Застава

сада одказаи, те најновије аустријско државно право навешћује деобу монархије, која нам ону потребну гаранцију одузима. Је ли дакле јопг наша дужност Аустрију уздржавати? Мађари те Аустрије неће, неће је ни Немци: имамо ли дакле ми абсолутним средствима друге народе силити на програм, који је за њих мрзак? Имамо ми само увек жандари аустријски бити, те свим народима наменути уздржање целовитости ове монархије, па још и онда, када тому сам монарх неће? По нашем уверењу није више време о том расправљати, како би се двор, како би се Мађари или Немци кориговали; корист нашега народа хоће, да онако судимо како осбиљност захтева. Доказалисмо небројено пута и Европа знаде, да је Аустрија па коцки, и да најновији систем наше дрг жаве к тој коначној цели води. Јесмо ли о том ошто смо доказали, онда радимо тако, *као да се грозећа катастроФа већ срушила; онда разаберимо пре свега шта имамо почети, да нас неби Пруском уведена, Аустријом пак, т. ј. господином Бајстом изведена немачка политика прогутала. Они су нас приредили, да као дозрело воће паднемо у уста Германије, а то препречити јест наша дужност јест дужност свакога сина ове домовине, ' родио се он у кукавној колебици или сјајној па' лати, признавао се он хисторичкој или конзерва; тивној, народној или либералној странци. Ту политику зовемо народном политиком, ј те ће „Фатерланд“ јемачно увидити, да је уздржаj вање сама себе први услов и темељни закон дрЈ жавне знаности и способности за владу.“

Саборска дебата о законском предлогу о православној цркви.

с Јавилисмо већ да је у генералној дебати Р примљен у начелу законски предлог о правои славној цркви за подлог специјалној дебати. j У седници 25. априла (7. маја) се дакле заг почела специјална дебата. Прочита се < 1. §. министарског предлога. Стеван Бра’ новачки са друговима даде исправак томе l параграфу, који смо већ у пређашњем броју [ саопштили. Иза тога се започе дебата: Брановачки брани исправак, наводећи, ( како би по текету овога, као што га центр. ii одбор предложио, излазило, да пређашњи сабор није био законит; јер ма да није одго-1 ворно министарство сазвало, па и ма да није I у довољном броју био, ипак отуда не излази, s да је незаконит био. о Стојачковић препоручује такођер тај 0 исправак у толико више, што је потпуно не■ шкодљив, а с друге ће стране јако умирити t српски народл j Ђорђе Јовановић изјављајући да му (цељ говора није толико да пређашње говорнике побија, колико да братински народ срп! ски умири и зато на основу јучерашњег го* вора министра просвете показује, да тога за,, кон. предлога цељ нмје ништа друго, него да 3 праксу, на коју се Срби позивају, законом по] тврди. Препоручује да остане онако, као што ije предложено. Халас наводи да је противусловље кад се вели, да је конгрес пређашњи истина не по пропису зак. од г. 1848. сазван, али да се ипак призна као законит. Гласа за редакцију. Бониш тако исто. а Тиса такође брани одборов предлог а на-1 рочито говори против тога навода, да ако се ‘ вакључци карл. сабора морају накнадно легаj лисати, да је онда и овај земаљски сабор у истоме положају, јер би се и његови закључ« ци морали накнадно за законите признавати, 3 Ј е Р Ј е и он незаконит. Ма да је тај сабор врло мало учинио, чему се он радује, ипак је он , као на основу изборног закона изабрано тело t законит. i БерзенцејиСас говоре такође за редакцију. Др. М и л е т и ћ говори неколико речи у пре’ поруку исправка, што га је поднео Брановач‘ки, примећујући да у мотивовању параграФа i има то, што Србе немило дира. i. При гласању буде велика већина за одбо3 ров предлог. . Сад дође на ред §. 2. { Брановачки радује се, што се румунi ска митрополија увршћује у закону али је . против израза „са српеком равноправна“. ! Жели да се у место те речи мете коорди-1 нована, јер не може да разуме, зашто би се j румун. митрополији дало шире право, него што * јој је само њег. вел. у једном рескрипту оi значило; а бољи је од њега иредложени израв Е и вбог тога, што би се могла из речи „ рав' ноправна “ изводити и права на имовину црj квену, која иначе немају места. , Мин. Етвеш примећује, да министарство t у томе зак. предлогу не имаде другу цељ, , него да означи да је румунска митрополија 1 самостална и да није српској подчињена; а у 1 осталом влада нема ништа против тога да се ■ реч равноправна замени са координована. s Борлеа (Румун) вели, да не треба узиI мати страну реч кад она толико исто значи 1 као и реч „ равноправна“. Вели, да се види, 1 да Срби иду на то да им митропололија бар 1 за једну четврт буде већа од румунске. Оће Ј само још нешто да примети на речи Димитријевића. Овај је казао да автономија румун! ске цркве и школе стоји под ваштитом српске ■ митрополије. Говорник вели, да то ничим није : доказано и да су Румуни још пре Срба овде у Угарској имали митрополвју у Ердељу. Још

се много тужи на Србе и изазива смеј у сабору. Најпосле вели да је зато да остане реч „равноправна“. Мању предлаже да се иза речи „равноправна“ у заграду мете „координована“. Бар. Шимоњи вели да се из равноправности неде извести ваједнина имања, јер ако сабор и оће да уведе равноправност, то ипак неће комунизам. Милетић је такође зм исправак, али из разни други узрока него Брановачки. Одговара на оно, што Борлеа рече, да су се Срби доселили да траже леба и уточишта. То не стоји. Срби дођоше на позив Леополдов и населише се са оружјем у руци у цели тој, да боре против Турака. Николић је такође за израз „координована“ јер је тај израз употребљен и у царским одлукама. Стојачковић рад би да се у место „равноправна“ метне друга каква реч н. пр. „равнога реда“ (hasonrangu) и т. д. Затим помоћу историје одговара на Борлејин говор о српским привилегијама и на тужбе против туторства српског, наводећи наиме како је г. 1798. румунски митрополит Атанасије заједно са свима владикама и целим свештенством на унију прешао и како онда Румуни, што су остали православни, дођеше под заштиту српске јерархије; у потврду томе наводи речи самога садашњег митрополита Шагуне, што их је на конгресу у Карловцима и у другим приликама говорио. Б а б е ш нримећује, да позивање на црквене авторитете нема важности пред законодавством; он је за редакцију одборову. Милош Димитријевић говори за исправак, наводећи како би се могло из „ равноправности“ закључити и на заједницу у имању (противуслови му се). Жиг. Пап вели, да ће то позивање на српске привилегије и та тежња да се начело равноправности уклони, да ће то тешко томе допринети, да се утврди братинско споразумлење између два сродна народа (српског и румунског). Мила Манојловић жали што види, да су се говорници удалили од предмета; претресају се религиозна и привилегијална питања, а томе ту места нема; њему се свиди, да је иза тумачења министра просвете исправак Брановачког сувишан. Сад се приступи гласању и са великом већином гласова прими се §. 2. онако као што га је центр. одбор иредложио. Чита се §. 3. Милош Димитријевић преда исправак томе параграфу од српских посланика који овако гласи: да се изостави увод па онда да се овако каже: „Задржавајући њег. вел. право највишег надзора, које има по уставу вршити, синовч српске и румунске митрополије уз осигурање њихове автономије имају право да у својим конгресима (црквеним скупштинама), који ће се од времена на време од дотичних митрополита или у смислу конгреског устројства уз пријаву његов. велич. сазивати, своје црквене , школске и закладне ствари самостално установљују и уређују, и да њима у смислу од конгреса начињеног а њ. вел. потврђеног устројства путем својим сопствених органа рукују и управљају“. Димитријевић препоручује сабору овај исправак. Зато је, да се мотивовање и позивање на зак. од г. 1848. већ због тога изостави из зак. предлога, што то с једне стране и историја захтева а с друге стране оправдава и досадашњи поступак. Бабеш је зато да се изостави израз „у границама земаљ. закона“, јер тзј се уметак по себи разуме, дакле је сувишан и непотребан, а с друге је стране шкодљив, што се њиме изражује неповерење онде, где томе није потребе. Др. Милетић: Поштовани доме! Овај § 3. сматрам ја за најглавнији § овог законског предлога, јер он о автономији источноправославне цркве и са њом скопчани установа гласи, зато ћете ми допустити, да становиште своје према томе важном §. означим. Ја би најволео, да је влада обшти вероисповедни закон предложила, у ком би се свима у држави припознатим вероисповедима равноправни положај према држави и међу собом, и подпуна унутрашња автономија осигурала, али кад се то из непознати узрока или сметња није учинило, то морам констатовати, да овај законски предлог уобште, а § 3. о автономији особено није од заступника србске народности изазван, и у обште да није на жељу или захтевање Србаља постао, и томе има два узрока, једно је, што ми имамо краљевске привилегије, и закон од г. 1790.-1. који нам автономију црквену, ако не на све стране, оно ипак внаменито осигуравају, друго што ми само црквенонародни конгрес србски за надлежан држимо, да сва питања, која се црквенонародне автономије тичу, решава, па по томе и да уставно осигурање те автономије тражи, обим њеи Форму-

лише, и у колико треба, зем. законодавству на узакодење поднеее. Међутим две су потребе овај § 3. изазвале, једно је то, што је романека митрополија међутим поетављена, и што је осигурање автономије своје требала, друго, што је закон од 1848. спрам сами Срба касирати требало, јер автономију црквену не само да не осигурава, него и вређа. Автономија има две стране: једно је право организма, а друго је право самоуправе у смиелу тога организма; закон од 1848. г. осигурава само право располагања (intezkedesi jog), а не и право властитог организма, јер не само да је одма определио састав првог конгреса, него је задржао законодавству право даљег органисања, да ово пак и административну страну автономије уништава, очевидно је, јер у чијој власти организам правити, у тој је власти посредно и управа. § 8. закона од год. 1848. свакако је дакле требало не само са погледом на конгрес од г. 1865. него у обште касирати, јер има цео народ србски у земљама уг. круне противу себе, и јер прелази делокруг зем. законодавства, и посредно утиче у наша унутрашња црквеношколска дела. Могу и смем уверавати поштовани дом, да се јавно мњеније Србаља поводом овог законског предлога изразило истина за касирање § 8. зак. 1848. год. али и противу тога, да се о автономији србске црквене области што узакоњава, док по старом обичају сазвани конгрес србски не би сам у том обзиру што Формулисао, и сабору на узаконење пиднео, тим више, што је већи део Србаља православне вере у земљама, које за сад уг. законодавству још не подлеже, који би дакле Срби само на конгресу скупљени саизволење своје дати могли, да уг. законодаоство штогод о целој неделимој србској митрополији узакоњава. Међутим народ србски није имао законитог органа, којим да ту мисао своју изрази, и ми заступници србске народности, који карактер земаљског заступништва на себи носимо, у нашем својству као уједно и чланови православне цркве и србске митрополије према позитивном предлогу министарства нисмо могли друго чинити, него онаки исправак предложити, какав би пред народом оправдати, и какав би и на конгресу могли заступати, кад би му чланови били. Само ако се § 3. по нашем изправку прими, нисмо противу тога, да зем. сабор узакони што о автономији православне цркве и до конгреса србског, коме право ни овај сабор, ни ми поједини чланови неможемо и нећемо укратити, да и гој ствари бил>а и целисходнија определења донесе, и на узаконење поднесе. На изразе пак у предлозима и министарства, и средоточног одбора, који се са нашим изправком не слажу, пристати неможемо, јер автономију не осигуравају, него indirecte слабе. Каже се, да православни вероизповедници могу своја дела у смислу правила, од њ. вел. одобрени одправљати; то предпоставља, да важност свију правила, која конгрес доносио буде, зависе од одобрења њег. велич. што ће толико рећи , да је круна позитивни Фактор црквеног законодавства нашег; то се пак допустити неможе; права круне не разпростиру се даље, него до границе, која јој право највишег надзора повлачи. Јесу ли преко ти граница правила каква унутрашње по цркву, и друге с њом скопчане ствари добра, целисходна, или не, то се ни круне, ни владе не тиче. По томе се дакле неможе говорити о одобрењу правила, или закључења конгреса, него о одобрењу конгреског устројства, по ком устројству јамачно млоге ствари неће требати одобрења круне и владе, но само да им се до знања достави, или ће се по већ одобреном штатуту и без тога извршити моћи. Централни изправак говори такође о извршењу автономије у „границама закона.“ Ово је сувишно, јер кад се каже, да ће њ. вел. уставно извршивати право надзора, онда се и по себи разуме, да неће допустити, да се што противу државни закона ради, а предпостављамо, да закони неће угицати у унутрашња автономна дела; ове би се речи могле пре додати онде, где се о извршењу надзорног права говори , да се означи, да се ово у смислу закона, или у границама закона извршивати може и има, ако реч „уставно“ није доста; али кад се о автономију обесе, онда то има тај замашај, да се толики круг автономији осигурава, колико закони остављају, т. ј. да и закони могу располагати о нашим делима, а наш конгрес о ономе, што преостане, и да ће закони у свему и у свако доба моћи дерогирати авгономији конгреса. Дамоклесов мач више автономије и конгреса, то би било за еад нешто у речи дати, што би се после, у згоднија времена делом иновим законом одузети могло. Само ако нам се на начин од нас предложени гаранција автономије противу абсолутни зак. год. 1790.-1. резервирани крунски права даде, може за нас овај вакон ма и до идућег конгреса вредности имати иначе би био

donum Danaicum , и ва случај, да нам изправак не би одобрење сабора добио, то или да се тај § са свим изостави, или ако су браћа Романи задовољни, на саму њиову митрополију, ограниче, иначе ја од моје стране и као ваступник и као члан правоелавне цркве ограду противу Формално октроисаног, мериторно пак автономију крнећи закључења саборски улажем. Мању такође говори за исправак, јер се у њему само оно каже, што само по себи излази из права самоуправе. Бар. Шим о њ и говори зато, да се задржи параграФ по одборовој редакцији.' Ти с а чуди се како се може толико имати против тога, да се метне уметак „међу границама закона “ (Милетић упада: аксиом!) Говори зато да остане онај уметак. Тако исто је против тога, што је Милетић казао, да треба да пристане на то, да би могао сабор одређивати; ограђује се свечано против тога и и вели да сабор земаљски има свему правни круг да означује. Мочоњи говори за исправак. Пушкарпју такође иште, да се онај уметак изостави. Бон и ш вели , да држава има свакојако право да автономији границе обележи и то доказује примерима. Добранеки иште да се држава немеша у верозаконске ствари. Он је за исправак. Њари заврши дебату о овом параграФу са подужим говором у коме разлаже да је закон најбоља гаранција самоуправи, а да се овамо Срби и Румуни све позивају на прошлост, на дипломе и на наредбе појединог човека а као такав се сматра неуставан краљ докле им се даје најбоља гаранција у закону; каже, да они (Мађари) морају против самих Србаља и Румуна да бране сопствену им слободу (!) Гласа за одборову редакцију. Качковић брани такође одборов предлог. Милетић од велике вике једва дође до речи, те предлаже на основу кућевзих правила да се пре гласања констатује, је ли пуждан број посланика ту, да може одлучивати. Предброје се посланици који су ту и нађе се, да их нема довољно, да би магли одлучивати. Одложи се гласање ва идућу седницу. (Свршиће се.)

Д о п и с и.

zz Пешта, 25. априла. Давас је почела распра о романско-србској вероисповедној ствари. Прочитан је предлог министра благочести, па онда предлог средиштног одбора, затим додатак министра о Грцима, и другим црквеним обштинама, које нису ни србске, ни романске. Њари предложи, да се због овога додатка, кои није у оделењима претресан, сва ствар оделењима врати. Јуст и други говараше да се додатак као сваки исправак сматра, кои не смета расправу главне ствари, и по томе да се дебата предузме. Тако се и закључи. У генералној дебати говораше: министар благочести разјасњујући начела свога предлога, Брановачки, ТриФунац, Николић, Стратимировић, Димитријевић, Бабеш (Роман); Срби препоручиваше министров предлог за основу специјалне расправе. Беседе саопштићу вам по могућству. Министров је предлог примљен за основу. За тим се поведе расправа о наслову, и прочита се и изправак србски, кои предлаже наслов; источно-православна (ортодоксна) црква. Ту се повела дуга раеправа, у којој су учествовали: Секач (еванђ. суперинтенденат) Вучетић (кат. свештеник) Сае (еванђ. суперинт.) Милетић, Добрански, Пап Жига, Манојловић и неки Мађари; напоследку осим неколице сабор прими изворну редакцију: грчко-источна црква. Око 1У 2 сата прекине се седница, и сутра је расправа о самим параграфима. Оволико засад. Изход ћу вам телеграФисати, а о ствари доцније обширније писати. Сабор је изаслао одбор, кои се из свију варошки заступника састои, да предлог учини о накнади варошки судски трошкова, кои су млоге вароши још од времена од 1861 год. искале. Варошки заступници иваслали су из своје средине пододбор деветорице, а овај комисију тројце, која је свој операт пододбору поднела и кои ће вар. одбору, па по том сабору поднесен бити. У комисији и пододбору био је г. Ал. Стојачковић, заступник вароши Сомбора, коме су као суреФеренту у варошким стварима у министарству податци најпознатији били. Пододбор, и одбор деветорице предлаже да се краљ. варошима накнаде трошкови судски од год. 1861. што би 3,400.000 ф. изнело, и то у ратама од 12 година. Овогодишњи трошак судски пак да се подпуно наплати. На варош Нови Сад дошло би ове године не млого мање од поискане суме око 23 иљаде. Ово дана била је овде депутација из Новог Сада под предвођењем Флата, да се тужи: Како би то и могло бити, да у Новом Саду није немачка страна по броју на поле у представништву и магистрату, у ствари пак претежна; како би могла нека господа живити где, а да нису на челу.