Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

вишња као приватни посао. Међутим Новаковић се не 34уставља на разлици између ПС и СС. | | У својој оцени Новаковићева рада К. Јиречек!) није јасно изразио своје мишљење. Он не прима мишљење Флоринског, али примећује да у ЗД фале готово сва питања грађанског права (лично, брачно, наследно, облигационо, трговачко), сва питања која се налазе у гл. 1—37 Прохирона.“) Ради тога морале су судије српске да се служе грчким зборницима, нарочито Прохироном, који је садржан у Номоканону. Што се тиче Синтагме, која је, упоређена са Прохироном и НомоКаноном пружала веома мало нове грађе, била је по мишљењу Јир. само азбучни кључ за обе те књиге. Важан је доказ, који пружа Јир. да је 3 важио у Душановој Србији“) Ипак не даје Јир. одговора на питања зашто се СС, 3Ј и ЗД налазе обично заједно. Њему изгледа да су се разни судови служили разним књигама. Дужност би била дворског судије и других царских судија да се држе ДЗ. Судије световних и духовних патримонијалних судова били би упућени више на византијске зборнике, док би се градске судије служиле градским статутима. На питање о односу између СС и ДЗ вратио се Ст. Новаковић г. 1907.) И ту Нов. признаје потпуну обавезну снагу византијских закона свеших отаца, као саставног дела вере у средњевековној Србији. Византијски закони чинили би темељ или први део законског зборника Душанова времена. ДЗ. и Вл. Синтагма изгледају Нов. „као дела једног времена, једне интуиције и једних државних посленика“, чак као „једна целина“) И Новаковић сад стоји потпуно на гледишту да су византијски законици имали обавезну снагу у српској земљи. Дели мишљење Јиречеково да се у Душаново време судило по ЗЈе) Чл. 101 ДЗ наводи Нов. као драгоцен доказ о употреби византијског и поименце Властарова зборника у суђењу. И побијајући тврдњу Зигељову да постоје противуречности

5 С. Лресећ. Таз Сезефисћ Ујејап Рибап5. Агсру Ни Чјам. РЕН. ХХП (1900), стр. 144—214.

8) гр. стр. 156—162. Тачније било би рећи: у гл. 1—38 Прохирона.

5) То је „аналогија“ у призренској тапији (Јир. ђ. 158)

+) Матије Властара Синтагмат. Словенски превод времена Душанова, издао Стојан Новаковић Б. 1907.

5) Предг. Ш.

5) јђ. Предг. ХУМ.