Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ПЕДЕСЕТА 748

Томе неће бити узрок само политика, ни што су У Русији сељаци још држани у ропству. «Писма 168, 324). Пре ће томе бити узрок друга култура, немање словенских традиција и — вера.

(Словенци су врло рано потпали политички под Немце, и цела њи= хова култура је немачка. Политички потиштени, они су изгубили сваки додир са слободним словенским државама у средњем веку, и код њих је утрнуло осећање да су део великог словенског племена. (Они немају ни= каквих историских народних традиција.

(Свест о словенској заједници, у колико је код словенских народа има, оснивала се раније, а код маса оснива се и данас, на вери. Право= славни (Словени осећају се ближи међу собом «сем Бугара, или бар бу= гарске интелигенције) него с католицима, и обратно, Разлике у односима нарочито су оштре где их има од обе вере, као код нас (Срби, или где се додирују, као што је случај код (Срба и Хрвата и код Пољаха и Руса. Руско-пољски антагонизам није само политички већ и верски. Чеси су мање заражени верским фанатизмом, и то не само због тога што се не додирују с православнима, већ што су имали свога Хуса, и у њихову карактеру има још Хуситизма. (Словенци нису никад имали никаквих веза ни с Русима ни с православљем, а протестанство је код њих врло мало трајало, да се после још јаче учврсти католичанство и клерикализам, који и данас влада.

И Копитар је био ревностан католик. Поред осталога занимљива је анегдота коју је забележио Тајнер за време његова бављења у Риму. Тајнеров секретар, неки поп Швајцарац, предузео је да у разговорима, при чаши вина, избије Копитару из главе »Јозефинизам.« И Тајнер и Ко= питар хтели су при томе некад да пукну од смеха. Поп је у дрскости ишао тако далеко, да је Копитар често морао бежати из собе, али се брзо с ведрим челом враћао. Опет су се растајали у миру, и Копитар би му обично пружао по један талир да очита једну мису за спас његове душе од Јозефинизма, »и то са пуном смиреношћу која ме је увек дирала.« (Нов. Писвма 357.

(Он је био уверен у преимућство католичке цркве, и нарочито муј импоновала (уосталом као и свакоме; њена организација. — Кад му је један пребацио да се у једној рецензији бавио »увек мрским« прозели= тизмом (а он је у самој ствари само бранио католичанство), он му овако

одговара: »Шта је оно: идише по свему свешу и проповедише јеванђеље свакоме сшворењу, него у основи слање на прозелитски рад; Шта би ми сви били без овог прозелитског рада, који је нашим многобошким оце= вима такође мрзак био. Шта је и све писање књига него прозелитски рад! Дакле ствар, циљ је природан и психолошки потребан, а рђава сред= ства ко брани! Ако, дакле, какво религиозно друштво не жели да своју срећу и спасење направи општим (разуме се, још једном, допуштеним средствимау, то оно није доследно; шта више могло би се рећи да није у истини религиозно, јер, саможиво, оно само хоће да буде срећно. «Као што неко о јеврејима тврди, да се не брину ни за какве прозелите, да не би семену Аврамову умањена била дивиденда кад дође Месија). Још