Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

115

«обдареном само у једном случају „ради невере“.)) Обдарени има потпуно право располагања својом баштином. То право располагања састоји се и у поклону штег муоб и у поклону ппоги5 сацза. Обичан је израз у баштинским повељама :>) „за душу подђ црковњ подбисати, у прикит дати, продати, харизаши, замђнити, кудф имБ хотђние._ обратити“. 8)

а) Даши за душу — то значи поклонити цркви ради помена своје душе, учинити задужбину. То је Фопано тог ксацза, којом се служи и краљ и властелин и обични сељак у то благочастиво доба. Ти су поклони за душу (665 Фрусиђу, = туђу Опер Фоуте дихусрју) познати под тим именом византијском праву после Јустинијана. Ту се јавља чак и обичај да се у «случају наслеђивања ађ штезгајо црква добија трећи део као "рула“) У српским повељама налазимо и на интересантан «случај уговора о поклону тогн5 сашза, по којем дарилац има право уживања своје баштине до своје смрти)

6) Харисати (уаобеу) — значи без сумње поклонити приватном лицу из љубави, држимо да тај израз важи наро'чито за Чопано штјег ујуо5.6) Тај грчки израз, који се јавља у повељама Душанова доба као обележје потпуног права својине, најбољи је доказ да се појам о уговору поклона развио у

5) Можемо упоредити неверу са „великом неблагодарношћу“ византиј-

"ског права. Гпргај и (Фу%0и2то6. Ргосћ. ХШ, 2) је онај који дигне „неправедне

руке“ (угтрис Ф2)с) на дариоца, вређа га или умишља против живота његова, в. СС. А—= 1, 1.

>) Исти је израз и у грчкој повељи г. 1361 цара Симеона; „тојАТУ, у0-

% про а, дутићље, беја чаоће Флогрођу, уаћ томта баш, 05 05%0, “22, (еро.

тубрс лађе #2100. у0, зђаебео; дестетомс Фт. то: 80056 тролљему дигљејећоуто“. Ова баштинска повеља нарочито спомиње да она потврђује даровнице „светих

„царева и деспота“. Нов. Зак. Сп. 790.

85) Повеља цара Уроша г. 1357 которским племићима (Од. Спом: 161); иста (права важе и за купљеницу: „лобо за душу подђ црквњ забисати, леобо „кому харизати (цар Душан г. 1350 — Од. Спом, 151) „харисати, прикисати, продати, за душу дати“ (Призренска тапија, ђ. 148),

%) Уп. Дасћ. Сезсћ,а 115—118.

- >) У Аранђел. повељи г. 1348 (Нов. Зак. Сп. 691); властелин Никола Утоличић и мајка његова прилажу манастиру св. Аранђела своје баштинско "село ЈЉубочево, под условом, да га држе као сваку баштину док живе; уп. Матузгоуизка, Тагуз, 34.

6) уп. Ргосћ. ХП, 1. Тфу дорафу 05 џзу ем 57 бор гибрамаљ, 702 тор (бвуђу ту бо тад 'ђУ воврувајам др ова.