Застава

ЗАСТАВА

У НОВОМ САДУ 17. новембра. За ово послодња два три дана, није се подитичка ситуасија на истоку ни у колико развсдрила, те да би се могло назрети, којом h.e струјом ударити догађаји, који могу наступити тамо, вбог познатог одказа Русвје даљем признавању целокупног паришког уговора. Нота кнеза I орчакова, која ie на ноте западних сила имати да к&же преоудну одлуку Русије, још није стигда ни једном кабинету; али јој се и у Бечу и у Лондону сваки чао надају, и по свој прилици неће морати на н>у дуго ишчекивати. Кзд та нота угледа света, онда Ке сс видети чему се Европа има надати од те размирице, јер Ке се за тим морати решити питање: дал Ке бити рата на истоку или не, јер ће одговор кнеза Горчакова показати праву намеру Русије, а пооледице тога имаће да реше даљи развитак те ствари. Доказано је у овом листу, да мир истока сад зависи једино од Русије и Енглеске, и последњих дана већ је изгледало као да ће се овога пута на миру проћи, јер енглески кабинет није био ва рат. Сад пак гласови из Лондона веле, да је због източне размирице наступила криза у енглеском парламенту, и „Ванд,“ телеграФишу отуда, да ће из мвнистарства изтупити Гледстон, Брајт, Кердвел и Шелдр, министри којаГнису за то, да се Енглеска уваљује у рат са Русијом. Обистинили се ова вест,' иступе ли ови чланови из владе, онда је то знак да је рат на истоку не избежан, јер лорд Русл једним писмом у „Тајмсу* наваљује да се сазове војска, и на свршетку тог писма, пошто је садање министарство добро ишибао вели: „Било наше мнење за мир, вао што се надам, било за рат, као што ће можда неизбежно бити, моје је мнење, да се осим резерве још 100.000 момака сазове, и да за тин добијемо средстпа да снабдемо крвљу и месом наше мршаве и похабане регименте.“ ШеФстбир пак говорећи у иотом л*сту о воти кв. Горчакова вели да при пресуђивању руски захтева не треба заборавити, да све то што Русија жели да се уклони, лежи на свечаном уговору... и да начело, смети повредити уговор какав због тога што једну страну тишти, сваком мирном решењу спора на путу стоји. Јака је дакле странка у Енглеској за рат, и ако ова дође на крман државе, то ће д-> рата морати доћи, јер се Русија ни у ком случају не сме повући натраг, ако не мисли да сама себе срамоти. Да се у Русији такође мисли да је врло могуће да се из овог заплета излеже рат, види се већ по томе, што се Русија јако оружа. Сад се већ јавља, да је руско паробродно друштво у Одеси понудило влади на расположење све своје лађе у Црном мору, и изјавило, да ће 'радо цреобразити исте у ратне. „Варш. Коресп.“ тумачећи ову вост вели: да је одмах после закључења паришког уговора, по коме је руској флоти затворено. Црно Море, руска влада подигла то паробродско друштво, дала му новаца на грађење лађа и свију опрема, тако, да се с правом могло рећи, да су те лађе владе руске, а друштво само Фирма. На врху управе тог друштва били су владини чиновници; лађе су грађене по прописаној величини и снази и то тако, да се врло лако могу у оклопнице преобратити и свака са 12 топова наоружати. По томе дакле Русија всћ има готову Флоту, а вида се да је одмах иза уговора паришког на то управила своју тсжњу да се згодном приликом опрости свева паришког уговора; та пак прилика сад је наступила. Дакле још је једнако иста запетост у постојећем питању као и у почетку. Турска се нада да ће се ствар моћн изравнати конгрессм. до чега ће најпосле и морати доћи, ако споменуто мирољубни елементи из енглеског министарства не иступе, и место њихово не заузму ратоборни; дакло ако Енглеска не од. почне рат. Међу твм и да наступи тај случај да садањо министарство у Енглеској падне,још се нећо моћи из тога поувдано на рат »кључитн, јер није највећа солидарности међу силама које су потписале паришки уговор ни У самом првом почетку, кад је требало нотама одговарати Русији, од куда се може извести Да ће још мање солидарне бити, ако устре а одговарати топовима. „Преси“ јављзЈу из Флоренције да нота талијанског кабинета j о ш ниј е одправљена у Петроград, и тек ће се

послати кад министар спољних послова Висконти Веноста одступи! Около Парива још се ништа важни]'ег није Д' годило. Дан, кад да се одпочне лубардање све се непрестано одгађа, што не може ништа друго значити до то, да Немци виде да се лу.бардањем неможе Паризу наудити, него држе, да ће га овако опсадом приморати на предају, кад му понестане хране. Дал ће Немци том тактиком постићи своју цељ врло је сумњиво, јер у Паризу има још довољно хране, а и лоарска армада приближује се Паризу, што им цео план може осујетити. Из Париза пак гоје топовском ватром, које малим испадајима својевољаца јако тамане опсадну немачку војоку. Судећи пак по једном брзојаву из Верзаља може се узети да се спрема одсудни тренутак по судбину Париза, јер је влзда Француска забранила излазак не само странимг у опште него и дипломатским званичницима страних дворова, што је до сад било слободно; исто тако и Немци више никог непуштају у Париз. Дело ујединоња немачког већ је толико успело да се могло изнети пред сабор северонемачког савеза. У престолном говору којим је сабор отворен, вели се да ће до који дан и са Баварском довршен бити уговор о ступању у северо-немачки савез. По вестима из Минхена, уговор тај већ је потписан у Верзаљу с том приметбом да још завиои сила његова од саизволења краљева. Но како ће и краљ за који дан у Верзаљ, куд је званично позван ићи, то нема сумње, да ће млого времена протећи дотле, док се и о ступању Бавароке у тај савез неће моћи рећи свршено је. 0 садањем Француско-немачком рату вели се у престолној' беседи, да је због тога поведен, да се југо-немачка браћа ослободе терета претећег положаја, кога је Фрапцуска пређашњим својвм освојењма заузела! У унутарњим стварма аустро-угарске стоји, као обично, на првом месту, министарска криза. По „П. Л.“ министарство Потоцково поднело је доиста овога пута своју оставку, која је већ положена у рукс владаоца. Ко ће на место досадањи бечкн министара доћи „да усрећи државу* не вна се. ,П. Л.“ само вели, да Погоцки никако неће да се прими, да нов кабинет образује. Озим тога важно је још то, да су се делегације обе државне п'ловине конотитуисале, и да је Бајст, изнео своју „црвену књигу“ ва јавност. Она обухвата време од августа 1869 до новембра 1870 и у целини својој има 159 комада депеша, међу којима и две од најновијег времена, у питању најновијег дипломатског корака Русије. Први одељак „црвене књиге“ има 47 депеша, које се односе на положај монархије према данашњем Француско-немачком рату; за тим иду депеше којо се тичу источних ствари. Свега списа о томе има 75 а односе се на размирицу грчкотурску, турско-египатоку, бокегаки устанак, и т. д. 36. писама има KOj'a се тичу папске курије и римског питања. Које депеше буду од већег интсреса за српски свет саопштиће се у овом листу.

МАЂАРСКА „РЕФOРМА" И УТВОРА МОСКОВСКОГ РАТА

Кад смо се оно састали у Можви, Koj'e да ми видимо Москву, а још више да Москва види нас, говорио ми је један иначе врло уман брат ; Рус, како j'e неки анатом пронашао, да ни у i једног Пољака нвје мозак онако састављен, као | у осталог свста. То је било баш кзд је онај > Пољак у Паризу пуцао на цара Алексгндра. | Зато сам га разумеои вато му праштам, што | је том лакоумном изјавом пристао уз вику наши „званични" домаћина, који су и пре пуцања на цара мутили чигту вољу брацког нам састанка небрацким нападајима на сиротог Пољака, на словенског „ЈудуЈ* као што га опсова Нучев у својој доброд'пплици. Но баш кад би нешто и било у ствари, кад би нешто и било пореиећено у мозгу пољачком, неби ни било чудо; јер, као што речо онај песник, ко у неким приликама или неприликама не изгуби памет, тај није ништа ни имо да изгуби. После онолико невоља, што их је пољски народ пре- s метнуо преко главе, па још остати при свом ’ сбичном мозгу, то би значило немати ни обичног ? срца. i Но има једна пољска пословица: „Бснгер, Пољак, двабраћанки, И до сабљи и дошкланки.

(Мађар, Пољак два су брата, И од чаше и од рата.) Да је брат Рус ону своју анатомску примедбу применио на Мађаре, озобито на већину садањег пештанског сабора, а ј'ош особитије на њене новине, на „РеФорму** као да би имао више основа, ма да се необични састав мозга у то гооподе не можо извинити оним невољама као у Паљака, већ би му се морао тражити узрок баш у противноме, у ипертроФији од претоварена жељудца. Ко жоли да се о том увери, нека прочита уводни чданак пештанске . РеФорме“ од субото (19 ог нов.). Но почем тај лиот врло слабо долави до руку нашој публицсг, извадићемо из тог чланка она моста, што се тичу нас. Захукавши се на Москова, умствујо „РеФорма’ овако: „Горка искустта прошлости чуваЈ'у нам онај мир, што смо га овде, у кругу свог огњишта, себи начинили. „Но бојимо се народности. У Мађарорсагу су народности доиородне. Влате r”n ослободили иопод госчодарске ћуди и дадо )ам независну цркву; Србима дадосмо земље у домовини и поштено (bccres) привилеђије; Хрвгте измирисмо и набависмо им устав и самоуправу; о Тотовима, с Немпима, навек смо се слагали и учинасмо их те су тако исто слободни грађани као и ми саги; свакој народности дчдосмо гаранције у народносном закону у вероисповедној једнакости и у општиноком, жупанијском и школском устројству, да се могу слободно развијати, да ни ми њи ни они један дг.угог не сатиру. Народностл се нећс против нас бунити, него ће ратовати с нама за Мађарорсаг, као што ратоваху ево већ тизућу годзна. Ми им верујемо и дајемо оружје у руке сваком рођеном у овој. земљи.“ _ _ „Народ (немзет, дакле ммјарзки) нуди веру и узда се у веру. Има веру прво сам у себе, нма је у двор, има је у ортачку Аустрију, има је у спољане ортаке, у Турке, у Србе, у Вдахе, у Инглезе, има је у пуке (nepek) и у симпатају Европе." „Можемо дакле поуздано поћи у рат.* Елем, јесте ли чули ? Јесте л.т чули, ви Власи ? Ако насте досада знали, сад знајте, да су вао Мађари вама за љубаи ослободили од епархија и да су вам они даровали обашка митрополију и црквену самоуправу. Но ви сто то можда и знали. Него Срби, оии још вису ни чули, ко ии јо дао привилеђије. Ево сад кажу сами Мађари, да су им они дали; но уједно додају, да су то оне „бечепl±_цривилеђoЈо. Јо су ли то поштене привилеђије, или оу „бечеш“ можда зато, iuto су данас из Беча, или су на послетку ~бечеш“, јер сте со толико бечили на њи? у А Хрвати? онн су добил-з од Мађара устав и самоуправу. И још нешто: и црквену самоуправу: па ни то није доста: још сте им и допустили, да могу од ваши људи примити арцибискупа! Још су скромнија та гозпода у набрајању своји ззслуга у погледу тоирва и Немаца: начинили су вх, веле, слободним грађанима, као што су н сами! Та ве мојто се стидети, господо! Ви сте вишо за њи учинили, много више: Не да сте пх учинили само слободним грађанима, већ вх учинисте, да буду исто оно што сте и ви, да буду Мађари. Намера јо бар очевидно била та, и ви сто сво учинили, да тако буде; ако баш нијо сасвим пошло за руком, нисте ва криви. А „свима сте народима,“ велите, „дали гаранције да се могу слободно раввијати.“ Ту вам се сшет мора замерити, што у својој скромности нисте рекли целу своју зазлугу. Ал то би, можда изгледало као Фалнсање, које није взш обичај. Зато допустите да ми допунимо : Не само, да сте свакој нарздњ,сти далз гаранциЈ'е, да со слободно развија, већ сте то чинили и га своју штету: одредисте, да се скупштински занисници у муниципијама воде мађарски и таме принудисте друге народности да уче ваш језик, а ви њијова не учите, те тако они, знајући више од вас, престизају взс у просвети. Ад’ то је све још мало било вашој правди и вашем одрицању : Ви сто со и онда паштили. да усрећЕто друго народности, кад су оне саме ту срећу непромишљено од себе од-

бијапо; само да со покажето правични према народиоотима, често сте и општиноку слободу и сам устав крњили; па тек сад нам со отварају очи, ток сад разумомо вашо благо намере. Н. пр. Срби оћо да зидају позоришто у Новом Саду и бпштииа им поклони место. У тој би се згради којг стотина хиљада народносним знојем заслужени Форипата. Но ви, који сто на врху дипломатијо, видито, да ће скоро букнути рат са Московои. Срби, какви су, можца ће још у својој неблагодарној ванесоности пристати уз баћушку. Е, шта онда осгаје, већ опст бомбардовати Нови Сад. Иа зар тако да пропадне толики новац, толики српски новац? То Мађари, то мађарска вдада никада неће допустити! Ал’ како сте могли и томислити, да ће Срби бити тако незахвадни? Срби, који крвљу својом захваљиваху негдањој незахвалној Аустрнји. За оно мало јеФтиније соли и шуме, ва оно мало мањет пореза! Ал’ напоследку сте иаак уверени, јер ево сте уверени, „да со народности неће буниаи, да ћо ув вас гинутн, као што су гинули тисућу година! ‘ А и како нсби! Кад сто ви могли скакати у смрт „рго rego nostro М. Т.“ радн неколиво мртви донација, што су тек поједини уживали, а народу се једва данас враћа: како неби ми гинули за толика жива добра, што нам их народ већ ужива! Какс ми неби гинули за опу владу, којој није доста, да нас усрећава у кругу свог огљишта, него со старз, како ћо нам угодити и према озтазим нашим суседима; У тој милостивој' намери догле се ваносо наши усрећници, да као да су нао наумили иирити и са Турцима; „ЕсФорма“ бар всли, да мађар ки народ „има веру и у спољање другаре, у Турке, у Србе и т. д.,“ па кад има веру и у овцг и у оног, онда се разумо да мисли или бзр жели, да и они један у другог имају вер~. Само би још нешто требало. РеФорма већ всрујо свима, и Турком, а и Србљем и Инглезом, и бл те пига! Сац нека нам допусги да је запитамо: шга још неби воровала и Русима? Нсго нс ваља сувише ни веровати, особито у полатици. Јер може со наћи, да бзш они вама иеће всровати, којиха ви верујсте. Незнам како стојиго с Турцама, ал’ међу Србима можда ћо се многи, врло многи наћи, који ће вам казати : „Ако ви збиља то и мислите, шго пишото, ако збиља всрујсто, да сто народности задовсљили, то да ћо скакати за вао у смрт: онда нам вас јс жао, ако с отим пођего на Москова. Ал’ ако не мислите тако, ако ни сами но верујете, да вам је ма и најслабија намера била, народнооти задовољити, већ на протлв, то у часу кад су вам виле дошле очима насиљу и обести дела своји додајете још поругу просве речи: онда изволите, ал’ онда нам вас није жао ! Л. К.

НАРОДНА ЗАКОНОДАВНА СКУПШТИНА.

Састанак одЗ. окт. 1870. г. у Крагујевцу Пре подпе. (по стенографским белешкама). (Из „Једппства.") (Наставак.) Г. Алимп. Васиљевић: један проФесор не може зпати све науке, него један зна ово а други зпа оно, па зато и директор може знати ову или опу науку али другу не зна, па онда не може ни казати проФесору, који се парочпто за ту науку спрема, да треба овако или опако предавати. То би бпло зло и наопако, јзр проФесор би онда морао одступити од свога пачина предавања, који је може бпти добар, л тако радити као што му директор налаже. Г. ђор. Малетић: није тај смисао овог закона. Овпм се законом неће то, да директор каже професору да не предаје по педагогпскпм правплпма, него да он пазп да ли проФесори долазе уредно па своју дужност и да ли је точно врше, а ако би се сукоб десио, оп ће то јављати министру. Дакле овде нема говора о казни. Г. Спма Живковпћ: овде у једноме члану стоји да ће директор одбитп професору сразмено од љегове плате ако од школе изостапе. Г. Папта Срећковић: ја сам за редакцију, јер у овом заводу треба да влада један дух, један правац, једпа цел; а то се све може постићи само. са директоровом влашћу. Г. Председнпк: усвајате ли примедбу одборску i Скупштина: усвајамо. За овпм би прочитап члан 15. и тада узе реч Г. Гим. Матић: ја би метуо још после рсчи: „учили и реч: „или предавали.'-

„ЗАСТАВА* излази трипут У иедељи, средом, петком и недељом. L,eđa је на годину 12 Фор. H’. ио год. 6 «ор. на четврт године 3 ф. на месец 1 ФСр. а. вред. аа Аустрију, а за Србију на годину 120 гроша на по год. 60, а на четврт године 30. гроша.

Број 135. у Новоме Саду у среду 18. новембра 1870. Год. V.

Огласи се рачуиају- по коУИ9ИПИ КОЈО цу ГНрвопта з&узимају, и за сваку алаћа cs упек цо fj в(>в, за жиг увек uo н Дописи се шаљу урвдаиштву, а предплзта и огласв &давнистрација „ЗАОТ АВЕ* у Ноаа Сад, у кући број 858. код „вхатног јвдпорога.