Застава — јутарња издања

ЗАСТАВА ЛИСТ СРПСКЕ НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ (Вечерњи лист.)

Најпреча дужност српског народног црквеног сабора.

Свршени су избори и може се рећи да су свршени онако, како је наш народ ив свег срца свога желео. Још нас само врло нратко време дели од састанка нашега сабора, па је Ееома потребно да се ва то кратко време у јавности расправља питање: која је најпреча дужност нашег на родног црквенсг сабора. Ја ку бпти тако слободан да о томе кажем своју реч. Ја внам и признајем, да су сви предлови веома важаи, које је иврадио наш нар. црквени саборски одбор, али се неће моћи све свршити у једном васедању саборскбм. Због тога се мора решити питање: Шта иде напред? По моме скромном мишљењу треба почети економском страном автсноммог питања, да олакшамо народу терете, колико год можемо и да бар еа оно што да јемо имамо неке користи, па да нам није жао. По моме дакле треба понајпре реши ти „манастирску ур едбу“ и „уредбу о дотацији, правима и дужностима право славног српског свештенства" и онда „у-редбу о давењу вајмова“. Пlто се тиче манастирске уредбе, с њом неке бити великих тешкоћа Од мајског сабора овамо па све до сада води се борба око те ствари. Као што је познато, манастирски настојатељи тужилм су саборски одбор и суду и влади и пори^али су да су манастирска добра народно црквена добра. — Но влада је стала на становиште наших закона и одбила је насто јатеље. Оно, што је сна взрекла у свом решењу, сасвим је у иародну корист. За тим су настојатељи повукли тужбу код суда и преговарали су са члановима са борског одбора. Може се рећи да је у тој ствари постигнут и споразум и да решење те ствари неће на сабору трајати ни дуго, нити ће бити тешко. Но материјална корист, коју ће имати наш народ отуда ва школе своје и просвету своју биће велика. Друго питање, које је необачно важно а задире у финансијску страну автономи је, то је као што сам већ споменуо: „Уред-

ба о дотацији, правима и дужностима православног српског свештенства“. Ова уредба убраја у свештенство, иао што је то правилно, и патријарха и епископе и све оне „који на олтару служе и од олтара треба да живе“. По томе предлогу треба да се оснује „оредишна митрополијска свештеничка благајница“. У ту благајну улазе ме^у осталим: Приход српско народно црквено јерирхијског фонда, приход свеколиких митрополијских добара, приход од пустаре „Сирига“ и осталих епископских добара, ’/» Текелијиног фонда, интеркалара, при ход од свих парохијекцх сесија, државна припомоћ, верозаконски принос појединих црквених општина и т. д. Из те митрополијске благајне подмиривала би се до тација свега свештенства, митрополита па трчјарха, епископа, пароха и једнгм речју селх свештеника. Овде је најтеже питање то, да се унесу у средишну благајну сви приходи митрополијских добара )а да се митрополиту патријарху одреди стална награда у новцу, која одговара материјалном стању нашега народа. Јер док други народни трудбеници тако рећи гладују, дотле награђујемо митрополита патријарха тако, као што ни је награћен ни један митрополит патријарх у православном свету. Наш митрополит патријарх ужива : 1. добра властелинства даљског у Даљу, Борову, Белом Брду и Осеку са свима припатцима. 2. Острво Жива у бачкој жупанији са свима припатцима 3. Архиепископски и митрополијски посед у Ковиљу. 4. Папири од вредности добивених откупом непокр^тности, регалних и других права. која су скопчана била са појединим од тих доба ра, као и еквивалент за добро Нера д и н и пустару Банковце и кнежевских дуката, које је држава откупила годишњом рентом од 5880 фор. а вр. 11.760 круна. Патри јарх српски ужива данас осим овога што је набројано у тачци 4, острво Живу, где је најбогатији риболов још 24.000 јутара земље. Но ма да је ово теже питање, правна страна тог питања чиста је. Сва та добра узакоњена су и потписана крнљ-м као на

родна црквена добра. — А да тим добрима има права располагати српски народни сабор, то је утвр^ено и државним законима и автономним уредбама. Када је право на нашој страни, онда ћемо с оним дгугим тешкоћама већ лакше. Само журимостим питањима, јер она највише горе. Поред манастирске уредбе и уредбе о дотацији напомињем да би исто тако журно и.пре свега другога т ебало решити и уредбу о давању зајмова из народних фон дова. Јер по данашњем начину, наш се народ не може користити много са вајмо вима из народних фондова, јер тај начин не одговара духу времена и потребама. Саборски одбор је много пута тражио да се путем наредбе ивмену досадања правила о давању вајмова, али то није влада дозволила. То се питање дакле мора решити путем уредбе. То би биле три уредбе које би по мом мишљењу требало расправљати на првом месту.

ПОДЛИСТАК. У НАЈУЖНИЈОЈ МАЋЕДОНИЈИ.

Путописне белешке Ивана Иванића.

Полазећи из Костура, обалом малог, свега 10 метара дубоког, али рибом изобилног ко стурског језера, сауштамо сенајуг — папре ко паланака Хрупишта, Вогацикона (турски Богазкеј) и Лапсиште, прилазећа реци Бистри ци на више места, стижемо кроз планински крај Населића у варош Шатишту. То је сад цинцарска варош са 12 000 становника. Њу би путник, судећи по грчком језику, који се на све стране чује могао погрешно назвати грчком вароши. Али кад се путник распита, он ће се уверити, да овде има правих Грка мање но у Београду, и да су овдашњи Грци у ствари појелињени Цинцари и Срби, као што су и становници околних села. Ову варош, која ица сад неколико имена (на картама Сијаћишта, Сијатишта, цинцарски Шатишта, грчки Сиатита), населили су Срби*). По цркви Свечисти (у значењу св. Богородица), коју су Срби саградили, кад се у овим странама •) Нема доказа, да су ову варош паселили влашки пастири у XII веку, као што вели Гопчевић. Није утврђено, ни да је на овом месту била стара варош Bкашит или ЗЈкашоп.

дропојало словенски, доби и ово место име Свечкста. Цркве свечиете нестало је давно, нестало је и Срба у овој вароши, па се и њено српско име изгуби. Заменуло га је ново, по румењено име Шатишта, кад се Срби раселише или загубише а Власи (Цивцари) населише. Околина свечисте чувена је са својих плодних виноградк, који дају одлично и далеко познато шатинско вино. • Недалеко од старе српске Свечиете, на-Ј лази се паланка Кожани (на< карти Козијани), среско место истоименог среза, кој^ првпада србијском савџаку (округу). Ово је мало место, насељено Цинцарима који су махом појелињени. Рачуна се да у Кожанима нема више од 5000 становника. Паланка води живу твговину са памуком, добрим вином и чувеним кожаничким ћилимовима, које изр&ђују околни Турци из Егрибуџакв. Ови ћилими су врло трајни, доста личе на азијске смирнске ћилиме. Ови Турци у Егрибуџаку, коме је центар паланка Џума, по којој је и тај срез назван џумајским, праве су Османлије насељене из Коња (Иконије) у Азији када су се из тог краја разбегли и раселили Срби. Само нме Кожана показује да су му Срби ударили темељ. Сад у њему има једва 20 српских кућа, али оне су гркоманске. На југу од Кожена има још неколико српских села (Велиште,

Радовиште, Ваница кт. д.), а нв север и вапад има их већ повише На југу је доста српских села, која се све више губе у грчком мору, које их са грчке границе запљускује. На путу из Кожана у Србију (Серфиџе) кроз турска села долази се на реку Бистрицу, која хита с југа да се изгуби у Јегејском мору, у солунском заливу. Извори Бистричини су са планине Неречке. Пролазећи поред костурског језера, прима у се реку Белицу, па продужујући свој ток поред поменутих паланака Хрупишта, Богадикона и Лапшишта, прима у се реку Мраморицу (погрешно означена на ’ картама Праморица) и пиже од Свечисте реку Божурину (погрешно означена на картама Бохорина). Спушта се на југоисток скоро близу грчке границе, па се пење на више на серероисток и протиче између Кожана и Србије (Серф' џе), а затим код Бера почиње орошавати солунско поље да се после изгуби у Јегејском мору. Бистрици су име дали Срби, при првом досељењу своме у ове стране, још за време цара Ираклиј«. Грци су је у својим старим географијама звали Алиакмон, а сад је називају Бистрицом. Турци су просто превели срп ско јој име на Ивџе —Карасу (танка црна река). На десној страни Бистрице, на сат и по постоји у планинском пределу на 430 метара над морском површином, варош Србија- Грци

Избор посланика у Митровици.

У четвртак 23. новембра (6. децембра) обав*ен је и код нас у Митровици взбор посланикк за митровачки срез. Изабрхни су кандидати српске народне радикалне странке др. Миша Михајловић и ноп-Паја Зековић, против кандидата сам сталне странке др. Душана Псповића и пон-Владе Обрадовића; и ди*е,иза« брани су кандидати самостелне странке др. Душан Иоповић и поп-Влада Обрадовић про шв кандидата српсве народне радикмне странхе др. Мише Мвхајловића и поп Паје Зековића. Ето, имали смо четири кандидата и изабрали смо сву четворицу. Тако што нема чак ни у Кини. Баш су ти Митровчани напредни, ако ико, а оно Митрбвчани највише желе, да поболшају и осигурчју нашу автономију. Нама, Митровчанима, није довоано за ту олемениту цељ два посланика — ми бирамо четир, ми нисмо сигурни у два опробана човека, те бирамо још двојицу. И најпосле, они не сматрају ову преозбиљну ствар за озбилну — већ се шале и играју. Брука је то, и то велик* брука. Изложили смо се подсмеху целом Српству. Сви ће знати и сви ће нам се смеј^ти.

Врој 249. У Новом Оаду у понедељак 27. новембра 1906. Година ХИ,

I, 3аотава“ ивлави сваки дан дна пута, а ивделои ■ понедел.вмком једаред. Цена је ва Угареку кад се јутарњи и вечерњи лмст ваједно шале на један месец 2 кр. 40 поч. «а четврт године 7 крува. Кад се јутарњи и кгчерњи лист заеебно шал>е: месечио 2 кр. 98 пот. иа четврт године 8 круна 75 пот. 2» Аустрију и све остале земље на четврт године 10 круна. Ихродним бројевима од петка цена је: пола годнне 2 круне, ва целу годину 4 круне, а ва стран - вемл.е годишње 6 круна 50 пот. Поједини вечерњи бројеви етају 10 потура. Телефон бр. 131^

ИBДАЊИ ,РАДА“ ДЕОНИЧАРСКОГ ДРУШТВА У РУМИ.

За огласе пдака ве по 12 пот. од сваке врсте оваких свтвжх слова. Уредииштво „3»ставе“ је у жуКи г. Ј. Т. ЧавкКх Адмвнистрација „Заставе“ иалааи се у куки, гда је Милетвкева штампарија у главиој ул. бр. 12 Дописи шаљу се уредништву а претплата и огласи администрацији „Заставе“. Ружописе не враћамо. Поједини вечерњи бројеви етају 10 потура. Чек-конто 12008.