Застава

ЗАСТАВА.

Молимо ону гг. предплатнике који су нам што у име предплате за овај лист остали дјжни , да плате дуг најдаље у месецу мају о. г., јер иначе биЋемо приморани обуставити лист свакоме без раздике, који за то време не плати, а од !♦ јуна ов. г. штампаћемо само онолико бројева колико буде за то време плаћено. За коју господу дакле не буде доцнијих бројева, нека нам не замере. У Новом Саду 1. маја 1868. Уредништво. Нови Сад, 30. априла. Рат између порте и Србије неизоежан је: ту вест донесе једног дапа „Вандерер*, и потврди другог „Пестер Лојд.“ 110 „ Вандереру “ порта је израдила ратни план по коме 6и у један мах са двеју страна у Србију упасти могла онако као што Прусија у 1860. у Аустрију упаде. Наравно, тај план рађен је сасвим таЈно, али опет није остао сакривен дописнику „Вандерера“ са Турске границе. Паогод што ои СроиЈа само у Босни сретно рат водити могла, тако би вели се и порта само у Србији могла победу извојевати. Србија, но предпоставл>ан>у оних који су на порти градили план за рат, неби била у стању ни за три месеца рат на домаКем огњишту свом водити, средства јој томе недостају; а неби смела ни указати се отворено на бојном пољу са својом новом војском, која још у 6ojy није била. Признаје се, међутим, да 6и Србска народна војска од 65 до 75 иљада момака <jep више их, порачуну у Цариграду , Србија неби могла у 6oj извести), да би та воЈСка кад би Дрину црешла заметнула обшти устанак у Босни, коме ои и 15,000 добро извежбаних Црногорских војника у Херцеговини припомогли. 'Го се нризнаје, али се узда да ће порта томе доскочити: она мора Сроију орзим махом посести, и тако учинити, да неможе бити устанка у Босни. На порти, додаје се, зна се врло добро, да се у Босни мир неће пореметити, доклегод се тамо Србска воЈска неуваже. А да ли ће се већ у месецима ју н у или ју л у рат започети: то дописник „Вандерера“ још незна; он само зна, да раније или позније рата бити мора. Србија неможе, вели он, нодпуно наоружана дуго издржати, као што то ни порта неможе; а И једној и другој мора бити у равној мери тешко обезоружати се. У СроиЈи мредстојала би, по реченом дописнику, промена министара; али та промена баш би значила известан рат. Да порта неби из собственог нобуђења рат предузела, мзвесно је, вели исти донисник, и додаје: „Утицај Француске сад је у Турској све већи; па и Инглеска отвара порти најутешније изгледе. Тако.стојимо на прагу рата, који може снречити само воља Европе, и ништа друго.** „Пестер Лојд“ дознаје „од једног добро извештеног човека у Земуну“: прво да је кнез Михаило посљедњи Обреновић и друго да 6и он хтео династију Обреновића каквим славним делом овековечвти у Србској веторији. Такво дело било 6и ослобођење Босне и Херцеговине од Турског јарма, и њихово сЈедињење са Србијом. И најпротивније странке земље сједињаваЈу се са кнезом у тој мисли, ма да кнежев систем владе у Србији није драг. Изгнање Турака из СрбИЈе, добитак градова, установљење народне војске од 120 иљада, трошење народног блага на ратне цели накратко, најважнији послови кнеза Михаила јесу у свези са великом мисли ослобођења. Тако прича „добро извештени“ Земунац, па онда тврди: та кнез и некрије своју намеру: „Ми смо готови, да иснунимо позив нашег народа на Истоку, мв смо ноддуно наоружани, али хоћемо да и прилику за то мирно дочекамо; ја нећу да будем нарушач мира Европског“: то је све рекао кнез у јануару ове године некоме, ко се засад у Бечу бави, и ко припада владином круту у Паризу. Земунац вна и више што; по вему, Србска влада рачунала је одпре много на Русију, која је кневу много којешта обећавала. Да небеше „срдачног сноразумљења (entente cordiale)“ измејју Беча и Иармза, може биш да 6и Исток већ

сад био увукао Европу у један велики рат. Али чим je г. Бајст у Лондон отишао, почео je из Петрограда миран ветар дувати. У круговима Србске владе изгубише дух сви који нека духа још имадоше. У Београду беше огорчења на колебање којој политика Горчакова подлеже. Ћутало се и оружало даље, да се неки народ узрујао, и да би у случају рата на .западу готов био. Сад влада у Београду ве РУЈе, да ће на Рајни скоро рат букнути, на меће руку на носљедње ратне припреме, као што су припреме за рањенине и т.п. Преко Турског комисара Али-бега и преко најватренијег пријатеља Турске, Инглеског главног консула г. Лонгворта, који оба у Београду станују, у Цариграду дознају точно све шта се у Београду смера. И тако порта се одважила нечекати да буде нападнута, него да сама буде нападач. Дворови Лондонсни и Париски наравно то неодобравају; они савеTyjy А а порта добро наоружана чека. 110 свој прилици порта неће одма узети у извршење нлан за рат сачињен од 0м ер а паше и Митада паше; али њене очи несилазе са одношаја са Србијом. Војска султана у Босни и у Бугарској подпуно је спремна за бој. На први знак из Париза, може војска султана од Ниша и Сенмце у Србију упасти. Портазна, да несме чекати, докле Србска војска у Босну и у Бугарску упадне. Са Турске стране избегава се свака дописка о томе, јер већ у августу нрошле године четири посланице између Гарашанина иФуада паше ни до чега недоведоше. ОдношаЈи су с обе стране више занети него икад пре. Рат тешш да ће се избећи, а тешко и одгодити ia много позније време. Докле тако „Пестер Лојд‘ и „Вандерер“ доводе Турску силу на праг Србије и броје часове кад ће она ову поплавити, „Ендепанданс 6елж“ доноеи један допис из Париза, по коме данашње оружање порте једва може осигурати ову противу догађаја у Босни и Херцеговини. „Влада Турска вели се у истом допису спрема се, да 6и одолела догађајима који 6и се могли заметнути у Босни и у Херцеговини. Она је послала ране и цебане у те земље, и подкрепила је са неколико батаљона малу војску коју тамо издржава. Она је послала и новаца, да би се издала плата војницима. Али смла на коју влада нарочито рачуна, јесу домаћи Мухамеданци. Она је заповедила мудирима, да се сваки Мухамеданац наоружа и буде готов одговорити на нозив. Мудири су ухватили рачун, да таквих Мухамеданаца може имати до 15,000; они 6и војевали у самој земљи, а као што их је велики број коњаника, они 6и брзо одлетали на све стране, где 6и плануо устанак. Низами, по учињеним наредбама, имали би бити готови да трче на границе. Све те наредбе биле би добре, ако устанак неби у једно исто време букнуо на више места, и ако 6и низами имали среће, да одбију нападање споља.“ У допису из Нариза, за који рекосмо напред да га „Ендепанд. белж“ доноси, нема ни Спомена о „запетим одношајима и о неизбежном рату између порте и Србије“, као ни о „великој идеји посљедњег Обреновића.“ Ту се напротив Јавља о нсчему, што неиздаје никакве ратне намере кнежеве владе; тако се каже: „кнез Михаило од Сриије ићиће у лековита купатила, било у Гастајн, било у Остенд или у Аахен. Мисли се, да ће кнез том приликом походити дворове у Бечу, у Берлину и у Паризу. Г. Ристић, који је на путу, нема толико задатак да учини да падну уговори са Европским силама , колико да учини да страни консули несуде више у Србији.“ Ми емо са своје стране већ изјавили , да неверујемо, да порта у ово време сме покушати да удари на Србију. Ми то и овом приликом велимо; а што „добро извештени“ дописници „Пестер Лојда“ и „Вандерера“ говоре о Турским плановима несамо зе упадање у Србију, него и sa победу над Срби Јом: то сни говоре само да се говор чини. Зар Србија, која је са дрвеним топовима, оскудна у праху и одову, и без икаквог војеног уређења, била у стању очистити своје огњиште од неирегледне и ратним средствима изобилно снабдевене Турске силе , зар та Србија данас тако наоружана и војено извежбана, бројно јача 5 свешћу напреднија, да неби могл« евом очишћеном огњишту дочекати војску Турску, која

је и бројно слабија него пре, а духомнижа, и у сваком погледу далеко, далекоиза војске Србске ? Верујемо, да Али бег и Лонгворт порти све доказују, шта у Београду бива; али баш зато што су они „ најватренији пријатељи“ порте, баш зато немогу јој прећутати и ову истину: ако јој је „неизбежан рат са Ср6ијом“ , неизбежна јој је и пропаст на првом кораку који би покушала преко прага Србије. „Политики“ телеграФИшу из Задра: „девет Аустријеких штабсаих оФицера изаслани су 26. апр. (8. маја) са потребним војницима према Госпићу и Грачацу, да би снимили Далматинско-Турску границу." „Политика* на то пита: кад ће војска за њима поћи? „Италијанска Коресподенција“ и по трећи пут тврди, да је неоснован глас који се био разнео у последње време о неком уговору за савез, као закљученом између Србије, Румунскс и Грчке. Између Атине, Букурешта и Београда није било, по „И. К.“ никаквих других преговора, него једино о уређењу трговачких, поштанских и телеграФских свеза; о тим свезама и о издавању злочинаца измењата је нека посланица између речених места; али ио томе јошникаквазакључења ни подписана уговора нема. Крићани сматрају питање о сједињењу Кандије са Грчком као решено; они су изабрали 16 посланика за народну скупштину Грчке. Остаје да се види, хоће ли министарство Булгариса умети оценити природно право Крићана, и крепко утврдити свезу која је у срцу и у интересу целога Грчког народа. Иогрешан је био извештцј који смо и ми, по Бечким листовима, донели о судби предлога Гледстонова у Инглеском парлименту, у питању о Англиканској цркви у Ирландској. Гледстон, као што у инглеским листовима читамо, несамо да није повукао натраг свој предлог, по коме англиканска црква нема више важити као државна, у Ирландској, него је, шта више изјавио, да он остаје стално при том предлогу, и хоће да се све његове точке једна за другом у парлименту у претрес узму. Бећ су прве три точке претресене и већином усвојене. Инглеска војска која је била уАбисинији, враћа се отуд, као што Инглески листови уверавају. О зборовима месним и свештеничким

(Свршетак.) Они који су против статута збора свештеничког, ти зацело неволе да ce у местним зборовима ваписник води, па већ ако то и буде, да бар небуде њима опасан, нетраже да се извод из записника среском збору шаље, него просто остављају пароху да даје „известија“ о збору местном. Да свештенички зборови имају за цел „побожност, моралност и материјално благостање* само код свештеника „будити и снажити," ми им неби ништа замерили, што су у среским и епархијалним зборовмма само они чланови, ал кад они изриком кажу да то код „пастве“ код народа оКе да раде, онда нек допусте народу да каже, да он неверује ником, да већма вему добра жели, него што он сам себи жели, и да је рад свуда да буде где год се за њега ради. Они који искључују народ од ти зборова, веле, да то због тога чине, што народ још није дозрео да сам собом управља, и да се сам за себе брине. Но нек би тако и било. Али нити је народ утекао од свештенства нити је свештенство од народа, на једној су пречаги обадвоје, заједно нек се и пењу горе. Већ и саме владе увидиле су шта су починили они, који су за народ без народа радили па су сада окренуле лист. Цел свештенички зборова јесте одгајање народно у материјалном морално-религиозном и социјалном погледу. Но лист угарског министарства просвете „Лист за народне учитеље“, где се уразумева цивилан и духован учитељ, каже да је суштаствено условље, без ког народно одгајање у Свом подпуном значају никал» процветати неће, то, да родитељи односно народ главне чињенице народног одгајања сачињава, и да би се суделовање народа на том пољу пробудило и разширило, иде

министарство на то да се установе „задпуге за народно одгајање.* Дакле у таким задругама главни је Фактор народ, „публика сачињава те задруге“ каже уредник учитељска листа Керњеји. Свештенички зборови и по самој сво Јој цели и особи, те по том, што оће да су у свези са местним народним зборовима, постали су задруге за народно одгајање, и народ дакле има пуно право искати,да и он ту учеетник буде и то да он ту једнак а не као млађи буде, а кад свештенство усте бити задруга за свештеничко одгајање, онда нек оно само у својим зборовима буде, а тим што је оно у свој делокруг увукло народно морално материјално и религијозно благостање, постало је оно народном задругом, које нико неможе бити осим народа. Још у августу 1867. год. издао је барон Етвеш минастар просвете у Угарској позив на многе приватне људе и званичнике да установљавају задруге за народно одгајање. Неверујемо да тај позив није дошао у руке и нашим владикама, па ако га нису ех officio добили а они су га за цело у јавним листовима читати могли, и зато се чудимо како они, који иначе на владиле жеље мотре, непотрудмше се изузимајући Бачку дијецезу, да министрову корисну намеру подпомогну, ал тако се ието чудимо Бачкој дијецези, како да није проучила програм за те задруге, него лепу намеру министрову оће да изврне у јерархијску тенденцију, оће надмоћцје јерархије иутој братинској вадрузи да уведе. Није се морало све онако примити као што у програму стоји, министар и сам то нетражи, ал ипак требало је то на ум узети, да „за народно одгајање сваки грађан не само да има права него и дужност бринути се“, па тима грађанима не пречити пута да своје дужности и своја права могу извршавати и у већем скупу него што је местни обштински. По министарском предлогу члан комитатског (код нас епархијалног) збора може сваки грађан бити, ком напредак народни на срцу лежи. Број чланова неодређује се него се жели да ји што више буде. Други пут ћемо опширније и предлог министарски „за народно одгајање“ и наш предлог у тој ствари донети, а заеад желили би да еиархија Бачка у свима својим зборовима у које је метла народне интересе ва цел, и народ тамо пушта, иначе ту неириродну свезу између народног местног и среског свештеничког збора сам ће народ раскинути, па ће сам у своје руке узети посао који је његов, а евештенство мирско надамо се да неће ваборавити на своју велику свезу са народом, те се неће од њега делити, макар то чија воља била. Редко поштује дете тутора кад до пуни година дође. Боље нек је свештенство народу отац, који пре него што почне што, навек се са својом чељади о томе саветује и договара. zz

Како Чеси мисле о Аустрији?

Позната је гласовита реч старца Палацкога: „Да нема Аустрије, Словени би је морали створити.“ Требала je влада у Бечу, какве су Бахова, Шмерлингова и Бајстова са свим погрешкама и катастроФама, да увере вреднога старину о блудњи његове, с најлепшом намером изречене изреке. У Чешкој сви позивљу ову изреку. Није томе давно, кад је донела „Политика* два чланка написана од некога чешкога великаша, који себе прибраја „хисторичној* странки чешкога племства и набраја погрешке странке народне и аристократично - конзервативне , т. ј. Тунове и КламМартинизове, штс су икад могли помишљати на бечке царевинске саборе, место да су за чешку земљу сматрали компетентним јединисабор чешки. На то је „Фатерланд" стао бранити конзервативце и опомињати чешки народ, нека се неповоди ва ексклузивним Мађарима, нека ради Чешке незаборави на Аустрију. „Фатерланду“ одговара „Народни Покрок“ међу осталим овако: „Где је био Фатерланд, па није видио што се у Аустрији све догодило од год. 1867., т е н а мј е постало немогуће, да се вратимо програму пр еђашњих времена, пошто су се изменули подпуни одношаји, изменули по нас не* повољно. Прев. монарх сам се добре воље одрекао идеје о државоправном интегритету Аустрије, те ми морамо још прекоре трпити, када побијамо законе који царевину у две поле деле. Јесмо ли ми пре č Аустријом уговарали, да моћ њезина и слава буде гаранција нашој будућности: тај нам је уговор

„ЗАСТАВА* излази двапут у недељи, четвртком и недељом. Цена је на годину 10. Фор. на по год. 5 Фор., на четврт године 2 Фор. 50 нов. а. в. за Аустрију, а за Србију на годину 100 гроша на по год. 50, а на четврт године 25 гроша.

Број 35. У Новоме Саду, у четвртак 2. маја 1868. Год. ТТТ

Огласи се рачунаЈ’у по количини врста, Koj’e из гармонта заузимају,и засваку врсту плаћа се за ирви пут 7, за сваки даљи пут 5 н. 4 4 осим тога за жиг увек no 30 н. Дописи се шаљу урсдништву а предплата администрацији „ЗАСТАВЕ* у Нови Сад.