Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ШЕСТА 67

истоветне с онима које Срби седећи крај ватре уз гусле певају, а овамо се пита да ли Срби имају песама или не!

Вук је свакојако осећао потребу да у предговору оправда пред читаоцима појаву Песнарице, јер нико код (Срба није дотле гледао на народне песме као на нешто, на што би ваљало обратити пажњу у опште, а најмање да се скупљају и издају. (Сам вели да није додао у Песнарицу више јуначких песама што се боји, да му ко не рече: »гле | шта се овоме пало наум те слвепачке песне издае.«

Да изнесе значај народних песама и да покаже њихову велику важност —- то није ни знао ни умео. — Да рече да га је Копитар на то наговорио, или да просто каже како су ти и ти писци скупљали и издавали народне песме, па то чини и он (као што је од прилике Копитар њему говорио, наговарајући га да то урадиу, — било му је недовољно, а није било згодно ни за сасвим појмљиву књижевничку сујету једног књижевника - поступаоца. Требало је и показати да су оваке послове радили или хтели радити) и други угледни књижевници, и да је он сам дошао на идеју издавања Песнарице читањем тих књига и размишљањем. Вук је, дакле, хтео, да напише предговор с књижевним претензијама и да ствар представи друкчије, него што је била, па није чудо што му је, као почетнику, цео посао испао као невешто склопљен, и што пада у проти= вуречност са самим собом. — Чудновато је да му Копитар, који је чинио замерке слици уз Песнарицу, ништа није рекао за овакав предговор.

Али се од те лажности врло брзо отресао. Већ 1815 године, издајући П књигу, отворено вели да је овоме послу Копитар узрок. Ну и у овој књизи хвали Мушицког. Доцније је он то објаснио да је чинио стога, што је Мушицки у то доба био најпрослављенији књижевник фи то не због онога што је написао, већ за оно што ће написати«), па је за себе »тражио препоруку и покровитељство у хвали Мушицког.« (Гр. Ст. Ш, 67).

Врло је важно ово признање Вуково. Жељом да се име Мушицково веже за постанак Песнарице, да се једино објаснити уплетање у Пред= говор Оде Мих. Витковићу, јер сав тај разговор, и ако по себи може бити тачан (као што у главном и јесте, јер слаба турска култура много мање је могла утицати на промену карактера српског народа него јача немачка или талијанскау, нити има какве везе с народним песмама, нити га је Мушицки својом одом изазвао. У тој патриотској оди Муш. само констатује, да су се Срби у Турској истурчили, а у Аустрији пома= џарили и порумунили; кори Витковића, што се не угледа на оца, већ пише маџарски место српски; и позива све, »отљ Пеште даже до Черне Горе«, да се окупе око своје цркве, и пишу народним језиком на општу корист и част. И ништа више. — Али опет остаје нејасно, шта је требало Вуку да свима аустриским Србима рече сад, без нарочита повода, једну горку истину која их је морала вређати. Нарочито је морала вређати оне који нису били свесни да су се одродили и који су били искрени патриоти, [Изгледа да је о свима овим стварима било разговора између

5