Застава

мо да наша вероисповедна браћа Романи свога особенога реФерендара добију; још ми тврдо код тога остајемо, да нам сада и увек само Срб и н бити може. Оволико у погледу народнога спојења србске и романске народности под једног буди србског или романског надзорника. Што се пак за то опредељенога ~духовнога“ лица тиче, делимо и у томе сасвим назоре „Заставе“ да би нам за то, будући су код нас црква и школа на роднога србскога значаја иоснова, „светско“ лице млого прикладније било. Шта више, ако се малко обазремо на наше у томе учињено, доста жалосно изкуство; даље на ону околност, да су наши архијереји под изликом цркве но у истини свога господства ради, свакој потребом времена изазваној реФорми (промени) при и поболшању стања нашег мирског свештенства а тако и наставе противни и по своме положају, којему обдржање status-a quo, дакле stagnacia најбоље одговара, идеама новијега времена врло слабо приступни, морамо баш у интересу поспешнијег развитка народности наше и просвете тражити и захтјевати, да горње мјесто светско а не,,духовно“ лице заузме.*) Ако се на то иде, да одговорност министарства небуде пука обсена, но да такова истиномичиномпостане, онда сваки министар, а нарочито онај просвете, за олакшати себи своју огромну задаћу, дужан је повјерити человодство у појединим струкама таковим особама, које he му за изведење његови, духу времена одговарајући узвишени идеја по своме знању морално јамчити моћи. Ако барон Е., бар што се нас Срба тиче, желите подпоре у нашем вишем свештенству, и уобштеу духовном чину наћи, онда му искрено велимо, да је на кривом путу, и што је најглавније, да ће га у томе јавно мнење нашег народа сигурно осудити. Ми дакле, неимајући другога пута, дижемо овде путем нашега јавнога листа, наш глас против и ове друге намјере министра просвете у постављању „духовнога“ лица за наше просвете. Надамо се, да ће барон Е. тај глас и са више страна чути и да ће га као уставан човек који јавно мнење решпектује, и уважити. А да нам се по обичају пребацило неби, да за то „способних“ особа немамо, то упућујемо г. министра на наша два у томе изврстна Србица код постојавшег уг. намјестништва, који су, а тако и многи други, горње мјесто достојно испунити кадри. Ако, судећи по „Застави“, наш врховни архијереј код уг. министарства у томе одличнога уплива има, о чему ми ни најмање несумњамо, тада га баш у собственом интересу свога високога духовнога положаја учтиво умољавамо : да би, за избећи сваки сукоб и тарење народа и цркве (јер би се нашејавно мнење непрестано за горње начело борило) и за недавати народу без потребе повода к мржњи и нападању својих архијереја, свој одлучни глас на меродавном месту не против, већ за наше мнење дати изволио. Напоследку и што се саме, за то намењене духовне осо бе тиче, дужни смо без икакве намјере на и најмању увреду високопреосвештеног г. будимског владике примјетити, да нам није познато да би његово високопреосвештенство нашему народу на пољу просвоте до сада што привредило, или иначе укругу нашега вишега свештенства у знанственој струци таково мјесто заузимало т. ј. таковога гла с а било, да би ми бар с те точке избору министра Е. гратуловати могли. За то се уздамо, да његово преосвештенство то тешко, према свом народу са толиком одговорности скопчано бреме на себе ни узети неће. Оволико о намери министра барона Е., а сада прелазимо на нешто друго: Ми, који смо мало удаљени од обију „престолница“ (Угарске и троједине) пратећи равнимоком поступак наше србске ~3аставе“ и загребачког „Позора“ са радошћу констатујемо то, да „Застава“ интересе народа србског као и хрватског равном мјером заступа и брани и тако рећи нема готово ни једнога броја , Заставе“ који недоказује , да печат братске љубави на себи носи. Но у толико нас неугодније дира поступак и цело понашање „Позора.“ У њему ти за „србско“ име места нема, осим ако је о Србији или о Србима у Угарској говор. А код куће? ту смо сви „Хрвати.“ У сваком броју „Позора“ можемо у уводним чланцима на више места читати, „наш хрватски народ“ и „државно право Хрватске.“ Ово последње нећемо ни да побијамо на колико се то само Хрватске тиче; али што се првога тиче, морамо искрено исповедити, да нам браћа Хрвати врло неправо чине, кад свуда и свагда где и кад је о нашем двоименом народу говор, србско име хотимице игнорују. Говор е но је о томе на сабору троједнекраљевине *) Овде ми нехотице на ум пада пословица једног, сада вец покојног управитеља гимназије К., који је како сам од једнога мога пријатеља чуо, више пута обичествовао рећи : „тешко нама, (Србима) док нам „црнокапци" (т. ј. калуђери) владају." Покојник био је славан му ж врло мирољубив човек, није дакле могао из свога служенога и приватнога изкуства до тога увереша доћи.

и изван тога и писано доста, али „Нозору“ је све то бадава, он тера т е тера своју „великохрватску“ политику и мисли, да he србскога имена у троједној краљевини збиља нестати, јер га у „Позору“ иема. Ми се овде обраћамо на разборите Хрвате пак држимо : кад је већ и прошли сабор за љубав истине језику нашем хрватско и србско име поделио, кад то име нуждно предпоставља и носиоца свога, дакле народ хрватски и србски; када браћа Хрвати крајишнике, ове већином „србске соколове“ у своје коло предобити желе, онда им ваља душно настојати о том, да правац њиовога јавнога у земљи органа буде хрватски и србски, а не искључиво први. Некаизњега сваки србски син Троједине види, да је то као што и јесте и његова домовина, и да у њој сабратом Хрватом једну судбу делити има. Немислите браћо, да је ово само каква ~зађевица,“ забадање трна у здраву ногу; не, то би данас, где нам ради још неосигуранога стања домовине наше и у очиглед предстојећих збитијах с оне страие Саве сложно радити ваља, заиста врло несмотрено било; но учините ово за оно, што јесте, за искрену и братску опомену,да је време,да хрватски син троједне краљевине, Далмације,Хрватске и Славоније, ср бск о г сина исти краљевина за свога, у свему равноправнога брата призна, дакле да му неузкраћује имена онде, где су об а брата у питању. Бог би дао, да нас „Позор“ услиша, те братску љубав у нашем србско-хрватском народу још за времена учврстити потруди се, као што то и наша „Застава 11 од своје стране чини, пак би онда видио, шта је слога учинити кадра I вић. ј = УБеог р а д у 7. марта. Једва се чекало у овд. „меродавним круговима,“ да Ферман из Царнграда о градовима србским; и Ферман дође, а још се не казује шта у њему пише. Али се бар испод руке вели, да су „врло незнатни 41 услови, под којима турска војска из наших градова излази, обећава се, да ћемо на Цвети у цркви Ружици,уграду Београду, служити први пут службу божију; јер ће дотле србска војска већ заузети град. Све весело, само је невесело, што се кнез спрема да у Цариград путује; а сматра се као поуздано, да he он 13. о. м. кренути се на тај пут, са „сјајном свитом“ од 30 лица. Извесна лица преповедају, да је он позван у Цариград ради погодбе о Босни и Херцеговини, по којој би Срби имали заједно са Турцима бранити те земље од неке треће силе која грози да их заузме. Услед те погодбе, Србија би, вели се, одма присјединила Босну. Ако би међутим она трећа сила грунула у Босну, да би је Србији преотела : отвориће се крвави рат. За тај случај говори се : „прве ударце ми ћемо издржати, а ће баћушка с једне стране у Галицију и Угарску, а с друге преко Прута да се с Турцима (!!) и с нама сједини. А јамачно ће и Италија држати француску у шкрипцу.“ Хоће ли бити рата још ове годипе, то нам наши дипломати неуму да кажу; али веле, да „то нечини ништа, но још је боље по нас, ако и ова читава година npoije у договорима и спремањима. По уверавању наших дипломата, Фуад паша сасвим је предан Русији, а то с тога, што Француска паваљује на Турску, да се Тесалија и Епир оставе Грчкој, а Русија непристаје на тај Француски предлог, премда тражи самосталност за славенске земље. Сад реците да се у овд, „меродавним круговима“ неуме мерити! Само је чудно, како наши дипломатидо јуче вероваху, да је Аустрија вољна пустити нас, да се пружимо око хоћемо до Призрена и Солува.и да за Србију ништа боље није, него користити сеАустријом и западним силама, које су се окренуле настрану Источних Хришћана само да би Русији пут у Цариград пречиле; а пошто пуче глас о постављању стражеће аустријске војске на граници Србије и Босне, те се обнажи варљива нада истих дипломата, тада они на једанпут окренуше лист, и почеше баснословити о турско-србско-руској алијанцији противу Француске и Аустрије! С друге стране, ко може веровати, да порта, која би бегала од Француске што ова предлаже ослобоЈјење Епира и Тесалије, да та иста порта баца се у наручје Русији која тражи народну самосталност за све Славене у Турској ? ! Једно што је вероватно у целој причи наших дипломата, ово је : да у њиховом речнику нема речи : право ипонос народа, и да су они способни за сваки изговор, само да би што дуже одложили пресудан корак народа, који би истина осигурао бољу будућност Србима и суседној браћи њиовој, али би уједно и задао смртни удар ладолежима у Србији, којима је главни посао, да од народа талире беру и свој трбу пуне. Та да њима народна ствар заиста на срцу лежи, зар би могло они још и у данашњим приликама народну скупштину заборављати? Камо им братска обавештења и договора са свима свесним патриотима; камо и једне искре поштовања слободне речи, тако нужне Србији. Страни удворачи и најмљени агенти жаре ипалеуСрбији?они су кључ свима тајнама владе; а синови Србије и цео народ србски да несме уста отворити, да несме ништа о себи рећи у часу, кад има да се реши будућност

његова! Нека суди како ко хоће, али разумни свет амо само са огорчењем може слушати дипломате. који му све обећавају под условом, да се одрече собствене памети и савести.

НАРЕДБА ЗА НОВАЧЕЊЕ.

Уг. војено министарство издало је под 2. (14.) марта бр. 226 наредбу за овогодишњу рекрутацију. По овој се има дотични посао бар 14. (26.) марта почети, и 17. (29.) апр. свршити. Рекрутоваће се из три класе од 1846. 1845. и 1844. год. Имају се помешане рекламационе комисије устројити , и то гдеје потреба, и по три у једном новачкомокругу. 0дкуп(1000 Фор.) прима се само до дана, кад рекламација почиње. Рок је рекламације највише 8 дана. Ослобођења су мало пространија него досад. 1. из породични обзира јединци се опраштају, који су синови отаца, или унуци деде од 60 год., или који брат осиротеле браће и сестара, од који зависи издржавање речени, и који ту дужност одиста изпуњавају. Јединац се пак броји н онај коме један или више браће немају 18 година, или коме друг, браћа већ у војсци служе, или коме су друга браћа због душевни или телесни мана за привреду неспособна. Исто тако сматрају се и они оцеви и дедови као и 60-годишњи, који због исти мана нису за привреду способни, ма н млађи били. Напоследку они у 111. класи, који су се пре рекламације оженили, који су у I. и 11. класи своју дужност испунили, коме је жене или дете у животу, и који је за њиово издржавање код куће нуждан. Између остали осдобођавају се проФесори препарандије и препаранди, учитељи народпи школа, ако су стално постављени; ученнци на свеучилишту, академији, на бечкој источној академији на вишим гимназијама, на политехникама и нарударским академијама; такође и богослови. Ослобођавају се и поседници наслеђени земаља, ако онде станују, и земљом газдују, и ако је приход земље толики, да је довољан за одржање породице од 5 особа, а не претиче четвороструку потребу таке породице. Наравно да су сви рекламовати дужни. Све молбеприлози, и рекурзи су без штемпла. За породичне изказе може се највише 2 Фор. узети.

Славенске земље.

СРБИАЈА. „Србске Новине“ од 9 т. м. пишу : Договарања о градовима кеја су при концу прошле године започета између царске и кнежевске владе срећно су свршена. Њег. Вел. султан, сузерен Србије, благоволио је уважити јаке узроке што му их је Њег. Светлост кн. Михаило навео, да се уклоне велике незгоде које су, и за обште интересецарства, и за особене србске, скопчане с даљим обстанком градова у њином садашњем стању. У сљедству тога Н. С. велики везир изволио је писмом својим од 19. Фебруара јавити Господару нашему, да се сви градови србски коначно остављају њему и народу србском, с тим једним условом, да се од сад на њима вије поред србске и царска застава. А почем је Њег. Светлост кнез Михаило био изјавио намеру да ће доћи у Цариград, то је царска владада мислила дотле почекати, па да с њиме уреди све подробности тичуће се самог извршења, као што су одлазак мусулмански посада, и томе подобна. Но по новој изјави Његове Светлости, да жели одржати своме походу у Цариград само вид учтивости, а да се међутим ствари свршавају између две владе, на што је велика порта такође пристала, можемо бити у стању до који дан јавити да се наш Светли Господар на тај пут кренуо. Међутим издаће се у овом листу нота, којом је влада наша изјавила жељу, да се градови србски напусте и одговор од царске владе којим је та жеља уважена.

Прилозима на светосавску беседу пештанско-будимске омладине србске имају се још ови додати: Стеван Монастерли у Пешти 5 Фор.; преч. п. Нић. Дучић, архимандрит цетињски 5 Ф. Антоније Марковић јеромонах у С. Андреји 7 Ф. Одбор, што је приредио беседу, учтиво умољава српски свет, да га извини, што није пре објавио, колико је било чиста прихода од беседе. Узрок је томе , што је председник одбора одма после беседе из Пеште одпутовао , те тиме се многе незгоде породиле, које су пречиле одбор, да својој дужности према српском свету није могао до данас одговорити. Чист приход износи : 596 Ф. и 14. нов. а. в. Новци ти, као што је познато, одређени су на просветне и добротворне цели; већи део већ је предат, а и остало предаћесе друштву „Преодници,“ ради употреблења на ту цел. У Пешти, 12. мврта 1867. Одбор омладине.

Одговор омладине вршачке дописнику у неком другом листу изићиће у идућем броју, јер досад неииадосмо места.

Курс бечке берзе. Акције народне банке 730 5% металик 59.00 Зајам народни 70.50 Лондон 129.00 Дукати 6.08 Стање воде 9' 7“надo, расти.

0 Г Л А С и. 0 Б Ј А В А. Под бр. 1165. обнародована дражба 111. IV. у Кикинди и : целог закупа башахидског регални прва услед закључења од i 16. марта т. г. обустављена је, које се до обштег знања ставља. Из седнице магистрата кр. пр. дистрикта вел.-кикиндског дана 16 марта 1867. у Вел. Кикинди држане. У одсуству дистр. начелника Фр. Штробл.

У трговини мануФактурског и помодног еспапа Максимовића и Табака у Панчеву има упразњена места пуномоћника. Који желе ова места заузеги, нека се што скорије писмено пријаве. Старији и искуснији помоћници имаће првенство.

Власник, издаватељ и уредник др. Свет. МилетиЕ Штанпарвја Хораансжова и Трегера