Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ШЕСТА 69

вачке и занатске калфе имали су своје рукописне зборнике, »Песнарице«, у које су уписивали уметничке песме са сликовима врло слабе поетске вредности, које су се онда певале, или које су сами спевавали, а уносили су у њих и по коју народну песму, не бринући се, разуме се, нимало да их тачно запишу. Праву народну песму они су остављали неписменим женама и слепцима. Зато Вук, који тада ни сам није био свестан праве вредности њихове, онако скромно излази пред публику: »И се надам, даће ова мол мала Песнарица бити поволљна свакоме ономе (Сербљљину, коп Националисмус свога рода љуби; ако ли се кон надве, те ме и узпсуе; ништа зато; и то ми неће бити изненада. Мени е доволвно утехе, што а ово са добрим намеранњем из гореће лљљубови к роду Сербскоме издаем; и што ће се кои год Серблвин наћи, ком ће оно познавши одобрити. «

Али не треба сметати с ума да се у Песнарици гледала не само њена садржина, већ, и то више, ортографска јерес Вукова. Мушицки је н. пр. говорио Вуку, како ће писати Копитару да Песнарицу хвали што више може, али не и Писменицу, и називао га, пола у шали, пола у збиљи, јеретиком у српској филологији ФПреп. |. 148, 145). Што се уопште међу (Србима о њој говорило, узрок је Копитар и немачка критика.

Иако је Копитар врло често и у писмима и у чланцима веома хва= лио српске народне песме, и упоређивао их са (Скандинавским сагама и (Словом о полку Игореву, Лис. 786; Нов. Писв. 234; КЕ 5ећг. 26, 46, 132, 139. ећс.) све до Вука он их је мало познавао. Сем оних напред помену= тих неколико кајкавских песмица што их је сам записао, и што му је по= слао бискуп Врховац, он их је знао још по Фоортису и по Качићу. О Кра= љевићу Марку, иако га помиње «КА. Зећг. 30; Писма 36.у, није знао ништа, и пита Мишицког ко је; ФНов. Писв. 786.у. Зато је Вук јамачно и додао ону велику напомену о Марку уз другу песму у Песнарици. (С. Н. П. Це иу А већ је раније речено како хвали преводиоца (Синдипе философа што је унео у додатак и једну народну песму, а она је са сликовима! (5ећаћ. 4137. О Качићевим песмама је мислио да су народне, само су не= критично записане (КЛ Зећг. 65; Нов. Писв. 786. Чудновато је да је тако мислио и пошто је у цензури прегледао Песнарицу, и наговарао је Вука да их поново изда. Кад је Вук отишао у Будим, пише му «као про= дужење усмених разговора): »Пишу ми Крањци: Треба издржсљивосш једног Вука да се из рђаве и погрешне ортографије Качићеве васпостави српски текст (ја сам им причао да сте ви Качића читали): требало би да нам он целог Качића преведе у српску азбуку; 50 мага ег аџећ ипз (Мојађепе, шп5, деп Шокци) Језђаг ипа ег5Е сетшезђаг м/егдеп. То треба у истини и да учините, и да себи сву заслугу присвојите што сте лепе песме ваших земљака отели од постепеног заборављања или од кварења у устима тако многих певача. Ја мислим да садашњој малој Песнарици дате као другу свеску збирку из Качића, трећу свеску песме које од сад чујете«,... ФПреп. [ 134). Он дакле и Качићеве Разговоре убраја у лепе

народне песме. — Мало необично изгледа оно мишљење Крањаца о Вуковој

' Т. Остојић, Српска књижевност од велике сеоба до Доситија Обрадовића, 72.

ас