Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка

89

митрополит Скопски Јован, један Грк међу Србима, који је г. 1846 издејствовао повластице за светогорске манастире,) без сумње логофет Ђурђе (потписан на повељи 21 маја 1349; из његова завештања г. 1367 видимо да је он умро као кућевласник у Солуну),“) можда и његов брат Радослав Повића.з) Сва су та лица били представници веза између Грка и Срба, свима њима био би циљ да доведу у склад византијске законе и српске обичаје.

Из већ готовог превода Синтагме могли су начинити извод „за суд царски“. Скратили су Синтагму до једне треЂине; испустили су готово сва црквена правила и одредбе које немају законске санкције, али оставили су готово без промена све законе византијских царева, који су одавна важили у грчким земљама као закон, који су одавна били познати у српским земљама, као део Номоканона. То скраћивање Синтагме био би први део кодификаторског рада новог цара. Томе скраћеном зборнику Властара додате су скраћене одредбе Јована Посника о црквеним епитимијама за кривична дела, јер се кривично дело мора кажњавати и световном и духовном казном“) Затим додат је и кратки „Закон Јустинијана“, који је вероватно важио у српским аграрним односима и пре Душана. Овај зборник грчких закона могао је да буде одмах послан судијама као за њих обавезан приручник. Вероватније је ипак да је цео тај зборник био прочитан на сабору 1349. на знање свим члановима сабора, као обавезан зборник православних закона. Нарочита потврда тог зборника од стране цара није била потребна, он је важио већ сам по себи као „закон светих отаца“, као „(ерог жоћ его: убџо“. Ипак зато што

7) На грчким позељама ман. Ксиропотаму, Есфигмену, Ватопеду апр.маја 1346 пише се Лиз то протодрбуор Устјоу уптрото сео терор "Тоудумођ + (Флор. Ае. акте, 97) р

2) Био је у сродству с дубровачком породицом Гопро (Спом. Х!1, 8).

8) За време Душаново вршио је судске функције (Гласник Ск. Н. Др.

1, 35), доцније јавља се у Серу као кефалија (Виз. Вр. ХП, Зсф. Ме 18) и као рођак Душанове царице, кир-Торнико Радослав,

5) И извод из правила Јована Посвика је дело Матије Властара. Арх. Арсениј Писмо М. Властари, стр. 2. Понекад се духовне казне за кривична дела нарочито пооштравају, напр. грчке саборске одлуке ХПЛ—Х И в. прете анатемом за неверу (велеиздају) Масте, Рајг. отаеса, |. 150, р. 41, а бугарске

саборске одлуке ХИ!—ХЛУ в. анатемом за разбојништво и крађу. М. Попруженко, Синодикљ 69. Е