Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

50 ОДЕЉАК ДРУГИ

Мако немамо података (сем горе наведениху који би непосредно говорили о томе како је Копитар стварао Вука књижевником, опет се за много штошта може дознати, које из њихових писама, (која су директно продужење њихових усмених разговора), које из самих Вукових списа,

Нема сумње да је Копитар и с Вуком «као и с Ранковићему прво почео говор о народним песмама, и видећи да их доста зна, стао га наговарати да их испише и штампа «Срезњ. 35%. — (Овај је посао и за Вука био најлакши, и он сенде да пише и већ 25. јануара 1814! Мала Песнарица је била готова, а 8. фебруара била је на цензури у Копитара ФНов. Писљма 260). Ту су записане оне народне песме које је Вук знао - напамет, и које је знала његова рођака Живковићка «Срезњ, 353).

Други спис Вуков била је рецензија на Давидовићеве и Фрушићеве Новине Српске, написана у фебруару: која није штампана,3 и коју је Копитар употребио у својој горе поменутој рецензији.“

Али није тако лако ишло с писањем српске граматике, јер је Вуку оскудевала свака претходна спрема за то.

Како је постала његова »Писменица«, Вук је овако причао Срезњевском; »У то време (кад је писао Песнарицу» слушајући од Копитара

о граматици, и сам не знајући како би је написао, ја сам говорио Фру= шићу и Давидовићу да заједно напишемо Српску Граматику, да би они помогли мени својим научним знањем, а ја њима својим знањем српског језика. — Е прођи се будалашшине, —- одговорили су ми они, и тако је и остало. Али образујући се све више разговорима с Копитаром, и осећа= јући све више потребу Српске Граматике ради себе самога, ја се одлучим да је напишем сам, и узевши Мразовићеву Граматику станем из ње преписивати промене имена и глагола поправљајући их на српски«. «Срезњ. 353—54).

Премишљајући о писању Граматике и саставивши обрасце именске и глаголске промене «Гр. Сп. Ш 8, Вук одједном изјави да хоће да иде у Будим, не казујући узрока зашто, и остави Копитару и Живковићу да надгледају штампање Геснарице. Копитару је тај растанак пао тешко, али га задржати није могао. На растанку приредио је у његову част опроштајни

ручак на коме су били и Живковић са Савком. То је било пре го марта.“

1 Тад је датиран предговор.

2 Напомена Копитарева на рукопису.

3 Изићи ће по Вукову рукопису у ТУ. Књ, Грам. и Пол. Списа.

+ 15. маја 1814 пише Копитар Вуку: Еп Ехетрјак ипзегет Аптетсе дет Зеттасћеп Хећипо тааззеп 51е досћ аџећ ћађеп. Јећ ћађе деп сапхеп Оптшћ дег Бедасјогеп аш! пиећ аПет сејадеп. Ађег досћ уекгдеп 5је ацећ ђететКкеп, Чаз5 зје зјећ зтп Кнекајеће дез Зете већег Апзауисјз Њеззета Њез аше ћео еје. Млаг уоПеп ћоеп, да55 че 5сћоп посћ ђезкег

ујетдеп. — Преп: | 155.

5 Росћ тиззће тећ пешћећ ђе; ша ОКЖивковићу грејзеп, маћгвећетнећ, ши зећ Бе еззеп 21 касћеп, зуа5 тећ ђе; Штет Ађзећеде сађ. — Копитарево писмо од 15. маја. Преп. |. 135.

5 Тога дана изишла је Копитарева рецензија на Новине (Српске, а он му пише «5. маја): Еш Ехетрјаг ипзегег Аптејсе дЧег Зетђјаећеп Леипсеп тиззеп Зје досћ амећ ћађеп, значи дакле да Вук го. марта већ није био у Бечу. — реп. 1. 135.