Застава

ЗАСТАВА

Новн Сад, 28. септ. На површини политични догађаја још једнако стоје: шпански народни покрет и министарска нриза у Аустрији. Врло је добар анак и јамство ва коначни успех слободоумни уетанова у Шпанској, што су све странке сложне: демократична, иберскоунионска. и прогресистична. У привременој „јунти“ у Мадриду, која је обштим гласањем ивабрана, ови су: Серано и Прим, као почастни председници, Агира, као прави предеедник, Риберо (уредник Иберије) и Вега Армијо подпредседници са 30 чланова. Јунта је врховну команду војске предала Серану, кои је с одушевлењем у Мадриду дочекан; изчевују долазак Прима, па да се образује министарство, које ће до уставотворне скупштине владати. Наговешћује се, да ће у миниетарСтву бити: Риберо ва правосуђе, Зорила за унутрашња дела, Сапота за јавне послове, Ајала ва колоније, Лоренвана држ. министар, Фигерола ва Финансију, Топет за морнарство. Слободна Шпанија и слободна Италија биће од великог уплива на слободне установе у Европи, а ми се надамо, да ће слобода ова два полуотока на југу Egpone ускорити час ослобођења и трећег полуотока на југу Европебалканског. Немци у Аустрији у великој су бриви ва ввој децембарски устав, јер се боје да ће пасти ово министарство и доћи министарство, које ће са, или и преко дец. устава покушати споразумлење са Чесима и Пољацима. „П. Лојд“ има телеграм по ком би кнез Адолф Ауерсперг, брат одпуштенога кнеза Карла, наименован био за председника цизлитавског министарства. У Пешти је опет била једна седница одбора за „народноети/ у којој је то свршено да одбор ништа неради; то је бар искрено. Решено је да сабор министаретво позове, да оно предлог о „народностима* на стол куће мете. Хрв. депутација, у којој је Вакановић, владвка Соић, и гр. П. Пејачевић, није 7. окт. ивишла пред Њ. Величаство, јер се влада још нвје коначно решила о Речком питању, и држи се, да се речко питање неће краљевеком одлуком решити него ће се и уг. и хрв. сабору поднети краљевски предлог о том ради расправе. Протестанти држали су у Пешти свој генерални конвенат, у ком су вакључили, уг. сабору представити, да се питање о народној наставн не решава пре питања интерконФееионалног, т. ј. пре питања, како ће равне вероисповеди према држави и међу собом стојати. Кад се ово питање реши на основу равноправности и Јреципроцитета увајмнице), онда ће се протестанти склонити, да деле са државном власти народну наставу, т. ј. да у основним школама држава прописује и управља световну, а свака црква своју религиовну наставу. Романи су вз свог конгреса оградили се против новог школског предлога законског, јер вређа црквено-школску автономију православни Романа. То је оно што су Мађари у вакону о правосл. вероисповеди установили: да нам је автономија у „границама вакона“ осигурана т. ј. у толико, у колико се влади и већини на сабору не буде свидило, другчије што наредити, место да је речено у границама устава, или само: под уставним врховним надвором државне власти.

На Изјаву г. Ђорђа Стратимировића.

Г. Ђорђе Стратимировић дао је у једном листу у Новом Саду „изјаву, у којој навађа, како га „позната странка“ у народу“ оддужег времена напада, како је последња скупштина Матице Србске повод дала новим нападаима, како је томе узрок! што се он усудио посумњати о „непогрешивости“ дра Свет. Милетића и његови приврженика; што је покушао народни завод истрћи ив „недостојни руку“,и предати га „достојнијим и савеснијим“, чиме се он хвали; како је клевета, да је то у интересу „трећега“ произвести хтео; како је напоследку уверен, да ће србеки народ увреду на њега бачену, с негодовањем нама повратити, а ако сад живећи неосуде достојно тај поступак, да ће сени јунака, који су под

њим за слободу и част србства изгинули, начела му, мисли, и дела сачувати од „ниски и безсавесни нападача“, и громогласно ће вакликтати, „да је свагда радио, и да ће довека радити за србство“. Је ли само то једна странка у народу, на коју се г. Ђ. Стратимировић тужи, то ће мо видити, али да под тим овај лист, и уредника му особено равумева, то би се внало, и да није име уредника овог листа споменуо, вато смо му и одговор дужни на „изјаву“. Пре свега публика овог листа би ће нам сведок, да није истина, да смо ми њега „у току последњи година више пута напали“, напротив баш смо се клонили тога, не зато, што неби довољно повода и основа имали, него зато, што смо увиђали, да би сваки раздор и јавна распра међу нама непријатељима народа нашег у рачун ишла, особито у одсудном времену, где се судбина Србаља решава. То је био узрок, да смо пресекли распру, која се вбог „конФеренције“ у Новом Саду заподела била; и онда смо се чували лични нападаја на г. Ђ. Стратимировића, но ограничили смо се на објективну личну обрану противу противнички нападаја. Тек је у последње време, (а не последњи година) поводом ритске ствари пала са стране по гдекоја исвра сумње на г. Торђа Стратимировића, која је стишавана; а о правим нападаима може се говорити тек од најновијег доба поводом матичине скупштине. Напротив г. Ђорђе Стратимировић није ни време ни околности узимао у обзир, него је од „дужет времена“ напао ту „познату“ странку у народу, наравно не под своим именом, али с тим опачије. Зна ли смо ми, да из његове ковнице изилаве све грдње, које се од „дуже времена“ на нашу странку и поједине чланове њене проеипљу; знал! смо ми, да је он са своима поглавито дао пређу ва мрежу, која је над Новим Садом у виду комесара и ивузетног стања бачена; зналм смо ми, да је то његов и његови пришвпетља проналазак, да смо ми, као што у изјави отворено каже, морални подпомагачи убиства кнежевог, шта више да су нас не само као моралне, него и као Фактичне сукривце уплести хтели; знали смо ми то, па и пак смо се узтевали бар дотле, док се питање народности не реши, изазвати тога јунака на јаван мегдан; да не би непријатељ из наше зађевице сковао оружје противу народне ствари, или боље рећи, да не би изгледало, да оно, што нам се и овако у погледу народноети дати неће, зато се није дало, што смо несложни. Али г. Ђ. Стратимировић хоће силом распру, ма, да не кажемо јер, ова трећем у рачун иде. Његов поступак о Матичиној скупштини то свему србском свету на видик ианесе, а и изјава му тамо циља. Нека се дакле вбуде његова воља и тако на ствар. Дакле „позната странка“ напада на г. Ђ. Стратимировића вато, што се усудио посумњатн у непогрешивост дра. Свет. Милетића и његови приврженика. Познат је тај маневар противника наши; како ји ко за њиова дела нападне, а они ти одма то у свезу доведу са садањим уредником овога листа, не били свет помислио: ваљда је крив, кад сви за њега запињу. Уредник овога листа није никад себе за непогрешна држао, шта више баш је противу тога, да поједини људи именом „непогрешимог авторитета“ по вољи, по ћеву, или интересу народним заводима, и у обште народном судбивом. Радња његова на свима скупштинама, народним, обштинским, матичиним, позориштним, показала је, да је увек договорно, и скупштинеки радио, и никад авторитетом непогрешивоети, но равдогом побијао противна мњенија. Приврженика пак само „династе“ требају, а грађани имају само пријатеља, сурадина, једномвшљеника.. Аакоје г. Стратимировић Милетићакад за непогрешивог држао, па се поеле „усудио поеумњати у то“ од кад је та сумња? није ли од оно доба, кад се г. Стратимировић преварио у рачуну у Шајкашком риту, па кад је посумњао, да му је ту Милетић кркв био, а не сам ееби, што је улогу заступника шајкашки интереса променио сгв улогом чивутског сенвала, и што је заборавио, да би народ његови веколико де-

сетина сензалски хиљада скупо, преекупо, еамом пропашћу својом платио. Онда је било време, кад је г. Стратимироввћ бавећи се с ритским стварима рекао једном колеги поеланику на уг. сабору; оставио сам се политике, која ништа не доноси, но бацио сам се на економско поље, које ће ме осигурати а овамо нам у изјави каже, да „неуморно ради о сјајној будућноети србској“. Толико што се тиче уредника овог листа, кога је на првом месту споменуо. Што се Матице србске тиче, то ово је пета година, како је управа њена у Новом Саду у рукама не једне странке, него они људи, које чланови Матице у Новом Саду и са стране бирају; ако и то странком називате, онда и сами привнајете, да су сви Срби у Новом Саду и са стране једна народна странка, а ви да сте Фракција, клика, котерија. Где је та мана, која се ва ово пет година дана у управи нашла! Није ли баш ове годинеједан министарски књиговођа на вашу денунцијацију све књиге и рачуне матичине прегледао, и ништа нвје нашао, него оно, што је одбор одпре нашао био, и то као кривицу једнога човека, и то онога, за кога ви ларму подигосте лане, што није остао касир, кад се безплатно прима! И г. Стратимировић говори о проневерењу у Матици чрев досадању управу! За то ће га управа бев сумње на одговор позвати а ми само питамо, који су то „изображени“ људи, који су незадовољни са управом Матице? Зашто они не дођошо са г. Стратимировићем на скупштину? како је то, да г. Стратимировић ва изведење своје намере не нађе ивображени, или у обште просвећени људи из Новог Сада, Панчева, Сомбора, Кикинде, Вуковара, Руме, Ирига, Бечеја или из свога бирачког места Бечкерека? Како да се мораде ослонити на неке мађароне и неке протуве у Новом Саду, и наобмануте вемљеделце из Футока, Кулпина, Шова? Г. Стратимировић вели за нас: да ми здраво на простодушност срб. народа рачунати морамо, да га морамо за слепа држати, ако мислимо, да народ неће његов - Стратимировићев рад о матичиној скупштини одобрити а ми напротив велиио, да г. Стратимировић као увек, тако и сад народ за слеп држати мора, ако мисли, да му народ његов такав рад одобрава; ко има право, народ ће сам судити, и уверени смо, да је по нас добро пресудио. Г. Стратимировић вели, „да ми злоупотребљавамо Матицу на политичне агитације, и разкалашност наше младежи“. Знамо, да је г. Стратимнровић у последње време узео ту племениту улогу на себе, да сваки покрет народног живота у нас као агитацију, и то влади и Мађарима представља. Тако је он на уг. сабору јавно говорио о агитацијама, које су се у Новом Саду поводом министарског предлога о нашој вероивповеди догодиле а шта је ту било? ништа друго него најпре конФерерција код г. Мил. Димитријевића, а после расправа у обштинској седници о тој ствари, што је и конФеренција србеки ваступника у Пешти бев и са патријархом уважиле, и цео народ одобрио само су г. Ђ. Стратимировићу то агнтација биле. Тако је у Новом Саду све и евуда агитација; у варошкој и црквеној обштини, у Матнци, у позоришту, у дружтву радиности свуда, свуда, где неиде по ћеФу или рачуну г. Стратимировића, и његови, који су над њмм, и изпод њега. Не! неупотребљавамо ми Матицу за политичне агитације, него ви ево већ неколико година налећете на све заводе србске у Новом Саду, баш зато, да у њима поље политичне агитацнје оснујете а и последњи „атак“ на Матицу није био зато, да се институт Матице „правој цели и вадатку своме“ поврати неjo баш ив политички уврока, да у народу обаљени политични кредит свој-не пред народом, то би се на други начин радило него пред уг. владом подигне. Г. Стратимировић, који досад није никад за „Матицу“ равбирао, нивад ништа на њу није принео, који и упи< ани 400 Фор. на нар. позориште није платно, нити интерес плаћа он клевета Новосадско, из кога је средине управа Матице, и говори о не достојним рукама, и несавеснвм људма ка-

кве ли би то руке и савести биле, којима би он Матицу и толике Фондове предао! I Што „младеж“ раскалашном назива : на том ће му се без сумње једна од Преоница у Пешти заФалити. ' Г. Стратимировић жести се, што се обту- i' жује, да је своју намеру у интересу „треће- ;■ га“ произвести хтео. Да раздор, ито на она- i' ки мучки и купљени начин посејан раздор трећем у интерес иде, то је очевидно. И и на чиј је рачун то ишло, то би нам могао 11 г. 'Борђе Стратимировић казати јер на таи, да је он људима новац давао, а да он за то ■; свога новца нема, то је обште познато па ма и Шовску проју рачунали. Ако дакле новац 1 није из Карловаца, што ћемо ми у интересу достојанства и имена србског, и Сиона србског да посумњамо, онда наравно да су новци „трећега“ —а н а чиј рачун што иде ј иде и рачун тога. 1 Г. Стратимировић говори такође и о своим делима, која му ми непобијамо само по- ( вторавамо; да су битке сентомашке, Тома- Ј шевачка, Панчевачка, Мошоринска, и још дру- ) ге надмашиле и значајем и успехом Буди- 11 савску; да ни самог Темистокла судела сачувала од прелазка ненријатељу Грчке, ина по- Ј следку, да то још не даје право, друге понижавати, иса народним заводима онако ти- Ј трати се, као г. Ђ. Стратимировић, који ми- ! i сли, да је ина том пољу „шпренговање“ на ! месту. [f Г. Стратимировић назива нае „моралним помагачима убиства кнежевог “ Познато је, да су < сваковрсни противници наши руку своју у кнежеву крв умочили, да нас њоме пешкропају, ' да су нас и пред народом м властима не само , као моралне, него и Фактичне сукривце жиго- i( сали; познато је и то, да је народ србски у j Србији показао, који су морални сукривци кне- ’j жевог убиства не ми и „Застава“, која у ' Србију ни прелазила није, него пређашња вла- '■ да, која је власт и име кнежево влоупотребљавала; све је то повнато, ими нећемо да • се према г. Борђу Стратимир аићу да ое о томе правдамо; нећемо ни да га питамо, где ! ( је он као тобожњи конституционалиста, и као . човек, који је ина оповицији био, научио, да t се може одговорном начинити за 1 дела поједини људи али ћемо да видимо, * је ли г. Ђ. Стратимировић надлежан, на кога тако што потварати: т. ј. је ли он би о пријатељ кнеза Михаила, идали је и сад само в. с пријатељнма његовим у свези? Кад је г. Стратимировић ваподео, морамо са неким стварима на среду, које смо носле ?ј завере у Београду дознали. Кад је био пруеко-аустријски рат г. 1866. <ј г. Ђ. Стратимировић се нудио кнезу Карађор- ( ђевићу, да ће направити „диверзију“ у Ср- { бију, да ће покупити десетак хиљада људи, s прећи у Србију и изтерати внеза Михаила, само је f иекао на то извесну суму дуката, је ли се ствар | разбила о том, што кнез није веровао, или што '■ није толико дуката дати хтео, или што су су догађаји ствар претекли то ми незнамо. Незнамо ни то, да ли није која сила за леђи .) тога плана стојала, пошто се говорило, да је ?i кнез Михаил био у свези са Прусима и Тали- ! јанцима; али да би така диверзија била кнезу ј Михаилу и народу србскои у обште, Србији Ј особено штетна, то је ваљда очевидно ,а да ( је г. Ђ. Стратииировић и у Бечу бивао, идо доле путовао, и о „Фрајкорима“ говорио, 1 то је нознато Повнато је тако рећи свему ' Новом Саду, да је један Србин ликовао над убиством кнежевим, и да је јавно говорио, да је томе још пре 10 година време било; то је човек, кога је г. Ђ. Стратимвровић пекада ту- ’! жио због песме у „ Комарцу “ под наеловом \ „Georgios de los —“ па тај је човек био најокретнији агент г. Стратимировића при „врбовању“ људи на матичину скупштину; тај је • човек од дужег времена још пре убиства < кнежевог био у тесној свеви са г. 'Б. Стратимировићем, и овога протекцијом добио је ме- ј У „диспозиционом Фонду“ па је ли г. t 'Б. Стратимивовић надлежан, да које друге „моралним помагачима убиства кнежевог“ на- Ј вива? 1 На последку долазимо на оно, што је г. Ђ. ‘ Стратимировић у почетку напоменуо то је: „како он о сјг јној будућноети србској ради,“ ■ и „како се овака будућвост само у спора- * вумлењу с браћом Мађарима постићи може ? “

„ЗАСТАВА* излази двапут у недељи, четвртком в недељом. Цена је иа годину 10. Фор. на по год. 5 Фор., на четврт године 2 Фор. 50 нов. а. в. за Аустрију, а за Србију на годину 100 rpouia на по год. 50, а на четврт године 25 гроша.

Број 78. У Новоме Саду, у недељу 29. септембра 1868. Год. Ш.

Огласи се рачунају n© личини врста, које из гармонта заузимају, и за сваку врсту нлаћа се за први иут 7, за сваки даљи пут осим тога за жиг 30 н. Дописи се шаљу> уредништву а адзшЈистрацији „ЗАСТАВЕ* у Нови Сад.