Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

између Синтагме и ЗД, Новаковић наводи 9 примера јединства и везе одредаба Синтагме и ЗД“) Осим тога врло вешто побија Зигељове примере и у 5 случајева показује да нема никаквог размимоилажења, између Синтагме и ЗД.) Видимо да се Нов. сасвим приближио мишљењу Флор. нарочито кад вели: „ЗД је баш утврђивао вредност визант. законодавства у Србији и попуњавао га у ономе у чем је оно било недодовољно“) Ипак Ст. Новаковић избегава речи „допуна“ и нешто даље вели: „Законодавство је Душаново унело у своје

чланке оне засебне потребе народног живота које изгледају

као допуне к визант. законима, али су у ствари самостално законско дело о оним појавама српског друштва, о којим виз.-римски закони нису имали никаквих наредаба. Тога ради

се мисао о допунама мора из основа одбацити... Номоканон

се сматрао као Закон Св. Отаца заједно са свима његовим допунама из визант. закона. По сматрању ХМ в. нико није био властан у тај законик нешто додавати или га допуњавати.““) Новаковић сматра да је српски превод Синтагме извршен по наредби Душановој г. 1347 или 1348, као дело које је претходило ДЗ") У томе -се слаже Нов. с Флоринским. Али у једноме погледу изнео је сасвим ново мишљење. — Душанову времену припада само потпун превод (ПС); што се тиче СС, то скраћење Властара припадало би много познијем времену. Ослонивши се на једно место из биографије деспота Стефана, које говори о деспотовој правичности, ствара Новаковић читаву слику ревизије закона у г. 1402—1497. Пошто су у српским државама и даље свуда вредили као земаљски законик и Властарева Синтагма и ДЗ, у држави се деспота Стефана (по свој прилици око 1413) осетила потреба да сеу један зборник саставе Синтагма и ДЗ и да се Властар

у. ХМ— ДИН. 8 ђ. ХИИ—ХХМ. 5) . ХХШ,

%) #ф. ХХЛХ. Без сумње греши Новаковић, јер постојање „допуна из византијских закона“ показује да је сваки цар био властан да допуњује ви-

зант. законодавство, да издаје законе и повеље, да издаје и читаве законске зборнике.

5) „То је дело могло цару Стефану тим самим, може бити, што је наређено да се преведе, разбудити мисао да помишља и на свој законик, на општу уредбу царства које је подизао“. :ф. ХХХП.