Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка
38
до г. 1605, и напокон: 8. Закони самог царевића Вахшанга (у 267 гл.), који су у главноме засновани на обичајном ђурђијанском праву. Ова огромна збирка донекле личи на Душаново законодавство (на почетку — Скраћена Синтагма и други превођени зборници, и само после тога зборник националних закона) и јавља се као интересантан пример задоцнеле рецепције византијског права.
3. Законодавни рад цара Душана.
Ако је толико био велик утицај византијског права у Румунији и у Русији, у Јерменскоји у Ђурђијанској, где је тај утицај само рецепција једног туђег права, у толико је морао бити већи у Душановој држави, где одлучну улогу игра не само рецепција, него још и шрадиција византијског права у свим „Грчким земљама“ Душанове царевине.
Да задовољи своје нове поданике, морао је Душан да прими те грчке законе, да направи од њих једну скраћену збирку за своје судије. То је скраћена Синтагма Властарева, која је без сумње постала у истим годинама 1346—1349, највероватније зими 1348—1349. е
Ипак улога православног цара није везала Душана да само прими еп Бос византијске законе. Јер православном цару допуштено је и да буде кодификатор и законодавац. Синтагма морала је да важи за све православне поданике српскогрчког царства. Ипак она није могла да задовољи све потребе њихове. Нарочите сталешке и етнографске прилике изазвале су потребу кодификације нових законских одредаба.
Није нам ништа познато како је текао законодавни рад Душанов пред сабор г. 1349. Можемо претпоставити да је каби у Русији г. 1649 пројект законодавства био припремљен од неког одбора. У тај одбор могли су да уђу например: патријарх Јанићије (бивши логофет- Душанов, дакле добри зналац византијског црквеног и световног права),) по неки епископ (напр. бивши игуман аранђеловски Јаков, од г, 1848 митрополит Серски, један Србин који се налази међу Грцима,
1) Јанићије изабран је за архиепископа 3 јануара 1388 (Љ. Стојановић у Гласу СМГ, 112) после смрти Данилове; вероватно да је Јанићије — бивши логофет Цоцан, сарадник Душанов који се спомиње у повељама г. 1388 и 1384 (г. 1340 јавља се логофет Прибац). Луцић П, 11; МЕ. 109; ГТуцић П, 47.