се словенски гласови обележавају разним надмецима над словима. (Он је претпостављао чак и ћирилицу таком крпежу «КЛ. Бећг. 278). То и ништа више огледа се у свима његовим писмима Игњату Кристановићу, том последњем заштитнику кајкавског