Застава

вна сила прешла у област цркве наше, да под видом уређења цркве, покида све конце и нити, које овостране Србе једно за друго вежу, и као народ одржавају, не би ли остали атоми, честице, које ke се тим лакше приљубити и кристалисати око мађарске народности. Не идемо ми на растварање државног јединства, него други иду на растварање нашег народног јединства. Но наравно, да се за ово добије повода, мора се подметнути оно. И тује, не кемо да кажемо јерархија, јер дао бог није сва така, него властољубиви, и користољубиви део како јерархије, тако и осталог клира постао хемични медијум, средство, за растварање народног јединства, народног организма и на самом црквенонародном пољу. Но ништа: прекужио је народ србски гори изкушења и гонења, па ke и ова. Међутим кемо бележити. Из свега провирује ово: Мађари се боје тога, да и Срби уживају уставну сл о бод у, да се и они, како на политичном тако и на просветном пољу слободно креку. Они се боје тога из два узрока: једно што у обстанку и развитку србске народности сматрају квасац за гибање остали немађарски народности у Угарској, као и за ојачање народног духа и живота у тројној краљевини; друго, што су Срби у суседству Србије. Кад би они свој интерес добро сватили, или боље реки: кад би они ограничили жеље своје на меру правде снаге своје, икад биу ојачању србског народа и други племена у Турској, сматрали услов обстанка и развитка Угарске, и самог мађарског народа, место што у томе опасност за себе сматрају: они би другчије поступали. Овако је поступак према Србима само излив њине целокупне унутрашње политике, и цена би другог поступка била једино то: да се Срби подаду за слепо оруђе њине како унутрашње, тако и источне политике, онако слепо, као што се то подају неке продане душе у паракамилавки, мантији, и капуту, и као што су они Србе за слепо оруђе Аустрије држали. Како се војничка крајина разрешава, и по томе на папиру престаје војничка стега, а како би ипак не толико крајину у обште, него Србе у њој хтели у стези одржати, то се измислило комесарство за србску православну цркву, које хоке да се претвори и у политично, али наравно само за Србе, јер му је црква основ; но наравно, како се ~конци преплеку из србског провинцијала, преко војничке крајине са Србијом,“ и како је у провинцијалу „огњиште кретања,“ то би се црквено и политично комесарство над Србима распростирало на све Србе и у провинцијалу, и крајини, и у том би се састојало изравнање судбине Срба у провинцијалу и крајини. Сад ke обоје бити, мађарско-комесарска пок рај ин а. Штета , што се комесару не да још титула војводе или подвојводе србског. Кад смо десетак година дана могли сносити немачког ~ подвојводу “ србског у Темишвару за награду, могли би као за неко време и мађарског „подвојводу“ србског за каштигу. Само је још штета, што не може то „војводско“ комесарство да се распростре и на Србију ма и преко мађарског каквог генералног конзула. И онако је то комесарство комесарство источног питања. То је Церберус на прагу тога питања. Штета само, што је пао онај, у кога је време, по свој прилици у помок њему, постало а то је Мидат-паша. Шта се хоке с тим, што се све говори о увађању реда и мираусрбским крајевима онда, кад овде највеки ред и мир влада, и то и пре и после комесара, то не увиђамо. Али то знамо, да се таким мерама, као што се противу Срба употребљује, постизава обично противна од умишљене или уображене цели. Увек се то наглашава: да је као цел комесарства, да ~идеји мађарске мисли,“ „мађарској државности“ пут прокрчи, или поравна. Тим се начином не поравњава пут томе, него се прави свевека провалија. Најмање је пак згодан месија те мисли: бар. Мајтињи, који се себи допада у улози: Мидат-Паше. Најбоље би било, да се уг. влада окане таког, и сваког комесарисања, и да уважава црквено-автономна права народа србског, а што се закона и јавнога мира и реда тиче, да чување исти остави колико чувству законитости и мирољубивости Срба, толико и редовним политичним и судским властима. Међутим нека је влади просто радити по својој вољи србски народ преметнуо је преко главе и веки беда и невоља, па ке и сад изтрајати моки.

Но кад нам је и опет „полаженик“ намењен, и то у лицу нама познатог Мајтињија —то некемо зато ником поникнути: „Што горе то боље“. . „Претиснуто јаче, све на више скаче“. А за нашег „полаженика“ преправикемо по адету нашем божикни колач: кад кемо га секи, то Бог зна. Ми пак брако Срби! не бојмо се, но сложно сви у једно народно коло, у један глас: Живило Србство, живила слобода и слога сретни и весели благи дни !

У НОВОМЕ САДУ 24. дец.

Велики је метеж у листовима произвело одкриБе Херцега Грамонта, бившег Наполеоновог министра спољашњи дела. Тијер је био пред комисијом, који истражује поступке Француски влада, изказао: да је Француска, кад Re почети рат противу ПрускоНемачке била усамљена, без савезника, чим је хтео показати лакоумност, и вртоглавост Наполеонове владе. На то Грамонт одговори, и наведе једно место из депеше Бајстове на почетку рата, које гласи: „Изволите дакле Њ. Величаству, и његовим министрима повторити, да ми ствар Франпуске сматрамо за своју, и да Бемо ми у границама могуВности допринети победи њенога оружија. “ Аустро-угарска дипломација није на ово ништа правце одговорила, него је било дописау журналу „Де Деба“, и другим, нарочито немачким листовима, у којима се истинитост Грамонтови речи побијала. Сад Грамонт са дупликом својом, и то у писму на гр. Дари-ја подпрбдседника оне ивтражне комисије. У њој Грамонт наводи: да он није никад тврдио, да је бечки кабинет радовао се што је г. 1870. рат букпуо још мање пак, да је он Француску подстицао на то, напротив да је бсчки кабинет био, мучно изненарен тим ратом; али кад је рат већ букнуо, да је помоћ своју у изглед ставио. „23. јула 1870., дакле кад је рат већ букнуо био, посети ме, велиГрамонт, аустријски посланику министарству спољашњи послова, и предами дведепеше његове владе, које су обе би.ле од 20. (8.) јула, и молио ме, да их на знање узмем, и остави М0 их, да узмем препис од њи“. Ту говори Грамонт даље, како је једна депеша гласила о том, како Аустро-Угарска проглашује „неутралност“ у рату, но са особитим нагласком, да то не Бе јој сметати, да не чини спреме, које би јој се учиниле нужне ради сигурности државе, и ова је депеша на јавност дата; друга пак депеша од истог дана, која је подпуна и обширна, уверавала је Француску владу о помоћи од страпе Аустро-Угарске, и у овој је било гореописано место. Ово је, вели Грамонт, наложено било Метерниху, да цару и његовимминистрима повтори знак, вели Грамонт, да је о томе и пре било уверавања, као што га је, вели, Метерних и 21. јула о томе уверавао. Сад заман немачке и пештанске новкне изврћу ствар. Бајст је у клопки. Мађарски листови перу гр. Андрашија, и пишу, како је овај, кад јерат букнуо, добиодепешу из Бечз, из које јевидио, да је аустро-угарска дипломација склоњена на помоћ Француској, како је одма оправио противу тога шиФрирану депешу од више табака, и одма оне вечери сам у Беч отишао, где га је и Лоњаји подпомогао у труду, да осујети алвјансију са Француском, како је ратни министар говорио, да је војска опремна, но како је гр. Лоњаји за пет дана набавио доказа о противном, што се тиче војске у Угарској, и т. д. „Н. сл. Преса“ ступа опет у обрану ратног министра, да је овај баш био противу рата, и у обште заслугу неутралности приписује Бајсту и немачким министрима. Но види се, да сви кубуре, а нарочито је јасно, да је Бајст играо две улоге, и да је поред јавне дипломације водио и тајну, и даје са Француском играо испод јоргана. Неко му је морао за бити, а и то ће без сумње на видик изићи. Наука је: да аустро-угарској дипломацији није веровати, да је она врбов клин, Пруске новине у том погледу искрене су; оне кажу: даје Пруска и пре знала, како је стојала са АустроУгарском ври почетку рата, но да саднема интереса, ровити по историји прошлости, и изтраживати какве намере аустријске у почеткурата; доста је, да је сад, кад се немачка државина после победе над Французима развила у свом јединству и снази својој, несумњиви интерес Аустрије постас: да живи у искреном пријатељству с Немачком. 0 отступу бисмаркову од звања председништва државнога министарства пишу једне немачке новине у свом броју од 20. о. м. између осталога ово: Кад се та најновија измена у државном министарству пруском помно и свестрано пропрати, потпуно се уверити може, да кнез Бизмарк HHje само од државног министарства, но да је коначно икаочлан понаособне пруске државне владе од свакога упливисања и рада у држави сступио. Јер не кажели се у писму бисмарксву на председника господске и посланичке куће, да се бисмарксв глас у државним унутрашњим и спољашњим стварима задржава само у стварима, које се строго битних, витуалних интереса државних тичу. Спољашња политика, у којој кнез Бизмарк право предлагања код цара немачке државе, а не код краља пруске краљевине задржава, не прави од кнеза Бизмарка ре Форт. министра немачког државног министарства, јер спољашња политика постаје сад строго државна ствар, а не ствар краљевине Ируске, и кнез

Визмарк дакле има право предлога у државној пруској спољашњој политици као државни министар. И кад се ствар тако схвати, а то схваћање јеједино право, онда се заиста лако порећи иоборитимогу они чланци званичних „Пров. Корресп.“ о министарској кризи, и лако се сазнати може, да се тим чланцима на ништа друго ишло није, но на голо обмањивање читалачког света, чиме им се очевидно прашином очи заслепљиваху. „Пров. Корресп.“ рече, да је Бисмарк отступио само као државни министар-председник и као држ. министар спољашних послова, али да подједно остаје одговоран засебан министар за Елзаслотривфију и министар за Дауенбург, и да ће опет оним и онако тешким пословима оптерећен бити, какви су га као државног министра председника оптерећивали, и зато је ои молио, да се са звања државног министра председпика дигне, а државном министарству као министар спољних послова припадаће и на даље. Но посље два, три дана стиже и званична вест, даје кнез Бизмарк по свом сопственом зактевању заиста дигнут са звања државног министра председника, и ето ти вести, која мучну сензацију код неких стихија направи и која „Пров. Корресп." повода даде, да и опет каж!', да кнез Бизмарк неје заиста са звања државног министра председника дигнут и да он напротив Фактично остаје као највиши управитељ и крманош државног министарства пруског. Ако је тако, као што Француски и немачки листови о откривењима грамонтовим говоре, онда морамо признати, да је врло непријатна околност, у којој би што бивши државни аустријски канцелар Бајст од стране своје као у име обране своје пред светом рекао. ГроФ Бајст, који за собом још бар понеке трагове неке жилосније славе у Немачкој нег у Аустрији остави, дознаје већ прилично за исту пресуду, за коју већ и војвода Грамонт дознаде. „Нац. Цтг.“ вели у том погледу ово: „Само се по себи разуме, да се никог у Немачкој не тиче, нити коме шта и најмање до тог лежи, дал’ су тим прљавим прањем војвода Грамонт и гроФ Бајст и одношаје аустријске упрљали или не; но по свим знацима, који се на том појављују, рекли би пуном поузданошћу, да је гроФ Бајст из ти откривења као коначно рујинован и морално убијен човек изашао. Бајстова окружна помиравајућа депеша од 19. Јула, која јуче у црвеној књизи онако Фигуроваше, стоји очевидно у протусловљу са садржајем онога писма од 20. Јула. ГроФ Бајст немила личпост у Лондону скоро да ће бити за који дан и излвшан тамо. Наказа љуцка, тако гр. Бајста назва један Француски државник, кад је на пребацввање лажи грофу Бизмарку оном јадном депешом од 15 авг. 1869. одговорио. Наказа људска, тако ће грсФа Бајста суд јавног мишлења и сад прекрстити. Војвода ће Грамонт према грОФу Бајсту увек само као идеал дипломацког богаља стајати. Ох тај стари измет, рекао је о овоме једанпут године 1870. његов разцар. Та обадваиз раза пресуЈЈују к означавају коначно досадањи ток политичка живота Француског и саско-аустријског дипломате. Берлински приватни брзојави јављају, да је свети отац папа посљедном својом алокуцијом, за коју „Н. сл. Преса« вели, да је тако чудо 19. века, да јој се садржај без руменила на образима саопштити не може, коначан пролом у досадањим тесним одношајима између Немачке и свете столице начинио. Усљед тога је већ, као што лист „ИталиЈа“ јавља, немачки заступник код папинске столице 20. о. м. из Рима отпутовао. И мисли се, да сето заступничко место у будуће неће више ни попуњавати. Папа је примио, вели исти лист, адресу рвмских племенаша и нагласио је у своме одговору, да су клир. и аристокрација прави необориви стубови престола, ида ће неправде (!?), хајдуштва (I?) и клевете те престолне коначно срушити, О непрекидној свађи руских и инглеских листова погледом на положај, кога данас Русија према Порти и према свим кришћанским народима на балканском полуострву заузимз, доноси од 20. о. м. лист „Нрод“ ово: Од неколико недеља овамо нападају инглеске новине неочекиваном смелошћу на Русију због њена најновија уплива у Турској. Но срећније fie се ови негирој оне познате песме, њихов славни земљак испред непријатеља повући умети. Повући fie се од нападаја одма, како увиде, да су им нападаји на Русију у данашње доба заиста сасвим неосновани, да нерекнемо несмислени. Та та борба и нема управо никакве друге цели, до пажњу инглеске публике од пораза одвратити, који би инглеска дипломација у борби и расправама са сједињеним државама претрпела. Некадје кривила инглеска штампа руску владу, да ова вазалске кнежевине у Турској иротив свога дражи, и почем се те кривње при добрим одношајима, који взмеЈју Турске и Русије постоје, дуже одржати могу, то се онда пребацује Русији, да она Султанапротив својих вазала потпомаже. Као што се види, Русија може шта хоће чинити, лондонски журнали оће по што по то да у томе нечег обвињујућег нађу. Истина је, да данас св. петроградски кабинет Турску тако исто мало против својих вазала потпомаже, колико је и пре на ту ствар у тој мери од своје стране жртвовала. Руска је политика увек једна и иста; она има и данас само уздржање мира на истоку развитком добрих одношаја кришћанских народа и отоманске владе савестним иузајамним моштовањем уговора обема странкама

припалих дужности у виду. И ако има какве промене, та је само у политици спрам Турске; наместо да Београд бомбардуЈе, живе она у лепом споразуму са Србијом; место, да на Црну Гору нападне, да се шњоме завојшти и да је покори, врло је често забринута, како да периодичким сукобима, који местна условља скоро неизбежна праве, ма којим мирнијим начином на пут стане. Чему се дакле ту чудити имамо, ако Русија улепим одношајима са портом живе, а да ни најмање традицијоналне симпатије своје не жртвуЈе? Лондонски журнали не ћеникако да у то пријатељство између РусиЈе и Турске верују. „Dayl. Telgr.« н. пр. види највероломнију и најопаснију тактику у томе, коју он старом политиком руском крсти. „Ова сила,“ вели исти лист, заплеће још већма дворске конце интригуа, који се у Цариграду већ из дана у дан замршују. Она раскида отоманско царство, кад Султана уверава, да је она његов највећи пријатељ. Колико пута треба још доказивати, да би РусиЈа, да је Турску компромитовати хтела, то најлакше, најприличније за време Француско-прускога рата учинити могла. Из Брисла јављају, да су тамо ових дана г. г. Пикард и Осене приспели, и да су се већ са министром спољашњих послова у разговоре упустили. Предмет је преговора пак француско-белгијскитрговачки уговор. Почем је гроФ Аспремонт у часу баш јако болестан и у скупштинску седницу доћи не може, и почем fie га у томе случају министар Финансија у скупштини заступати, то се Белгијанци већ унапред радују, да fie се та ствар спорије, али и зрелије довршити. Бриселски листови наговешћују једну вест из страних листова, по којој би ренерао мајор од артиљерије De Moor ратно министарство на себе примио. У тој се прилици сврћа пажња на то, да је гроФ Аспремонт Линден већ тридесети властник белгијског ратног министарског портФеља од године 1831.

ДОПИСИ

У Карловцима 18. децембра 1872. У 146 броју „Заставином« рече се у допису из Карловаца да наш бивши арачлија из штајерамта земунског Лаћман Гринер уме да зачакљава жене и девојке, Јест то уме, али уме он и јунак спроћу ваљанији жена да буде а особито где још газде код куће нема, а да је такав чујте јунаштво његово. Пре десетину дана доТје исти арачлија кући нашег брата Радовановића, и заиште неку тражбину из штајерамта од 30 и неколико Фор. —Супруга Радовановићева при свој његовој суровости, дочека га уљудно, а незнајући ништа о том потраживању, замоли га да јој да времена да може ствар развидети, овај јој остави два сата рока, а ако за то време не да Ве јој покупити гди гата и узаптити. Јадна жена брже боље пошље по пријатеља свога, каже шта је је снашло и замоли да оду у грунтовницу и да развиде шта је у ствари, који то учини, и јаве јој, да она нема ништа пла Бати, тиме утешена, почемје сама, забрави кућу т. ј. сокачка врата, и предузме даље свој кућевни посао надгледати, кад наједанпут чује, некакав се стропошта, један паи други пут, уплашена истрчи на авлију, кад на своје велико упропашћење опази јунака Гринера сајош једним пандуром, који јуначки јуришаше на готово празну кућу Радовановићеву, сав запурен прошао кроз комшинску авлију, прескочио тарабу, пола бесан, гурајући јадну уплашену Радовановићку стадеседерати „напред се вуци па отварај, гата си се закључала, мислиш да ће те то спасти да неплатиш што си дужна.« Овај призор потсети ме на јадну нашу браћу у Босни, кад му такав арачлиЈа дође, па повиче „арач Рајо« и непомишљајући да Раја леба нема. Ал да се вратим нашој Радовановићки. Кад јадна жена отвори врата опази гомилу света, којима општинар познати Паја Поповићберберин и проценитељ Пепика Кристић, који су по свој прилици казали г. Лаћману, чија је кућа и како се има владати; једва пре него што fie почети ствари купити, испаде сиротој Радовановићки за руком обавестити г. Лаћмана, да она ништа није дужна, да се она у грунтовници известила, и да он њу неправо напада, на које г. Лаћман погледа у књигу, изаlЈе на поље и запита своје т. ј. г. брицу и Шецмана Кристића, где.су га довели, и јел’ то та кућа, којој би они требали доћи, погледавши сви троје у да је место Александер Александра Радовановић дужна, на које кад г. Лаћман опази своју погрешку, посрамљен забоде нос у књигу, горе, него што је попа Малетић на ручку код администратора у тањир забо, и оде без трага даље,, да покоре чини. Ето, то вам је једно из јуначки дела г. Лаћмана Гринера, атаки би се могло по Карловци доста накупити, и штета ако г. Лаћман не води дневника, да тако значајан јуриш на празну кућу Радовановвћа не обележи. Знам да fie те помислити, па како магистрат таким неделима тога нечовека, не стаде на пут, не, мађистрат не верује да је чувши за недела тога суровог човека и опомену му дао, а камоли да му је забранио, већ га је пустио да и даље свој посао тера, и не помишљајући на зле посљедице, које би се отуд изродити могле. Г. Лаћман пак нека ми не замери, што ћу га опоменути, да ако не зна читати, нека друге пита, и да се уљудније понашаако, буде овамо долазио, - нек помисли само, шта би било да је Радова-