Застава

бором путем јавности седница, и путем слободне пресе, путем зборова. и т. д. али да је „сила“ уставна коректива, тојошнисмо знали. Али да! „П. Лојд“ и патрони му имају две мере, једну за њи, друду за нас, тако и два уставна речника. ПТто би се звало изузетним, или обсадним стањем, кад би ко против њи употребио, то се зове „уставна коректива, кад се спрам нас употреби. Све су викали на наше привилегије, Србе називали људма, који незнају, шта је устав, шта је равно право, кад из привилегија какво право одводе, а ево се под именом „уставни коректива“ уводе тако зване „одиозне"' привилегије, кад се тиче тога, протиуетавну силу против нас употребити јер „11. Лојд“ признаје, да се ту преко устава ради. Но што му драго: ми се борбе не бојимо. Ми смо у обрани права народног, и држимо се онога: „бој се Бога, твори право, н небој се никога“. „П. Лојд“ мери околности, у којима борбу препоручује и налази, да су сад поспешније, него што су биле пре неколико месеци дана. „Сад су, вели, хвала смишљеном владању хрв. народне странке, одсечени од свезе са овом странком, а у подземном каналу, крји је досад посредовао свезу између Новог Сада и Београда, у последње време наступила је сметња, крја се не може лако поправити“. ТПто се хрв. народне странке тиче, то прво и прво ни смо се ни наслањали на њу у погледу наши одношаја у Угарској, ’a још мање у погледу црквено-народни ствари, а друго: идемо још да видимо, неће ли хрв. странка још Србе требати. Што се канала тиче, тога нити је требало, нити гаје било, а ви се само издајете, да је кључ тавница ваши у рукама политике. 0 том по том, и на другом месту. Међутим шта стоји до поспешности околности? Ако је на силу, то ми нити имамо, нити желимо силу супротставити; наша је снага моралне природе, која лежи у праву и свести народа, у времену, које *на послетку праву победу даје. Међутим и у поспешно време употребљена сила нема обично благослова ни трајности; доказа историја је пуна, па и сама Угарска од 1780 —90 и 1850 —67. Напоследку саветује „П. Лојд“ овако: „Док се нештедљиви рат води против тероризма ултраса, нужно је, да се несумњено постојећи умерни елементи стеге опросте, и да им се помогне, да пробију њине помирљиве тежње. То је можда најтежи део посла. Ови елементи дуго на нерадњу присиљени, и бруталношћу владајуке клике застрашени јамачно су изгубели полет и самопоуздање, и могли би се на пољу акције несигурни и неповољни осећати, као човек, који из навикнуте суморне атмосФере наједанпут на свежи зрак дође. И ипак је необходно нужно, да се тај задатак произведе, ако ће да радња краљ. комесара буде подпуна. Но наравно он не сме у томе сам себи остављен, на своју властиту способност упукен бити, него мора подпомогнут бити од владе, и административни органа, нарочито од клира, који неоспорно велики уплив има. То је дело спасења у корист сами Србаља. Србско становништво у својој укупности задобити за мађарску државну мисао и устав, то се зове, њима осигурати мирни народни и просветни развитак; ко пак може на то пре позван бити, него патријоте србске народности.“ Овако „П. Лојд“. Из овогавидимо: прво, да „П. Лојд“ и они, чији је он рог, и после нештедљивог рата противу ултраса, а то ћерећи: после прогона и затвора ови, „умерене“ елементе

за тако слабе држе, да им треба, хтели, не хтели, државног туторства, а тојебаш оно, што све родољубе србске, били они иначе на политичном пољу ма какве боје, у црквено-народном погледу одржава уједном стану; друго, да је задатак кр. комесара други, и даљи, него што је у његовом декрету на јавност изнесен: место да само извиди стање Фондова, добара, и начин руковања, такође и неки управа. 0 овом други пут. Што се пак „умерености“ тиче, та је релативна; ми држимо, да је влада према нама „неумерена“, а она држи , да смо ми спрам ње. Но ми као што одпор нисмо водили своје користи ради, коју би у противном поступку, као млоги други, пре, можда и више нашли били, тако нас не би никаква себична корист везала, да би поравнању, и томе на путу били , да друга, угодна, или бар угоднија лица, као представници народа, поравнање изведу. Али „П. Лојд“, и преко њега ко год хоће, ваља једанпут за свагда да зна: прво и прво, да основа поравнања може само бити признање права народног, како у начелу црквено-народне автономије, тако и у погледу слободе избора; друго, да од „ умерене странке“ неможе ни разговора бити, док год влада и њени органи шурују са лицима, која су у народу позната као одроди, као плакена или подла оруђа, који би за свој интререс и народ и цркву издали; није тероризам од стране тако звани ултраса, који тобоже умерене елементе у запту држи, него нитковлук, и крајње непоштење они Срба, на које севладанаслањала,узрок је ; те би сваки ма како умерен, али поштен, и свој род љубеки Србин стидио, и срамотио , бити, или наћи се у колу таки људи. Ако владанама то неверује, нека пита људе, који су припознати као „умерени“. Али, ако влада и неће другчије Србе, него што су споменути, који се сваки иоле поштен и родољубив Србин стиди и срамоти, и које одпљува, као што се чини, да би и „П. Лојду“ најповољније било, да су сви Срби таки, који би и народност и лравославље за свој интерес продали, и образ под ноге метули; и ако се и одсад кр. комесар са таким људима „на једним колима возио“ буде: то вала! веровали нам, не веровали, од „умерене странке“ нити може, нити хоке шта бити; па ма све ~ултрасе“ ноћ изела, и спрам народа ма какве „уставне корективе“ употребљене биле. Овом отвореном обраном не само себе, него и ствари, ми CBoie учинисмо ви чините своје; само нека вам је науму оно: guidguid agis respice finem.

вам ирилике та катастроФа предстоји!« у Томашевац кроз карван, вашар и гунгулу прибегшег народа. Душом до крајности раздраган, срцем болан, телесно до очајања суморан, грозничав, ту општу беду и невољу око себе видећи, за највеће своје одушевљење, да ми се са војеним судом прети, и то за оно дело, које баш као одважност, као храброст, признања је достојно. Све те мисли и осећаји падоше као бујицанамене; и у мој стан приспевши, седнем и напишем своју оставку и благодарим на свој чин, и пошљем је у канцеларију врховне команде. Сутра дан ме рано позове Тјенерал Тодоровић у војени савет. Тај је био држану четвртој од краја граничарској кући, преко пута од Вуковалине куће. Присутни при савету беху: Тјенерал Тодоровић, Херди, Павелић, Лазић, Вића Бесарабић, полковник Билет, мајор Јанош, Иса Танацковић, топџијски командант ија. Поднолковник ПуФер беше тај дан на предстражама. Ово је сад за цео мој век одсудни час. Горки часова имадох због тога дана и савета на својо! стази. Какве беде, какве лажи нису се изродиле из мог понашања у том савету! Присни моји пријатељи су овај догаsај, који ћу приповедати, преокренули, увеличали из љубави, да моје родољубље у небеса дигну непријатељи моји пак, да мени шкоде. Бог ми је дао живота, здравља и помоћи, те сам ове напа*

даје лажне, и толико мени подметнути ногу одклонио, и коначно победу одржао. Менинијетешко сад ток нашег ондашњег саветаверно описати, јер се сећам живо сваке речи, која је говорена, даље лежи преда-мном мој онда тачно вођени „дневник“ а ено живи људи, који су онда присуствовали, они fie потврдити. Херди узме реч и прослови: „Ево нас довде. Непријатељ нас са севера гони, његова војска нам од истока и Ердеља прети, нама дакле ништа друго не остаје, већ даље да се натраг повлачимо, и сад коначно преко Дунава у Срем да пређемо. Да се морамо у Срем повући и скрасити, о том питања нема, за то се о том овде ни говорити неће. Само ће се саветовати: којим ћемо путем и на ком месту Дунав прећи. По стратегичном правилу требало би на Перлез и Тител да идемо, ал почем кап. СтеФановић није као што вели мого нужне редуте подићи као мостобране, онда нам само два места остају: кодОпавана Сурдук, илипрекоПанчева. Ал ово последње ја као стручњак не могу допустити, јер то није преки пут. 4 ‘ Тишина у соби, нико речце да проговори за дуго. —• Садјаустанем и ово рекнем: „И ја видим, да се морамо даље натраг повлачити и преко Дунава ићи, почем смо про пустиди у утвуфеном Бечкереку ■. е држати, јер са истока нам још опасностиепрети, Бем

јамачно неће град Темишвар себи за леђа оставити, па на нас ударити. Но, господо моја, пре но што ћемо решити, којим путем да измичемо, ваља нам прече једно питање решити: штада са овим пред нами, са нами, за нами, нами бегајућим и за наш скут се ватајућим народом да радимо? У војеном смислу он нам је највећи терет, он нас у нашем движењу смеће. У моралном, тај народ у својој невољи квари нам војску, јер су из тог народа синови, браћа, мужеви, оцеви у војсци. Тај народ у својој неограниченој верности спрам цара страда. И почем ми до Јако за њега ништа марили иисмо (осим ако хоћемо ону постовну ландштурму пред Кикиндом за мар да држимо ?) пада на нас љага, да идемо баш на то, да се тај народ измучи, изјади, потре, да пропадне! Помислимо само, господо, да овде не војује војска с војском, већ народ с народом. Ово је граЈјански рат, у коме је и дете свако помешано. Та видели смо код Сирига, како су и девојке наше изсечене. Дакле пре свега, шта ћемо с тим народом, који нас, царску војску, као своје прибежиште, свој штит, царске заставе као природан заклон свој и обрану сматра? Оћемо ли и даље трпити, да он с нами бега ? Ал онда несмемо ћутати већ народу казати, да с нами и под нашим штитом Дунав прелази. Но у том случају господо, снада нама у свету

дужност, узети с оее стране нозициЈу, и дотле се борити, док и последња кола, и последњи бегунац није у лађу ушао. Ако пак ту дужност нећемо на се да примимо, онда нам ваља народу с места огласити, да остане где је, и да дигне беле заставе и да се непријатељу на милост и немилост преда." Херди: „Ми нисмо овде да се за народ бринем*, овај нек чини, што му је драго; или нек иде, или нек остане. Наша је дужност, да цару ратне опреме (Kriegsmaterial) чуваме и избавимо." Ја: „По мом уверењу је верност једног народа најдрагоценији ратни материјал, и без те верности у залуд пушке, топови и градови. Таено Коморан и Варадин нам то најбоље сведоче. Да ко ће, ако ми нећемо овај народ бранити, који све своје јз верност к цару изгуби! Та ако држава једна живот и сву сермију од народа као жртве иште, ваљда и та држава дужности спрам њега има! Бар да га у нужди, помоћу своје војске, која је и онако састављена из синова тог народа, брани! Ако пак неће, то онда је боље, да се изселимо из такве државе". Питам сваког, да-ли је можно, у таквом тренутку другчије, већ с дрхтајућим гласом говорити? Тодоровић ofie да нас ублажи, и да мој предлог

АДРЕСА

КОЈУ ЈЕ РЕДОВНА НАРOДНА СКУПШТИНА, ДРЖАНА У КРАГУЈЕВЦУ 1872. ГОДИБЕ, ПОДВЕЛА ЊЕГОВОЈ СВЕТ.IOСТИ КЊАЗУ СРПСКОМ МИЛАНУ М. ОБРЕНОВИВУ IV. Ваша Светлост, Премилостиви ГосподаруА Народна скушптина испуњена је превеликом радости и одушевљењем, што је дочекала, да јој Ваша Светлост, као први уставни Књаз Српскеседнице отвори. Ова радост у толико је веБа, штојеВашаСветлост својом значајном беседом означила правац Својој влади, који се потпуно слаже са гласом народа и духом данашњег напредног времена. Срца су наша пуна радости и зато Господару, што Теје приликом ступања на владу васцео српски народ поздравио својим најве Бим одушевљењем и љубављу, и што Си том приликом добио благонаклоне одзиве и с поља, те Беш одма моБи сву Твоју пажњу да поклониш решавању најважнијих

државних питања, која fie земљи и народудонети велике и богате користи. Ваши велики предци нису никад ништа важно предузимали без договора са народом. Народна Скупштина поздравила је са особитом захвалношНу оне речи Ваше Светлости, да договарање измеЈју владе и народа сматра као цаслеђе, које нам је од наших старих заостало. И ми држимо, да је то договарање владе и народа његова драгоцена својина, која је данас у толико кориснија и снажнија, што је оно освештано народним Уставом, који си Ти, Твојом владалачком заклетвом, положеном у средини народног представништва, укрепити изволио. Народна скупштина дели мишљење Ваше светлости, да је истина наша млада кнежевина, при свима несреЕама што је снађоше, учинила знатне напретке; али опет да нас чека огроман посао особито, што наше законодавство има много празнина које треба попунити, много недостатака, које ваља исправити, а то је природна посљедица развитка сваке државе. Народ Српски очекује од Тебе, Светли Господару, да свом младачком снагом и вољом настанеш: да се наша просветна струка што пре и што боље дотера и уреди тако, како би наука изнање што више продрло у народ; а војену снагу, да Беш развити и усавршати онако, како Бемо достојно одговорити народном позиву Србије. Нема сумње, да нашој трговини треба отворити нове путове, међу којима, заиста на прво место долазе жељезнице, а радиности да треба прибавити нова јемства за развитак. Радиност и трговина јесу мерило привредног живота иародног, по коме се познаје и оцењује материјално стање народа, па зато овој грани привредног развитка потребно је, да се најживља пажња поклони. Али ни трговина ни радиност, покрај све пажње која би се на њих обратила, не би могле како ваљада процвате, ако се неби уједно настојавало, да се извори, из којих обоје своју снагу црпе, умноже н усаврше, ако се, т. ј. земљорадња неби развила и унапредила тако, како Бе се трудови земљеделца обилато наградити. С тога народна скупштина проникла је с особитим признањем речи Ваше Светлости. да највеБу нашу пажњу треба да заузме земљорадња особито што највеБи део нашег народа од земљорадње живи. И ако је ради тога заведена Земљоделско-шумарска школа и Друштво за Пољску Привреду, које је веБ неколико изложби приредило, и ако се извесна сума даје из државне касе ради набавке сувремених идругихтоме потребних ствари, ипак Народва Скупштина моли Вашу Светлост, да се ништа не поштедизаразвитаковогбитног услова у нашем народном животу, од кога зависи наш свестрани напредак. Народ је готов на све жртве, које би за што бржеиуспешније достижење ове цели нужне биле, а скупштина Бе саособитом готовошБу примити све предлоге, који јој сеутом правцу поднесу. Са истом готовошБу скупштина Бе примити и све друге владине предлоге, поцрпљене из живота народног и његових истинских потреба, који би ишли, колико на утврђење строге законитости и реда, што је темељ сваком напредном друштву, толико и на сваковрсно подизање и развијањенародног благостања и постараБе се, да их реши у потпуном договору са владом Ваше Светлости, која ужива савршено поверење скупштине и коју Бемо ми најусрдније потпомагати у њеним многим и тешким задатцима, Светли Господару! Скупштина је сматрала за своју најсветију дужност, да најискреније потпомажевладу Намесника за време вашег малолетства, имајуБи непрестано пред очима среБу својеземље и народа и славу династије ОбреновиБа. Она је у толико пријатније вршила ту дужност, што су г. г. Намесници својом високом мудрости и великим родољубљем, заставу ОбреновиБа свагда високо држали и што су се најозбиљније и најбрижљивије старали око свестраног унапређења земље и народа, те Вашој Светлости предали Србију у сваком погледу напреднију и снажнију, чиме су о-

правдали велико поверење народа и заслужили призвање и благодарност не само Твоју него и свега Српства, коју им Ми у име Српског Народа најсвечаније и изјављујемо. Народна Скупштина среБна је Господару, што је добила прилику да ову своју искрену реч преда у Твоје руке са тврдои надом, да Бе потомак славних ОбреновиБа хтети и умети достојно стајати на челу Српског Народа како на пољу народних права, тако и у послу око сваковрсног унапређења унутарњег народног живота. Живио Књаз Милан М. ОбреновиБ IV. Живио Народ Српски! У Крагујевцу 29. Септембра 1872. год. Ж. КарабиберовиК, Д. ђ. Јовановић, председник народне скупштнне. подпредседник. Панта СреКковиК, Сима ЖивковиК, Јован БошковиК, Милож И. ПрокиК, секретари: Сљедују 86. подписа.

ПОСЛЕ ИЗБОРА ПОСЛАНИКА.

Казали смо у прошлом броју да су Срби неки гласањем, неки изостајањем помогли коалицији Несрба у Новом Саду, да у избору посланика победу над Србима одрже и да Бемо имена ови саопштити. На основу тачније скунљени иодатака бележимо стање бирача овако: До последње министарске наредбе било јеуписани бирача: Салашана (Срба) 171 ј У вароши Срба сигурни . . 840 | Несрба свега . . , . 905 [ Срба противника рачунани . 61 ј Свега"""l977 Два дана пред избор по налогу министра уписано нови противника бирача 31 Свега 2008 Из тога се види, да је рачунано 61 од Срба на страну Несрба, но показало се, једнода су неки тамо рачунани гласали за србског кандидата, а да је у последње време пресијом градоначелника више њи прешло на несрбску страну а нарочито салашана. Гласало је на Колдороша: Срба са салаша 39. из вароши . 69. Свега 118. И по томе наша странка осим салашана није се преварила у броју они, који Бе из вароши на Кондорошија гласати, јер је рачунала 61, агласало је 68, разлика је дакле незнатна. Србског кандидата оборили су дакле салашани, који су на кондорошија гласали и они Срби, који су ма из ког узрока изостали. Срба који нису гласали било је: са салаша 48. из вароши , , 149. Свега 197. Из овога се види, да би Срби и поредгласања гореречени салашана победили, да су сви дошли, јер су Несрби победили са 175 гласова, а Срба је изостало 197. Може се мислити, дакоји су изостали, да нису били противу србске странке, јер би иначезбогдодворења властвмадошли,него једни су заЈистапрепречени били , други и то веБина, застрашени су које због увојачења синова, које због други одношаја. Наведено је, како је градоначелник Мачвански пред избор био на салашима, и дао људе себи звати, и одвраБао ји је својим званичним положајем исвакојаком пресијомод народног кандидата; који се нису дали сломити, да гласају на Кондорошија, одвраБани су од долазка на биралиште, и од неких су цедуље искане. Сенатор Тушл, тај, кога су Срби све досад одржавали, који је то враБао тиме, да је бивао жица тајни коресподенција пре са Бечом, сад са Пештом, призивао је оцеве, који синове за војнике имају, те је тим пресију вршио, која где је сватила, а где не. Меsу тим од они, који нису гласали, нису свн таки, који ни дошли нису; има ји једно 50 6O, који су после гласања њини четврти прикупљени