Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ШЕСТА - 65

више песама и разговетније него сада, није му смео ниједне написати мислећи »да се ончрез то подсмева нама, као момчадма, кол су по шуми код свинђа, код коза, и код оваца одрастла.« Кад се доцније вратио у Србију, нашао је Качићеву Песмарицу «Разговори еђс, и кад је, читајући је, видео да су то песме »баш онакове исте, какове наши ССерблђи код ватре седећи уз гусле певао,« увидео је да се Мушицки није хтео с њима шалити, и прочитавши је целу »почео с нвегово намеренње догадђати.« Кад је сад, прешавши из Србије дошао у Беч, донео је собом и један велики »Рос= сиски песенник« и читајући га дошло му је у памет да се запита: »Да ли сами Руссиоваку и оволику кнљигу имао! Или и други народи имао, а ми сами (ерблњи немамо“ Нашавши и немачке песмарице »онда се известио и уверио даб друго,ани е перво.« Гада је почео »о томе далље расуждавати: Да ли народ наш ни е никада ни имао. свои Национални песама, Или е имао Ки сад има; али ние имао тко или нис нитко марио да и скуплба и печата; пак се забациле, и заборавиле, као и друго «особито наше» много коешта %« Закључио је »да од тога двога едно мора бити; а ни едно ни друго добар знак непоказуе, Али опет да« Срби нису »имали псесана, то« није »могао утвердити, ербо су« га »различни знаци опоменули дан има и сад медљу народом; него е оно друго узрок, оно! О томе неколико дана са печалним сожалением разсуждавашоћи, и од едне мисли на другу прелазећи« добије »у руке едну Оду Господина Мушицкога «Ода Ми= хаилу Витковићу, Будим 181) из косе следулоћи стихови разпале« његову »печал јошт већма:

»От вас премноги езнком, правами

»Прелилис' есу Даке во соседне;

»Во Чалмоносце, волке наше;

»В' смнове Арпада; в чуже стадо.«

Тим поводом моли Мушицког да допусти и њему »као едноме Сер=

биланцу, и маломе човеку, кои себе равна нљему ни у чему невменрава, осим у ревности, и у лљубови к роду, да мало о том пробеседи.« Па наставља:

»Да смо се прелили у Чалмоносце то е истина; но то се натерала лута и наџвећа нужда, кол и сад нагони и држи; но опет при свему томе они су Сербљљи, као робови будући, више до данас задржали свога Националисмуса, него ови амо у просвешеном и слободном Царству: гди им 6 слободно правити свое церкве и на свом езику подизати школе; и гди им ништа ние забрањено, што служи к просвешценио еднога народа. Пак поред свега тога с чим се разлику од они, него с тим: што су се мало више него они, у свему одродили! а с другим ничим: (Оне исте науке, косе су се у време блаженљећшега Патриарха Арсеннил Чарноевића, у Сер= бии и у Херцеговини по монастирима, и гди што у школама, на Сербском езику предавале, оне се исте, онако, и данас, како онамо тако и овуда, предао! А што има овде (Сербалља, кои су имали прилику на тудљем езику науке слушати и научити се; то, по моему мнњњенијо, неможесе назвати поступком нашега народа у просвеценио. А што се многи на= ходе, ком, тако научивши се и дошавши до шта, како се, што су Сербљљи, стидесе тога имена; и другчие се назвати желе, а свои род и език пре= зиру, то е сувише одозго на уантрешељљак. А заиста тешко и ест при=