Застава

ЗАСТАВА

„УСТАВНЕ КОРЕКТИВЕ“.

Ово је други пут, како је мађарска влада подигла „велику хајку“ на србску народну странку, и као нека чудна коб изгледа, да је у оба ма повод узела од догађаја у Београду. Тако је године 1868. била топчидерска катастроФа повод, или боље реКи добродошла прилика, да мађарска влада противу србске народне странке хајку дигне, тако сад ове године опет светковина кнежева ступања на владу даде мађарској влади повода другој „великој хајци“ на србску народну странку. Тојенајбоља илустрација политике, која и пријатељство и непријатељство са србском владом у Београду употребљује на притисак овострани Срба, у првом случају ослањајући се на пријатељство, у другом случају као светећи се за непријатељство. „Велика хајка“ обично се почиње с потером. Ту истрчавају напред сваковрсни „ртови“ и „капови“, који разносе лажне гласове по новинама, денунцијације по ~бировима“, свакојака извртања и нападања у плаћеној или иначе заданутој преси. И за време саме хајке диже се сваковрсна ~хука бука“. Така је једна ~хука-бука“ изишла и у 240. бр. ~П. Лојда“ од 4. (10 окт.) а без сумње је у исто време изишла или ће изики у ~РеФорми“, „П. Наплову“, који свога дописника овде има, и у другим листовима. Ова „хука-бука“ „П. Лојда“ за нас је . врло занимљива. Из ње видимо као неки операцијони план владе, а уједно из ње дознајемо, шта је то „уставна коректива“ у примени на Србе. „П. Лојд“ пише: „Посред мирнијег народносног гибања у земљи бесни „подивљачен“ поступак Србаља као вечно брујећа матицау мирној реци. Полагано свракаЈу се у последње време народносни елементи у нормалноправилно корито; они збрисавају свој турбулентан (немиран) значај са себе, и приближују се корак по корак захтевима државног јединства. Романи су у адреској дебати показали признања достојну умереност; у словачким крајевима потиснути су „ултраси“ (претерани људи) са свим са површине, и у самој Хрватској узелаје ма умеренија тежња. Само Срби, који под злосретним упливом Милетикевим стоје, неириступачни су мирном правцу и остају у свом непријатељству противу „мађарског устава,“ и стављају свима ~оправданим“ појавима државне власти „необуздани пркос“ на супрот. Тако су се владали на карловачком конгресу, и тако је њино владање према краљевском комесару. Необуздан изгред, док им се даје слобода радње, отворена упорност кад држава хоке своме пр а в у да набави важност тако се појављује поступак Србаља.“ „Према таким одношајима, вели „П. Лојд“ даље, врло је тежак положај краљ.

комесара г. Ма]тињи, коме је задатак, да савлада србску анархију, да поправи погрешке и пренебрежења владе, и са овима има мучна посла. У заносу помирљивости влада је пре неколико месеци на ново покренула кретање, које је век опадало било, предпостављајуки, да ке joj поки за руком, да га на мирну стазу упути, али она је само своје жеље, ал не и стварне околности у рачун узела. Она је заборавила, да су њени покушаји поравнања само нову рану принети морали тежњи ~ултраса,“ а сасвим је изгубила из вида, да заступници државне власти са елементом, који пориче државну идеју, немогу пактирати, мирити се . ... Била је дакле грдна погрешка, што се „упуштала у поравнање“, пре него што се сломије „тероризам“ Милетика, и дошло је дотле, до чега је доки морало; влада је принуђена да употреби „уставне корективе,“ којима се у уставном животу само у највекој нужди притиче.“ . . Пре него што даље идемо, да видимо, колико је истине у овом. Кад би имали посла са људима, с листовима, којима је зајиста до помирљивости, идо коликог толиког задовољења разни народности, па и Србаља стало, а не са такима, којима је свако гибање немађарски народности, свака појава и изјава њини жеља и потреба трн у оку, и који само излике притиску, прогонству, и као што „П. Лојд“ „рату“ противу нас траже, ми би их запитали: где је тај „подивљачен поступак“, где је то ~брујање“ у мирној реци; где је у обште тако гибање, које би прелазило границе устава и закона? Али као што је јагње вука заман питало, тако би и ми, који баш нисмо, нити хокемо да смо јагањци, заман то питали. Ми напротив налазимо, да ни онолико гибања у Срба нема, коливЈо би требало, и уставом и законом слободно било. Избори и на уг. сабор, и србски конгрес текли су код Срба мирно, мирније него на млогим местима избори у Угарској; не држе се зборови (митинзи), а још мање да турбулеттно пролазе; конгрески посланици у Карловцима, ако нису „шпалир“ правили, нису изгреда чинили; обштине у миру и тишини чине представке, које за потребне налазе; свуда је мирно и тихо, шта дакле више хоке „П. Лојд“? Али да! „П. Лојд“ указује на Словаке и Романе а и саме Хрвате. И чим се хвали код Словака? Тим: да су „ултраеи“ са површине сасвим потиснуги. Кад пак знамо, како су „голубији“ људи ти „ултраси“ код Словака, како се н. пр. Тот-Паулини, који је један од поборника те странке, на прошлом уг. сабору једва чуо, и како се од ти ~ултра-Словака“ једва и сад што чује, онда можемо мислити, какве би Словаке, апо томе и Србе „П. Лојд“ и његови патрони желили. Па је ли користило што Словацима, што су изабрали и на уг. сабор

послали ~мирне“ Словаке? Ено Кајух предложи у Деаковом клубу нешто у корист словачки школа у горњој Угарској, и „Унг. Лојд“ приповеда нам, да се така ларма противу тога дигла била, да су сви гости у „великој гостијоници“ узнемиренн били. * Што се Романа тиче, прво невидимо, да су баш тако умеренњ, кад су 8 заступника од опозицијоне странке изабрали, а у Ердељу векином нису ни бирати хтели; друго нисте ли и противу њи истрагу дигли само за то, што су свечано одали последњу почаст своме умрлом јунаку од год. 1848 и 1849, Јанку; напоследку са њима се на црквено-просветном пољу не чини то чудо и покор, што код Срба, незнамо, да ли за то, што немају Фондова, и добара. И шта је помогла тобожња „умереност“ романски посланика на уг. сабору није ли се преко њиног исправка адреси још „неумереније“ на дневни ред прешло? Што „П. Лојд“ о томе говори, да Срби, или као што он каже, ~ултраси“ не признају „државну мисао“, „јединство државе“, „устав Угарске“, и т. д. то је пука и проста лаж. Исто је тако лаж, да они оправданим појавима (захтевима) државе пркос и отворену упорност на супрот стављају, јер неправити „шпалире“, особито кад је уз шпалир и право народа у питању, и не хтети се од Мајтињије за оруђе свог властитог понижења употребити дати, није ни пркос, а још мање упорност. „П. Лојд“ говори о неком од стране владе учињеном покушају измирења, поравнања, пактирања. Какав je то покушај био? Ми за њега незнамо. Или је то покушај измирења, кад се после и онако неоправданог разпуста једног конгреса сазове други да уради нешто, што је против како интереса, тако и права народног, и као што смо показали и против зем. закона IX. чл. 1868? То ви зовете покушај поравнања? Није-ли по томе био покушај поравнања са Аустријом, кад јеШмерлинг позвао Угарску, да у „рајхсрат“ посланике шиље? Па што нисте послали? И ко је имао право: он позивајуки на то или угарски сабор неодсе позиву и нешиљуки посланике? Али да! Ви имате две мере; једну за вас, другу за нас. „П. Лојд“ знајуки осетљивост србског поноса, као и то, да се раздор код Славена у обште, код Срба особено понајпре тим подстаки може, кад се ствар представи, као да се једни за другим поводе, или као што он каже, заводити, или још и ~застрашити“ да]у, говори о томе, како све то бива усљед „злосретног уплива“ Милетика, како се не само ~маса“ народа, него и други у свом недоумлењу утичу Милетику, у обште како он „масу заводи“, а „интелигенцију застрашава“. Колики је уплив Милетика, је ли и на чему основан, и какав је томе није надлежни судија „П. Лојд“, него србски народ, србска публика, србско јавно мишлење. Но ту нема ни завођења, ни застра-

шења. Ради се јавно, са разлозима; разлози, и уверење, из каквог извора, побуђења разлози потичу, пресуђују. Одговорност не одбија од себе, ако и није свуда и свагда био. Чим би он могао кога застрашити? Нема власти, нема средства у рукама. Али да! Ви и сад још разносите, да су му кључеви Фондова, и бог зна чега били у рукама, и да сте их му сад одузели. Баш зато, што нашем свету, који зна да није тако, на очиглед и дебело лажете, неверује вам нико. Ако пак кога, било заслуга каква, било поверење народа стави на какво јавно место, на коме може бити тумач народни мисли, жеља и тежња, народног права и интереса, па му се, што ’но народна песма каже, „реч у дружини чује“, зар је то понижење други? Али да! То опет само у вас може бити, да у вас међу стотинама на сабору, и хиљадама учениглава у земљи, поједи ни поборничку, или првачку улогуимају, падаопет то није понижење ни за странке, ни за народ, само код нас крстите то: тероризмом с једне, понижењем с друге стране, неби ли вам паклено семе плодом уродило, као што вам ту наду можда ко баш у Пешти на уво пришаптава. „П. Лојд“ вели даље: „краљ. комесар (разуме Мајтењија) употребио је свој ауторитет са свом снагом противу тероризма ултраса. и ми вели, обележавамо са задовољством, да је свој задатак (јављеним поступком противу обштине новосадске) подпуно решио.“ Благо вама, кад вас тако што задовољава! И чудна посла! Употребио је неколико компаниЈа војника, да даде избрисати записник и сагорети извештај и посланицу посланика србски. То је могао изасланик његов и сам са браваром учинити. Не бојте се, некемо се ми бранити другим оружијем, него оружијем речи, разлога, права и правде и позивом на свест народа и на будукност. Знамо шта би ви ради али некемо на лепак. Ако сте записник утаманили, ни сте утаманили поштење; ако сте штампани извештај сагорели, ни сте оно, што је у њему ишчупали из срдацасрбски, а још сте мање с тим залечили ране народа или заронили извор незадовољству. Вас љути, што се ми не љутимо. Ви вичете за то, штомикутимо, па трпимо. Ви претите и мислите, да се ми плашимо а ми, у савести мирни, само сажаљевамо занешеност и обест вашу. „П. Лојд“ препоручује влади и кр. комесару „борбу до последњи конзеквенција“, (посљедица), „силу“, „нештедљиви рат“, и то он назива: „уставне корективе“. Ми смо досад чули за „уставне корективе“ у уставној земљи, али те су сасвим другог рода. Уставна је коректива н. пр. прерогатива круне, да распустом сабора и но вим изборима апелује на народ, ако држи, да постојеки сабор није прави израз народа, односно векине у народу; уставна је коректива контрола народа над самим са-

ПОДЛИСТАК СЕНТОМАШ ПАО - ШТА СЕ ДАЉЕ ЗБИЛО?

(Свршетак.) Дванајестог априла јавим се ја код ђенерала ТодоровиИа. Главни квартир становаше у великој дугачкој кући, ако се неварам, где је вармера свој стан имала. Био сам са отачаским благоволењем примљен. Коснутим гласом старешина примети: „Од како ви одосте, какве промене идокле приспесмо! Ја осећам да овде не иде све онако као што треба. Једнако бегство, па бегство без обзира, да, и без војске. Никог немам, на когсемогу ослонити. Народ највећма огорчен и виче на мене. Зато останите од сада ви у главном квартиру и поред “ неизрече, јер у том тренутку укаже се кроз пречкинута врата као вешт Херди, као дух Клаудијев у „Хамлет-у“. Повелитељ ми мане руком, да би се ја иза заклона креветног заклонио „јер ево иде “. Сваки себи може представити, како је мени било. Сва ми крв отиде у лице. Ја код свог чистог, поштеног понашања, код своје нессбичности, код свог одушевлења и своје непоколебиме верности за цара и љубави к ствари ја да се кријем. Сва чувства самог свог поштовања

и осећаја своје достојанствености, разпале се у мени, и ступајући напред, рекнем: „Господине Łенералу! Моја савест је тако чиста, моја верностк цару, моје ОФицирско достојанство, тако јасно и сјајно, да ја немам повода, ма од кога се бојати или крити, а најмање од овог господина овде!“ Поклоним се и одем. Тај дан држан је војени савет, у ком се регаи, да се у Бечкереку утврдимо и бранимо, а Книћанин да прими у Шајкапткој на тителском брегу команду. ОваЈ одпутује на своје место, ја почнем и за два дана и две ноћи довршим низ један редута унаоколо око Бечкерека на топомет далеко. У савету се и то реши, да код приближења непријатеља овом на сусрет, и да се у битку упустимо. l7. априла беше тај дан. Ја беше ђенерал-штаб у бригади подполковника ПуФера. Одржимо победу, којој су млого допринели јуначки под обрлајтнантом Вићом Бесарабићем, по што су Кишову одају на јуриш узели. Признати морам, да је Јјенерал Тодоровић тај дан неустрашимо и јуначки свагда у најжешћој ватри стајао, где су зрна летелакао киша. Перцел још ту ноћ оде натраг са целом војском до Бечеја, ми у Бечкерек. lB. априла већ у девет часова пре подне, јаве се неколико отмјенији госпођа као изаслана депутација од житељства бечкеречког, да пита: шта да чини овај многиуБеч-

керек прибегши бедни народ, ако сутра прексутра до битке дође? Случајно сам сеија у тај махкод Тодоровића десио. Овај одговори: „Госпо^е! Будите спокојне и не бојте се, останите овде, где сте, на миру. Овај капетан је нашу позицију овде утврдио, ја се могу и хоћу се овде бранити до посдедњег војника". Око десет сати пре подне, врати се пре зоре јошт од мене изаслана патрола, путему Темишвар преко Клек-а, јер Бем беше већ сав Ердељ заузео, а тај је војсковоЈјау неприј&геља најдаровитији, најживљи, и најотважнији у свачему био, дакле имасмо доста повода од њега зазирати. Иста патрола јави, да је наишла с оне стране Клек-а на шест хусара од Бемове војске. Ја тај рапорт пошљем повелитељству и у дванајест часова у подне, празан стан, цео главни квартир налазаше се на путу нроз рит у Ечку и Томашевце. Дневна заповест гласилаје: Општеузмицање целе војске натраг. Бригада Шарић прва полази у четир часа пред вече, последња бригада ПуФер у осам. Аријер-гарда се састоји из оба баталијона добровољни Кикинђана и са шест топова под непосредном и независном командом капетана Ј. СтеФановића, и полази у десет сати ноћу за Томашевац. Шта сад да рекнем о чуду и покору по Бечкерелу и у иароду, кад пуче глас о том бегству, рецимо само право име. Ту се згрнуо

народ из целог диштрикта. Ко је од данасживећи у Бечкереку био, сетиће се и може ми потврдити, каква забуна, каква вриска и жубор беше онда у Бечкереку при пљуску кише, и у оној помрчини! Цео народ хтеде у свом страху уједанмахизбећи, и тако загате се сви путови. У мени је брзо мисао сазрела, шта да чиним. По што у ноћ ПуФер оде, ја се видим сам, и сад „независним“ по заповести. Изашљем тамбуре по целој вароши, и разгласим народу, да ће два баталијона као штит житељства, у Бечкереку преноћити, по том дакле народ има времена и заклона, да мирно све за пут спреми, и да до зоре може по мало извести се, и у Томашевце одпутовати. Ја изаЈјем са војском на крај вароши, путем Клек-а у стан. Лазић и Бесарабић са мном. Сутра дан (19. априла) разведрило се, и у најлепшем реду, војници у најбољој послушности, ма да је народ око насу оној бедистењао приспем пред Томашевце. Херди ми на сусрет. Јавим му, зашто сам ову ноћ остао у Бечкереку, једно у заштиту народу, друго, да неби тако млађани баталијони у оном мраку и оном чуду против војеног реда и дисциплине грешили, и можда иразишли се. Тај старешина ме дочека са овим речма: „Ви сте вама дате јасне заповести преступили, и заслужујете већ сад пред војени суд да дођете. За сад пак нека, али се добро узмите на ум! Кодпрве

„ЗСТАВА* излази трипут недељом средом. петком в крдрљом. ЦЕИА ЈЕ ОВА зи Аустро-У гареку: иа целу годину 12 «oj> на пола године 6 „ на четврт године 3 . на један месец дана 1 . з а (Г рОII ј у : (у сребру) аа годину 120 гроша, на полагодине 60 гроша, а на четврт године 30 гроша чар.

ИРОЈ 119. У НОВОМ САДУ, У НЕДЕЉУ 8. ОКТОБРА 1872. ГОДННА VII

OГЛАСИ рачунају се по колинини врста листа места које заузимају из оваких ситних петит слова, и за сваку врсту плаба се увек по 6 иовчиКа. а за жиг сваки пут башка поЗОновч. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а претплата и огласи администрацији „3 аста в е“ у Нови Сад. у кући под бројем 11 и 12 у дунавској у л и ц и. Еукодиси не враИају се натраг.