Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЧЕТВРТА 41

Али поред ових делимичних измена и непотпуних покушаја реформе, јавила су се два човека који су (независно један од другога; покушали да ово питање у целини и врло рационално реше. То су Саво Мркаљ у својој књижици »(Сало дебелога ера, либо азбукопротрес«, која је изишла у Будиму «о, и Лука Милованов у »Опиту наставлења к Сердској сличноречности и слогомјерју или просодији«, која је написана 181., а из= дао је Вук после смрти пишчеве 193 године у Бечу.

Вук «у Писменици; пошто је изређао раније покушаје опширније него Мркаљ у уводу“, вели, »И! тако 1едни избацулући Тедно, а други до= мећући друго, роди се буна у (Славенским писменима, и постану раз= лична мисленња о Сербском правописанђу: Једни почну говорити да меду (Славенским писменима има много писмена која Сербскоме Тезику нетре= бату, а нека опет да недостађу; а други на против почну потвердњивати да се ни дебело Тер ни под који начин неможе, нити смие изоставити, Г. Савва Меркаило, желећи да би се та буна утишала и да би сви учени (Серблњи, који (Сербски писати желе, на једнаке мисли о томе дошли и согласили се, предузео Те то и издао на свиет која су измеду (Славенски писмена Сербскоме Тезику потребна, која ли нетребату, и која Тошт недо= стају“. Фрам. Сп. 1, 9. |

Мркаљ заиста у предговору вели да му је намера »протресајући« азбуку учинити крај колебању у неуређеном српском правопису. И он то излаже (истина не баш лепим и чистим језиком и стилом; тако про= сте и јасно, да се ни данас не би могло боље рећи. — Речи су звуком или гласом исказане представе, које човек у глави има, а свака се са= стоји из једног или више простих гласова Фозвучића«, »гласчића«). Збир свих речи чини језик, говор. Као год што изговорена реч преко органа слуха изазива исту представу у глави онога који је чује, тако је писању задатак да то исто учини преко органа вида. А да то буде потребно је, да се за око створи толико различних знакова (слова, писмена; колико ухо чује различних гласова у свима речима. Сваки глас треба да има свој нарочити знак, слово; да су сва слова »јединозвучна«. Не ваља, ако их је мање, јер ће се једним словом морати обележавати два гласа: биће слова »звукопроменљивих«, и не може се реч писмом представити оку као што се звуком представља уху; нити ваља, ако их је више, јер ће више слова означавати један глас, те би та слова била »заменљива«, што такође изазива пометњу. Исто тако не ваља, ако се једним словом обе= лежава више гласова «»многозвучна« слова), јер то може постати сметња књижевности, као што и јесте н. пр. код Кинеза; а не ваља, ако се више

1 (С. Мркаљ у уводу овако о томе говори: Перви е Г. Доситеп Обрадовитђв, коп 2 честим своим дебелога (љ) испуштанђм, и у погледу писмена езика нашега нешто за нас благодатно смбБрати почео ново. Ју СтонковитБ ест другбг, кон е такодљер достоино бити судјо, на та бистро бацити свог око, Рода свога Ревнителђ Г. Гекелла с Стоико= витђем благоразложно и разумно держи. Но сладки Соларитњ, дика и милота Сербска! ветђ и состав от остроулил свога има; по коме, што му се овде отвише ВИДИ, заметђе, и, што му не достае, примете властелђски. Дошеновитђ показуе, колико (Е напрдачно с' истинним Кнљижником и Научником «бејећгјет) познанство, (Он стопама Соларитња

на извђстну похвалу свого слбдуе. — Гр. Ст. [, 209.