Застава

Чл. П. Овај сабор састоји се из лични и ивбрани чланова. Лични су чланови они, који по свом достојанству у смислу овога устројства имају у сабору места и гласа. Избрани чланови сабора они су, које народ у смислу и на темељу овога устројства и изборног реда ва својс заступнике на сабору изабере. Чл. 111. Лични су чланови сабора архиепископ карловачки митрополит и патријарх и дијецезане владике. Чл. IV. Избрани чланова има 75 и то 25 од свештеничког а 50 од световног реда. Чд. V. Свештенство бира за сабор без разлике клира заступника: У карловачкој архидијецези 5, у Бачкој дијец. 3., у Будимској дијец. 1., у Темишварској дијец. 4., у Вршачкој дијец. 4., у Пакрачкој дијец. 3., у Горњо-карловачкој дијец. 5. Чл. VI. Световни ред бира за сабор заступника : Из Карловачке архи-дијецезе 7., из Бачке дијец. 1., из Будимске дијец. 1-, из Темишварске дијец. 8., из Вршачке дијец. 8., из Пакрачке дијец. 5., из Горњо-карловачкс дијец. 12, Осим тога бирају архидијецеза и пакрачка дијецеза заједно 1., Горњо карловачка и пакрачка дијецеза 1. Чл. VII. Који ie изборни срезови и колико заступника на сабор слати одређује се у изборном реду. Чл. VIII. Застулници и свештеничког и световног реда бирају се на три године. Чл. IX. Сабор се састаје редовно на назначено место сваке треће године и то у мају месецу, ванредно лак кад год буде потребно. Чл. X. Сабор сазива по одлуци сталног саборског одбора чл. XXIII. и по предходној пријави њег. величаству српски патријарх и митрополит, а кад патријарха и митрополита нема, или, кад би овај препречен био, сазива га председник одбора. Чл. XI. Напутци од стране бирача невежу чланове сабора. Чл. XII. Чланом сабора може бити сваки члан правосл. цркве у опсегу српске патриаршије и митрополије, који има пуне 24 год. зна читати и писати, не стоји под старатељством или у стецешту и није био ради простог злочина осуђен и казњен. Чл. XIII. Сабор има два председника, једнога по достојанству а другог по избору. Председник је сабора по достојанству митрополит и патриарх српски, или кад овога нема, најстарији владика. Председник је по избору онај, кога сабор на цело време свога постојања изабере. Председник по достојанству отвара прву и ватвара последњу седницу саборску, и председава у свима свечанима и у оним седницама, које се држе док се сабор несастави (конститује). Изборни председник пак председава и управља у свима другим саборским седницама. Чл. XIV. Исто тако бира сабор подпредседника за сво време свога постојања, а потребне перовође за сваки поједини течај седница. Чл. XV. Кад се бира митрополит и патријарх српски, председава по годинама најстарији члан сабора, док се сабор не састави, а перовође бирају се по пропису саборског пословника. Чл. XVI. 1 Митрополит и патриарх српски бира се тајним гласањем давањем листића, на које чланови сабора уписују име онога, кога за митрополита и патриарха српскога желе. Сабор i.e пре гласања изабрати одбор од најмање пет чланова, који ће листиће примати и по свршеном гласању пребројати; ако се нађе, да је више листића, него чланова, који су гласали, то гласање не важи и предузима се ново гласање у истој седници донде, док се изравна број листића са бројем гласатеља. Затим te одбор обележити успех гласања, и предати ће листиће председнику сабора, да ји уз контролу одбора јавно прочита и да успех гласања јавно огласи. Чл. XVII. Митрополитом и патриархом српским постаје који добије надполовичну већину гласова. Ако први дан избора ни један не добије ту већину гласова, то ће се поступати овако: Ако се гласови међу двојицом поделе на једнако, то ће се бирање у истој седници поновити, и председник сабора имаће за тај случај 2 гласа; ако се пак гласови на више поделе, то ће се бирање у другој седници на ново предузети, и ако со и том приликом непостигпе надполовична већина гласова ga једнога, него се гласови наједнако међу двојицом поделе, то ће се у истој седници поступити, као што је за такав случај у првој седници наведено, ако се пак у другом гласању гласови на више кандидата поделе, то ће се бирање предузети у трећој седници међу двојицом, који оу у дру_ гој седници релативно највише гласова добили, у којој ће се ссдници, ако се гласови на једнако поделе бирање по други пут обавити на

начин, као што је горе за такав случај наређено. Надполовичном већином гласова ма у којој од ти прилика изабранога, проглашује председник сабора ва избраног српског митрополита и патриарха. Чл. XVIII. Владике бира сабор на исти начин. Чл. XIX. Сабор одређује свој пословник. Чл. XX. Саборске одлуке постају законом: 1. Ако се дотичу права круне или државе, онда кад ји круна потврди; иначе 2. По истеку од 30 дана од дана кад влади приопштене буду ако влада у том року приговора не учини. Чл. XXI. Саборске одлуке неможе влада једнострано изменити. Чл. XXII. Изабрани чланови сабора добијају дневнице и наплату путнога трошка онако, како то сабор одреди; обоје исплаћује управа нар. Фондова као предујам, који ће се фондовима вратити, пошто народ то путем пореза уплати. Чл. XXIII. Сабор бира из своје средике одбор који ће пазити, да се саборске одлуке како ваља извршују; надгледати и контролисати органе, које сабор за послове у чл. I. означене постави; обављати послове, које му сабор наложи и приправити предлоге за расправу саборску. Овај ће одбор примати и проглашавати одлуке саборске у времс, кад сабор несаборише. Овај одбор има 9 чланова и то 3 свештеничког а 5 световног реда са председником, а председник му је изборни председник сабора. Уједно бира сабор потребни број заменика. Одбор је властан да за преправљање предлога за сабор и стручне људе о нар. трошку сазове и употреби. 1 Чл. XXIV. Одбор је дужан да бар свака три месеца дана у месту сабора састане се и сврши послове које му обавити ваља. Чл. XXV. За време пословања имају чланови одбора дневнице и накнаду путни трошкова, како ји сабор одреди. Чл. XXVI. Место је сабору Нови Сад.

Дописи

П. К. II з Боке Которске у априлу. Снимите образину и покажите се у свом природном облику ви надриродољуби, и немојте нас заглужавати с вашијем чаврљањем; јербо смо ситани вашијех хвастања. Ви не изустите ријечи, не покрените корака, не запишете циглог слова ако најприје неучините свој рачун и, кад вам стоји добро, ви би сте и душу, некмоли своју браћу и своје отачаство, ђаволу продали ! Да говорим истину то сведоче ваша дјела, ваша писма, захвалнице и дописи препунани подлости.... па са свијем тијем нестидите се називати љубитељи народа и отачбине, покривајући споја подла дјела копреном лицемјерства, или како ви кажете, умјерености! Онда кад вам је џелат с нечувеном неправдом на вјешала подавио браћу, ви сте се посмјехивали! кад су их из топова нишанили ви сте руку о руку трљали у знак задовољства! а кад су им арали плодне винограде, куће палили и покућства пљачкали о! онда вам је и кроз очи радоот извирала! па сада скромним образом и претворним сузама као да их оплакивате !.. исто тако ради и кукудрило над својим жртвама. Ми смо народњаци, ми смо Хрвати ми смо Славјани (само не Србљи!) на пуна се уста дерете, а када стигне згодна прилика потуљите се те ни са примјером ни са ријечима нити са ћесом непотврђујете то ваше урликање. Да неспомињемо остало, колико вас видимо уписате у именику приложника за облакшицу пострадалној браћи ?.... дочим сте се на стотине уписали на они којим се сабирало рањеним војницима.... Не помажу изговори : нико вам незабрањује него ваша злоћа и ваш кукавличук! Било је што је било, а нека вам ваша совјест буде судија, само вас богорадимо да нам на путу немећете запреке, и да се манете празнословија, јер већ сада нећете преварити никога, познавамо се! Ако вама стоји добро бити туђе придворице, нама је по ћуди слобода. Ми имамо нашу ђедовину и нашу будућност, а ви можете донекле вауставити да се наше жеље неиспуне, но забранити нипошто. Ми ћемо бити Власи, Морлаци и проче што ви у вашем складном ријечнику находите, али нијесмо оно што сте ви и што би туђинац хотио да смо Као што су некада кривовјерци (!) изчекивали сибилинске оракуле, тако и ми очекивамо да чујемо што ће бити од „ландвера* и остали тачака кнезлачког мира и условија. Ко зна да се не вреба прилика или да се некушају средства да нас обману и преваре, премда то неби право ни уљудно било; али сам слушао да државознанство више пута гази правицу негледајући друго осим користи. Идемо да видимо. Турци су нам у сусједству ушанчени и одморени, а ту неки дан донесе им пароброд ■ пушака острагуша, те сад жељно очекивају

вријеме да их пробају на Црногорце који додијаше цару од стамбола и његовом сајузнику. Богме Црна-Гора је тврд залогај, чича Мујо и Алио! она је наше уфање и наша чезња, па ће вас доста јада убити прије него испуните оно што бјесте намислили и основали. Поговара се да ће се у конавлима утаборити једна регимента солдати с намјером да се неби мир нарушио кад се буде увести међу конављане домобранство (ландвер.) Било би смијешно виђети да се и конављани противе овом закону по што су пјевајући трчали у помоћ солдатима кад се оно бјеху у „Бокама власи побунили!* Е tardi mici Signori! А могло би бити да се притворно ради и да се они солдати неће метнути за друго него даи с оне стране чувају своје солдате у Суторини, и право је. При свршетку вриједно је знати и сљедеће: Сваки главар „паштровски* и бокешки који није у устанку учествовао добио је, небих знао од кога, поједну женску бритву а поп Нико Берберовић бритву у рожини. То значи колико женску опрегачу коме припасати. Б. У Араду. Ко се иоле бави политиком, томе ће бити врло добро познато, у каквом се теснацу сада Немци у Бечу, а усљед тога Мађари у Пешти находе. Они лавови, који пре неколико дана са највећим презрењем багателисаху све друге у великом Мађарорсагу, почеше сада пазити и презати не само од оне буре, која се већ појавила са запада, већ и од оне са југа. Није давно, једва два три месеца дана, како смо се сами требали бранити против злонамерних подметања, којима је пуна била мађарока журналистика и правдати, да је озновано и то јако основано незадовољство у нашем народу: а сада ево где на: извињавају и сами наши непријатељи. Није да нису виђали и оно исто мислили и огећали Мађари и пре тога, већ сањарије, којима је легло мистична традиција из арпадових времена, не допуштаху иц, ни да помисле на то, да се други у великом Мађарорзагу ш њима и сравнити могу, већ да су они били, јесу и остају господари. Али ми се тешимо самом природом, којој је главни закон и conditio sine qua non, без кога нема живота: промена. Тако се наједанпут променуше и назори Мађара. „Хон“ доноси 4. априла уводан чланак о крззи у царев. већу, па вели, да се поговара, да је Њ. Величаство пристало на то, да се рз-зпусти зем. сабори оних земаља, којих су посланици оставили рајхсрат, а овај да продужи свој рад. Исти лист вели, да је то код цара Андрашија израдио, па после овако наставља: „Тиме, што мађарска влада овде подржава централисте, одтуђује за навек од Угарске славенска племена. Ствара непријатеље у најближем суседству, ствара непријатеље на своме земљишту. Јер се најинији елементи уједињавају против заједничког непријатеља. Тако ће то и сада бити. Угарске народности сјединиће се са аустријским народностима, те ће тако обарање обеју влада постати општа ствар “ „Често спомињу, да су аустро-угарски сла" вени авангарда Русије. Јесте сада. Јер их таким а чине. Очајање често пута баца човека у наручја једног већег непријатеља.“ А! даклем тако? Један пут се каже, да ови и они агитују, а други пут се признаје, да је то у нужди сасвим наравно чињено; једанпут просипају читаву рпу грдња на оне људе, који су заслужне вође незадовољни народности, а други пут сами извињавају, јер „очајање често пута баца човека у наручја једног већег непријатеља.“ То ли је мађарска апликација оних начела и назора, којима се хвале, да су напреднији у просвети од осталих угарских народности и да је за то моћ у њиховим рукама ? То је даклем оно, што је заслужни наш муж у угарском сабору казао: „Хвала на будућој влади.“ (KoszonOm а jovo kormanyt.) Докле мисле варати свет својим либералним начелима, назорима и мислима? А неће да помисле и на т», да очајање чини човека у освети неправеднијим прама својим непријатељима, него што су ови заслужили. На то се наравно несме ни помишљати; то би било понижавање самога себе, мађарског имена, мађарске славе, кад се зна, да „велики Мађарорсаг" није био, већ ће тек да буде. Да су Мађари схватили озбиљност свога положаја у врло великој мери, види се и из једног чланка у „П. Наплову“, који говорећи о граници међу осталим и ово вели: „Али не сиемо заборавити.. ни то, да граничарска ствар није ни из далека по нас Финансијско питање. Шта више баш напротив; политични моменти свом својом тежином господаре над њоме. Ако је тако (?) слободно казати, то је као неки позив, који мађарска уставност управља на ова јуначна, жиловита славенска племена.... и тако даље.“ Даклем позив! И ви сте то знали Мађари и пре него што сте увели хонвидску инштитуцију; знали сте, па сте се зато са свачим снабдели, да сте спремни, ако би неповољан

био одзив на тај ваш позив. Ви позивате граничаре у своје уставно крило, а чекате их хонвидским бајонетима; ви хоћете, да цивилизујете народ, који је досада био робље бечке реакције, а овамо опремате оружје, да га тлачите, ако неби хтео, да ужива плод ваше благодетне уставности, ако неби хтео с магарца на коња. Даклем ви силом хоћете добро гра. ничарима, јер ако ови неби на то приотали, ви сте готови латити се оружја. Ах! чудо ц покор мађарске доброте и племенитости. Као што родитељ туче своје дете, ако ово неби на добром путу ишло, тако Мађари напгу бригу воде. Они нама силом добро, а ми га нећемо. . . . Граничару! ти си телесна гарда наше народности с овс стране, пази добро шта радиш: сад је дванајеоти чао! . . . У тебе jg и наша застава. Добро је један пријатељ казао, дим кад се шири, онда се губи, тако и Мађар у новије време. Нека му је за углед римоко царство, које је ширећи се донде увлачило у себе туђе елементе, док му ови ниоу изопачили првобитни тип, те га тако срушили. Ердељ, Банат, Хрватска, Славонија, све је то мађарско. Неби ли дао бог, да освоје Србију, Босну, Херцеговину то би чини ми се нама освојили. Ззшто неће сада Далмацију? У Бечу 22. априла. Путујући у Швајцароку, немило ме је дирнуло, што ме сваки ђак и Србин подомешљиво и поругљиво питаше: „А што ви сомборци напустисте нар >дно позориште; та ви нам убијате наше племенито чедо: ал да, ви и нећете школу, која би деморализацију искорењавала. “ Таких и у том смислу разноврсних питања беше пуно. Ив свега је напослетку сљедило, ца нам отрицаху родољубље. Све ово побудило ме је пре но што оставим ове наше земље, свету на видику истину рећи. Сматрам да ми је дужност расветлити неким људиа појмове, који веразуму шалу. Ал је и шала љут мач, кад нема темељита основа, те постаје клевета. Небацам кривицу на „Заставу" и „Панчевац. “ Лист ваља да је слободан и приступачан за сваког човека; који жели своје назоре засецајући у напредан живот народа изразити. Уредник несме бити пристрастан јср он је председник већа, у расправи о јавном мнењу и духу напретка. Само тако може се доћи до резултата и само се тако групирају и кристалишу врлине. Но кривим оне тајне допис/шке, који. лз . личних мржња и интереса, гоне народну ствар. Кривим оне људе, који најмање делају и раде; а бацају сенку на оне који раде; а у извесним тренутцима снажн > се боре, боре на живот и смрт. Кад би сомборци знали, какво је мњење о њима у свету, још би их већма ожалостило, но што беху навалично једно за другим ожалосћени, док ја још дома бејах. Некабуде сваки човек уверен, даје терет онда највећи и најгрђи, кад га поред ваљанаи честита рада, поред племените и поштене намере осућују. Но грех би већи био,кадбии онај човек, који иотину познаје прећутао и допустио да свет у жалосном мњењу остане: или кад би се још придружио неистинитом мњењу и допустио да та сумња остане; илн кад би осуђивао и сам, а зна да није тако. У свету слушамо често да је Сомбор највећа општина а неради ништа. Допустите ми да видимо, како стоји Сомбор. Ко је био једаред у Сомбору, зацело је видео оне салашке групе, као села: који су по сат и два удаљени од вароши, ту господо моја живи српског народа B—9ooo, остаје на саму варош 3 4OOO душа. Је ли дакле Сомбор највећа варош, кад је човек рачуна по психичној множини? Колико интелигентних људи, колико ли.. трговаца имамо ми ? Просвета у опште у Угарској па и код нас Срба рђаво стоји; па по том ће сваки иоле свестан човек увидити, да нашу варош земљеделски сталеж заузима, ту су дакле и силе душевне ретке. Лако је господо моја тамо показати свој велики српски значај, ди нема никакве борбе са протнародносне навале; ал ми имамо у Сомбору да издржимо са мађарзком партијом, која ће врло брзо бити исто тако снажна, као и ми. С тог нам је у народу нужна слога; а где је та, кад вас српски свет зна да имамо два табора народни и клерикални; пре левицу и деоницу. И ако је народна странка сасвим овладала, опет има људи који кумиришу по гдекојем авторитету, и често у личним питањима заборавља се начфго, те се подре мржњом и осветом; и тад се мора пут тражити, да се свака незгода избегне. Новосађани ће то врло добро знати, са својом последњом рештаурацијом. Па ко ће дакле нама Сомборцима борбу и рад да одрече, да се ми у време избора залећемо чак у салаше, и по толико дана остајемо тамо, док народ необавестимо шта ваља да се ради, и док му неметемо насрце, МВ 1 Ј