Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

740 ЗАВРШЕТАК

У извештају о Вуку, који је на захтев владе поднео због тужбе (ССтратимировићеве 1822 г. (в. горе стр. 2817, Копитар говори о једнакости говора православних и католика, и о различности у књижевном језику, по коме су се делили. Калуђери су то подржавали. Доситије је почео радити против ове поцепаности уносећи народни говор у књижевност којом су и католици писали. Калуђери су га зато гонили, јер је то било против њихових сталешких интереса. Вук је један оплемењени Доситије, кога је он храбрио да напише Граматику и да у народним песмама покаже народни говор. Зато је Вук навукао на себе гоњење (Стратимиро= вићево, који га је истерао из Шишатовца. Али је Вук ипак довршио Речник, написао ново издање Граматџике и издао другу књигу Песама. (Овај његов рад изазвао је на једној страни гоњење, а на другој допадање, и његово име као другог Доситија расло је у народу. Његов нови правопис јако се разликује од старог скрпљеног из црквеног језика; поред четири нова знака унесено је и лашинско ј. То је било доста па да га огласе као отпадника, као католика. »Калуђери нису пропустили да Вука опомињу да се мене чува, али његова здрава глава била је против тога наоружана... ЕЊегов литерарни рад стоји у потпуној сагласности с мојим жељама о Граматици Добровског. (Оба хоће да оделе, и оделиће насвагда Илире од Руса, тиме што ће им створити центар у отаџбини.« аг. Зборн. 476).

Потпуно истоветне идеје развио је Копитар и у извештају о Лај-= пцишком издању народних песама (в. горе стр. 259. Истиче верски антагонизам између православних и католика, који говоре истим језиком; тежњу калуђера да у књижевности задрже рускословенски језик, како би се бар у томе разликовали од католика; њихову мржњу против писаца народним језиком, а нарочито противу Вука као најбољег међу њима.

(Он сам, вели, »није досад видео од њега бољу главу ове народности. Калуђерска странка је народним писцима (који писаху матерњим језикому пребацивала да ни они не пишу чисто онако како народ говори, него да своје сиромаштво покривају црквеном словенштином, и т. д. И то није било неосновано; међу народним писцима није било генија, све је било само покушај, пипање по мраку, не без многих слабости; потписани, уверен да је овде добра ствар такође и ствар Аустрије, добацио је Вуку идеју, да би збирка прекрасних српских народних песама била с једне стране најомиљенији, а с друге стране необориви представник материн= ског језика, јер су ове песме, испеване само од народа који није учио црквеног језика, морале бити чисто српске... Вук је иноземац, али није непријатељ Аустрије; док се бори за своје мишљење, чији је господар само он, и нехотиде се бори за Аустрију... Аустрија сме ове песме толерирати (јер нису овде штампане). Русија ће се чувати да против тога ради директно..... Плодови — које ће ово дело носити тиме што (Србима пружа самосталну и драгу књижевност која ће скоро наткрилити руску, пошто их окупља око народног средишта — оправдали би, својим духом и задаћом целине, чак и обзире према појединим, у овом часу можда и штетним околностима... Будући да сад овај зборник припада сасвим друкчије уређеном, и са чисто знанственом тенденцијом, показаном у предговору и Речвику, у три свеске подељеном издању — то га је, већ