Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕДЕСЕТА 787

године боји се да Руси не остану у Цариграду или у Дарданелима : шта велите —- пише опет Добровском — ако Руси, пошто заузиму Ца= риград, реку: ми нећемо више да излазимо; радије ћемо вам уступити Петроград па и Пољску за Александрову Европу и Азију чије срце сад заузимамо.« — У једном писму Фреслу из Рима вели да Аустрија треба да заузме, и то за увек, Молдавију и Влашку: »тада ће нам саме од себе временом пасти Бугарска, Србија и Босна,« 43 дец. 18427, а мало доцније (га фебр. 184) писао је Вуку, да кнез Милош или ма ко други »могао би и шребало би да сад изведе планове Стефана Душана; суседи би један другоме сметали да се умешају. Ви у најмању руку треба да постанете велики везир, кад сами нећете да будете Стефан.« ФЛисвма 167, 387, 609, бло: Нов, Шисвма 204, 321; Преп. 1, 4879. — (Ово је врло карактеристично да се види како је Копитар и од Вука брижљиво крио своје политичке жеље и намере. | 55

Али његов аусшриски патриотизам није био и немачки. (Он је же= лео и веровао да је могуће да се створи словенска Аустрија, у којој би било погодаба за све словенске народе да се културно и национално раз= вијају, да претеку Русе, и да они буду представници словенске културе. И та идеја провејава кроз многе његове чланке, и свакојако се труди да до= каже аустриској влади, како је у њеном рођеном интересу да на томе ради.

Уверен да се културно један народ може подићи једино књижев= ношћу на народном језику, он је исто тако знао, да се народни језик може усавршити, ако је он у исто доба и службени државни језик, и језик војене команде. Зато признаје да су Француска и Русија двоструко јаке, што велика већина становништва говори језиком који је и државни и војнички. Али Аустрија, са више језика, претежно је словенска држава као Русија, јер су добре две трећине становника (Словени, па је у њену интересу да оснивањем катедара за словенске језике подиже културу својих поданика. Зато поздравља сваки владин корак у томе правцу, и опомиње народе да држави буду захвални на тој пажњи која им се указује. Упоређујући Аустрију с Турском, чији поданици јермани морају чак у Бечу да оснивају своју штампарију, он узвикује: »како ћемо захвалити срећи, што нас је метнула у крило цивилизације.« А за оснивање грчког часописа у Бечу вели да се он ту издаје не зато што ту живи његов уредник, већ што је Беч, и не узимљући у обзир типографске потребности, најзгодније место да се у њему за Грке ради. — јамачно неискрено, већ само да би побудио аустриску владу да то помаже, на једном месту вели да ће се културним подизањем народа на рођеним језицима најбоље по-= стићи жеља Јосифа П за германизацијом, јер пробуђена жеља за вишим образовањем нагнаће Грке, (Словене и Влахе да уче немачки језик. (К. Чећг. 70, 63, 75, 95, 126, 169, 193, 197, 204; Писљма 276; Нов, Пис. 296, 297».

Аустрија је, по његову мишљењу, позвана да буде центар словенске културе и науке о словенским језицима и књижевностима прво зато, што

4