Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

48 ОДЕЉАК ПРВИ

слова употребљавају за један глас (»сложена слова«)у, јер с тиме пред очи износе више гласова место једног. (Свега тога има у разним азбукама, па и у српској, а међутим треба, да су сва слова »јединозвучна«. Да би се таква српска азбука добила он предлаже, да се из азбуке избаце сва слова осим а, 6, 8, 5, д, е, ож, 3, и, 1 (у значењу р Е#, лм, њо, бр, с, ш, у, ф (за туђе речи), х, ш, ч, ш, и још »требало би нам писмена др, лв, и нђ (као што имамо ту под каквим нибуд обликом изрезати«, а дотле за= држава Б, као знак за умекшавање, и према томе би имали сва слова »јединозвучна«, сем ова четири »сложена«:; дБ, тБ, лБ, нБ,

__ На замерку, како ћемо у писму разликовати речи са једнаким изго= вором а различним значењем, н. пр. бити: зећјасеп и зет, одговара: онако. као што и Латини разликују: »из смисла и слога рјечи« н, п. ез! рапет, ез| 1п осо; перво значи: Геде хљеба; друго: Јест у служби, и онако како и друге речи разликујсмо, које ни садашњом азбуком различно представати не можемо, н. пр. реч горе има седам значења; 2 п. ј. или 4 п. мн, од именице гора, 3 л. м. вр. сад. и г и 3 л. ј. врем. пређ. свршеног од глагола гореши, компаратив од зло, и адверб са звачењем противно доле. »Више је заисто равногласни речи, него што би се писменама различити могле; а хопети, што се учинити не може, не показује ли премало соли у глави '«

Да оправда потребу ове реформе, наводи ова четири разлога: а. да деца не губе по три четири године док не науче читати; 2. да сами знамо како ћемо читати оно што је написано, н, пр. читанје или читаније или читанђе; боли или боли или болљи: 3. да деца не морају прво целу Граматику изучити па тек право писати. »Познато 1е, да ко у нас поне тако звано Художнословје прешао није, ни своје име правилно записати не умије. (От данас све наше правописаније под ово долази начело: Пиши Како што говориш.“ 4. Да лакше напишемо толико потребну нам грама= тику, о чему обећава говорити у новој својој књижици »језикопротресу.«

Нема сумње да идеје изнесене у овој књижици нису оригиналне Мркаљеве, већ — Аделунгове. То се несумњиво види по Аделунговом правилу: пиши као што говориш, које Мркаљ понавља, а он у истој књи= жици назива Соларића нашим будућим Аделунгом. Исти је дакле извор био и њему и Копитару, и разумљиво је одушевљење Копитарево којим је ову расправу дочекао. (в. горе стр. 27.

Али су калуђери и црквена јерархија били осетљивији на реформу азбуке него на народни језик, јер у питању народног језика још се није појавио никакав покушај корените реформе, док је Мркаљ питање о буквици из основа претресао и врло рационално решио. Цензура пештан= ска добила је наредбу да ниједну књигу не пусти у штампу, која не би била писана дотле уобичајеним правописом. МИ кад је Лука Милованов 181 г. поднео на цензуру свој Опиш, цензура га је због правописа одбила.

(Самоме пак Мркаљу ова књижица нанела је много беде у животу. Није му ништа помогло што се доцније јавно одрекао своје »јереси.« Митрополит Стратимировић гонио га је целог живота.