Застава

на глави! Тим би се више могло замерити ВујиЕу, што је он овај крпеж на српски преводио, место да је сам такво што написао, особито кад је као учитељ земунски 1807 —1809. године имао прилике овдашње изближе познати. Је ли Валог дело своје штампао, нијеЈМи познато; по свој прилици није га ни доцније прерађивао. Архива народнога позоришта у Новом Саду има га у рукопису у оном облику, какојје давано последњи пут 1857. о слави Балоговог педесетогодишњег глумовања. Јоаким ВујиЕ држао је свој прекод у рукомису дуго и издао га је на свет г. 1843., али ту не спомиње, да је превод него д& га је он сам „сачинио и списао.“ БиЕе ваљада, да га је у неколико прерадио и преиначио. Добро би било ово ВујиБево издвње споредити смарарским рукописом, тим више, што Балог на горњем месту вели, да је ово дело написао у 3 чина (ако не буде штампарска погрешка), а Вујићев и рукопис и штампано дело говори о четири чина. За читаоце неБе бити без' интереса, ако им овде саопштим један одломак из, мемоара Балогових који се на представу »Црнога 9°РР а “ O Д НOСИ ' »У то доба сам писао вели Балог моје друго позоришно дело „Црнога 9°Р? а “’ ЈУ начк У ИГ ₽У У три чина. После многог мољакања и трчкарања једва га допусти цензура на посредовање барона Герлалије. Сад се требадо побринути за одедо, 4 СУ L набавилиСрбиПештанци. С овим сам ммадом среБније прошао, него с првмм jep први

дан није било више места за оне, који су га желили видети,—други дансмоморалито исто представљати у немачком позоришту. Требало Је.дага дамо и трећи дан, али на по часа пред представу забрана с вишега места, и место тога даванаје пред многобројним гледаоцима веседа пародија „Lantos diakok« (?аци свирачи). Комад je двапут даван, а три путаје доно прихода, пакако онда још не беше у обичају да се хонорар или тантијема даје од првих представа оригиналних дела, видећи ипак глумци, да писац заслужује награду за свој труд, одреде ми награду од 20 Форината шајна од дохотка, који je за три иредставе изнео више од две хиљаде, и то ми исплатише, чему сам се јако обрадовао, јер пре тога стао сам био у војску ва 17 Форината, а сад 20 Форината да добијем тако лако, што сам малену приповетку написао,зар то није срећа? Мождаби се нашао когод ко ових 20 Фораната не би држао ни за какву среБу, али за бога, та свашта је релативно на свету. Свн сиромашног бележника врло ретко види 20 Форината на једној гомили, па за то j’e умео да поштује своју срећу. До душе радост ми није завртИла мозак, али ме је ипакзанела, Само да ми још цензура не оте моју славу, што ми прогна моје друго чедо, „Црнога Łoplja,“ док му тек ћосле дуго не допустише, да сеу своју постојбину врати. Кажу да Је и сад жив, али . му је старинска аљина за цело обвештала и подерала се; више сам се пута накањивао, даму

је покрпим, ади су и моји конци већ на измаку, а ипак би била само закрпа; а да му са свимнову аљину дам, не могу да му је и нађем по садашњем укусу, по што су моји назори са свим изишли из моде. Неколико добрих душа од мојих гледалаца прокљувише некако за мојих двадесет Форината, и учини им се, да је то мало. За то се договорише и позваше ме у један дуБан у вацкој улици на углу сад је већ друга Фирма на том дућану, поре Јаше преда ме неколико комада чоје, и рекоше мн, да изберем себи, колико ми треба за један огртач. „Како то, господо? Ја до душе имам своих двадесет Форииата, али са тим немогу стати ниу погодбу, јер би ми барјош трипута оволико требало; кад будем имао, доБи Бу!“ На то Ие један стар питомога изгледа господар да ме потапка по рамену: „Мој млади господине брате, немате ви за ово ништа да пдаЕате, само бирајте, нас неколико трговаца желимо да вам са овим мало наставимо оних ваших двадесет Форинтица.« Не знадох ни речи проговорити. али кад њих једно четворица рекоше то исто, а ја онда, као стидљива мома, с тешком муком покажем један комад: „Е па од све!“ Онај час одсече калФа, што поред стола стојаше, од онога комада седам Рифи чоје, два риsа широке. За тим исписмо чашу шљивовице у здравље „Црнога Ондасе налазило шљивовице скоро у сваком дубаву, ито не беше рsава, jep је погодба ишла много лакше

него сад ценама. Сад други трговац, по што је попио шљивовицу, и лепои шареном марамом утрво брке, рече ми: »Но; младигосподине брате, одите сад у мој дуЕан, и онде има нешто за вас!“ Одосмо тамо. Лепа свиленамарама на врат и што треба за два прслука, беше веЕ умотано за мој рачун. Док сам се клањао и захваљивао говореБи да нисам заслужио толику штедроту, ми наточише и другу чашу шљивовице. »0, то fie бити веБ сувише!“ рекох. „Еда ова не шкоди, то је стара, права сремска!* Таком приликом прогута је човек за час, јер све зависи од околности, и опет писмо у вдравље Црнога — Сад се истаче и треБи трговац са тако веселим лицем, као што га небесни Анђелипоказују. „А сад ивволите к мени!“ Шта? —помислим та ови Бе сад дазареде по целој вацкој улици!“ И сад веБ поеле врло маленог устезања поsем са свим храбро, јеу веБ сам дигао главу, или боље да рекнем мој нос на високо. Одма се спутим у прву отворену бодту, јер сад веБ хтедох да обиграм све бодте у вацкој удици, али ти мој трговац са милокрвним лицем увати ме за руку са му љубавношБу:„Не тамо, господине брате, овамо, овамо!“ И сад се опет нађему дуБану, где се чој’а продаје, где као у првом метнуше преда ме вишекомада чоје. „Одавди бирајГв СвбИ ЧОЈе 8а капут И Фрак!“ (Наставиће се.)

локу» Ирнгу, Товариику, те се је Фактичио испо* ставио иеред, мањак на хиљаде, па уз све то О пет иикаквог резултата није постигнуто, нити су истраге довршене, нити је тлачитеље општега имања глава заболела; на против онн се уздржавају н а својим местима да што боље нереде сејати могу, и што више народњег и општег иметка - утуби. Овде је дуго месеци жуп. екзактор содио, да истражује обшт. рачуне, па никад ништа. У Товарнику већ је петнајст месеци, како истраге из жупаније долазе, и увиЦају у благајни тодишњи мањак на хиљаде, а нереде брез броја, ва и опет ништа. Све иде по старом, ради што ти је воља, ни бригеша. Сада чујемо да је поведена истрага против поглаварства обштина Ловаса, Опатовца, даље против поглаварству општине Товарника. ВидиВемо хоћедули и овомвгодом, и код ове садање вдаде, бити онаке истраге као што до јако беше. Ми се у истину другоме и бољеиу надамо, али како су органи овде јадни те всто како што и пре постојаше, може врло лако бити, да се и сада предузете истраге —изјалове. Што буде о овом преважном предмету ураЦено или обрарено, хоћу вам у своје време прибележити. Нека је речено да су све обштине добиле надот од високе владе ии Загреба да се морају предилатити на „Народне Новине,“ Ово нијо у нас овде иишта новога, дочим су обштине и за времебана Рауха морале примити и загребачки „Народ“. Но разлика је та што је „Народ" бадава шиљан, ана дародне Новине" ваља и мора се платити. У иас се вели сила бога не моли, те већ кад се платкти мора, оно нека буде, али нека „Народне Новине* још донесу који уводни чланак у обрану са нападајем на Милетићаи србскинарод, sao* шта су у прошлом једном броју донеле, па fie лепо добити своје листове из гдекојих одавде ошптина иатраг, и тиме Ве бити у проФИту. Докле Бетога кукзвичлука бити, сам роми даба нека зна, али догле га год буде, дотле ће увек зла и невоље у народу бити. Почнимо једном измете, изроде и одроде презирати, па fie мо у мах бржим кораком поби у напред, и свакако пре и сигурније својој пожељеној мети доспети.

ИЗВЕШТАЈ ОДБОРА ЗА ИСПИТИВАЊЕ ПРЕДЛОГА

о оптужењу бившег војеног министра г.Јована Бели-Марковића „за оштету државе из користољубља по чл. 101. устава земаљског." (Наставак.) 4) Дужност магационара прописана је правилом од 1. Марта 1861. Ф бр. 792. По том правилу он је руковао материјалом неизраsеним и израрении, и његово је старање било да врши израду обмундировних предмета. Но ради бољег јемства за државне интересе поделн се руковање над војничким материјалима најпре на два одговорна рачунополагача, а то jes на магационара, који је руковао неизрађеним материјалом, и надзиратеља, којн је од магационара материјал примао и после га као у обубу или одело израрени у 'магацин враћао, а доцније се подели и магацин на два магацина с два одговорна рачунополагача, од којих је један руковао неизрађеним а други израђеним предметима. Према првој подели, ивишло је правило 10. Фебр.lB6s Ебр. 4437 за надзиратеља, по ком је надвиратељ радионице могао од магационара неизрађених предмета дизати материјале на ивраду само по налогу војног комисара, и после израреним предметима, које је предавао магационару израЈјених предмета, одуживао се ономе првом, од кога је материјал примио. На овај начин надзиратељ радионице према магационару неизраЦених предмета стојао је као одговоран рачунополагач т. ј као дужник према повериоцу, н према томе ове две одвојене дужности с одвојеним слагалиштима нису смеле никад у једним рукама бити. Али била је једна прилика, кад је магационар Алекса Па-

вловић тражио одсуство на шест недеља, па је министар војни дозволио да надзиратељ Јова Вукосављевиб, поред своје дужности, заступа и магационара у његовој дужности те тако да се једно исто лице по двема одвојеним рачунополагачким дужностима само код себе одужује и задужује. (Види решење министра од 23. Маја. 1872. Е бр. 2055.) Но пре тога оба ова лица била су осурена због лажног извештаја војннм судом по гласу пресуде од 11. Јуна 1871. Сбр. 56., и то Вукосављевић на три а Павловић на један месец затвора, па пошто је израђено да се првоме путем помиловања кавна сведе на 15 а другоме на 8 дана затвора, министар је војни наредио те је један вршио обе рачунополагачке дужности, док је други казну издржавао. (Види решење министарско од 28. Јула 1871. Е бр. 3698. и бр. 3699.) Према горе наведеноме не само што није једно лице могло обеове дужности вршити, него је то била прилика да се због доказаног неповерења та лица уклоне с тих звања, а пре свега, поред оних равлога у предходној тачци, лежао је и у овоме јак узрок, да се слагалишта, којима су они руковали, подвргну прегледу инвентирања; док је меру тим раЈјено тако, да нн за време издржавања казне не дође треfie лице са стране, коме би се руковање привремено поверило, а које би имало прилику да се са стањем ствари упозна. Сва обвињена лица у својим одговорима бацају ову неправилност радње на министра, који је таква наређења издавао, признајући сама, да је насупрот прописаним дужностима н правилима рађено. 5) Према основима, у предходној тачци изложенима, војни магационар неизрађених предмета и надзиратељ радионице нису смели држати одвојене материјале уједном слагалишту и под Једним кључем алн су они те материјале заједно држали у једом слагалишту и под једним кључем, што су обојица признали тврдећи да им је то г. Катанић одобрио, и да је често сам посећавајући магацин лично се уверио да они заједно држе, аг. Катанић (у свом 63 одговору) каже: да то није смело да буде и да им он спојавање слагалишта није одобрио. Напротив војни комисар г. Работић такоре тврди, да је спојење слагалишта њему па и свима служитељима познато. (Види одговор испита Работића под бр. 130, број 13.) 6) Не само да су ова два одговорна рачунополагача своје засебне материјале држали уједно, него су и набављачи своје донесене материјале у истом магацину остављали, ато је противно §. 32. правила, које нареБује, да се никакав материјал несме у сместиште примити без нарочита писмена налога (дакле следствено туђ материјалније смео држати се у војничком слагалишту, које је одређено за смештај државних материјала). (Наставиће се).

ЗАПИСНИЦИ МАТИЦЕ СРПСКЕ.

VIII, Састанак књиж. одбора 37. новембра. (9. дек.) 1873. Били су: председник Стеван Брановачки, уредннк Летописа и секретарев заменик Јован Бошковић, др. Стеван Павловић, др. Јован Туроман, Свет. Савковић, Вл. Арсенијевић, Ф. Обркнежевић, др. Милан Јовановић, Миша ДимитрвјевиБ. По што је члан надзорништва текелијиногзавода у Будим-Пешти др. Т. Мандић захвалио на чланству, то поменуто надзорништво кандидуЈвза члана на његово место ову господу (авбучним редом): Давида Давидовића адвоката,Емила Димићачлана врх.суда, Дожића краљ. дворника, Јоцу костића трговца, sор9 а Крестића саветника у одсеку министарства за јавне граБевине, Мандровића пароха пештанског и Самуила Маширевића члана касационог суда. Изабран би једногласно за члана надзорништву г. Борђе Мандровић. За питомна М. Милиновића јавља надзорништво,

да опет прима стипендију, по што није више у опреци са чл. 11 питомачких правила. Узима се на знање. Исто Јавља, да j'e питомац Јован Велимировић испунио што треба, и да му по томе јваља опет издавати стипендију. Упућује се благајница да му је редовно издаје. Исто јавља за питомца А. Букића, да је добио рок за полагање строгог испита, а то је 10 новембар по новом. Испит није положио на време, јер (докавано) беше болестан. Моли да га одбор причека донде за потребна сведочанства. Одобрава се. Што се тиче претварања текелијине куће у Будим-Пешти у кућу за кирију, надзорништво је дошло до уверења, да семожедобитијошкојистан на нздавање, које би ваљало архитекта дапрегледа и план да начини, али да се не може изравнати мањак у издатцима са дохотком од куће. У осталом та кућа није никад подмиривала све издатке у ваклади текелијиној, нити јој је то задатак био, јер је она остављена да питомцн у њој пребивају. За подмиривањеиздатакау својој заклади означио је покојни оснивач друге изворе. Узима се на внање и упућује се управном одбору на даљи поступак. Надзорништво предлаже, да се свима питомцима шаље на дар орган друштвени, Летопис, као што је некад чињено, Одлучено, дасетајпредлог не може са свим уважити с тога, што сад броЈ питомаца није 12 него око 50, из великих, средњих и малих школа, јер су придошли нови стипендијски фондови, и што су се свезе са осталим књижевним друштвима меру тим разгранале; него ће се Летопис преко надзорништва слати свима sачким дружинама по један комад, где има и наших питомаца. Надзорништво јавља, да су у заводу у БудимПешти ови питомци: М. Милиновић, М. Еречаревић и Ст. Димнћ, а полупитомци: Стеван Удицки, Риста Телечки, Александар Вујић, Душан Миленковиб, Павле МарјановиБ, Милан Максимовнб, Иса и Павле Бастићи, Јован Лалошевић, Арманд Поповић, Миливој' Адамов и Душан Арновљевић. Надзорништво је одлучило, да који од полупитомаца не до 1. новембра у завод, да ће његово место сматрати за празно. По томе мисли, да fie донде бити три полупитомачка места празна. На једно од тих препоручује Косту Радослава из Земуна, 11. год. правника. Одобравасе. sорsе Лишчић, правник П. год. у Пешти, моли за полупитомачко место. Полупитомац Душан Миленковић моли, да може пробавити зимукод куће. Исто моли и другн подупитомац Милан Максимовић. Уступа се до скупштине право надзорништву, да оно може решавати о полупитомцима извршно. Кр. угар. министарство просвете, писмом свој'им од 24 окт. 1873 бр 29073, шаље списак свих стипендиста српских и румунских у Угарској. Уједно позива Матицу, да се изјасни, како се слаже са основним писмом текелијиним, што се некињегови питомци уче ван Пеште. Према равлозима тога одговора управљаће се врховна надворна власт. Списак питомаца узима се на знање; а за друго одговорити, да је велики добротвор српски С. Текелија установио у Пештн завод »за вечниспомен сиромашних ученика, који додазе на пештански университет", али да у уводу свога основног пнсма наводи сам, да је то учинио „видевши потребу добротворних завода за ширење просвете у српском народу“. По томе се његово доброчинство не простире само на 400 хнљада Срба у Угарској, него на сав српски народ под круном св. Стевана и у АуСтро-Угарској у опште. Даље у време основнога писма беше наставни језик свуда Један, а то је латински. Данас се у Пешти све предаје на мацарском језику. Срби пак из троједне краљевине не знајутога језика, који се код њих не употребљава, а и позитивна су права у њих са свим друга. Кад би се дакле хтела испунити само она једна тачка основног писма

т. ј. да се питомци уче „на университету у Пешти“, бев обзира на то, да је тај завод за „ширење просвете у (целом) народу српском«, онда би од тога доброчинства били искључени више од две трећине Срба у Аустро-Угарској. За то је Матица гледала, да те две тачке у основноме писму сложи тако, како ће се према промењеним околностима опет потпуно и лепо обистинитн последња воља оснивачева, те је питомце правнике из троједне краљевине, а и понеке који желеше, да се усаврше у медичким и проФесорским врстама науке, слала у Беч или Градац, о самој помоћи у новцу (без стана, огрева, осветљења и лекарија, које уживају тако звани полупитомци, што њихова места попуњавају, те је тако број питомаца са полупитомцима у Пешти опет 18), али свагда са знањем и одобрењем врховне надзорне власти. С тога, и што свака велика школа има своје струке, у којима је јача од својих осталих друга, Матица беше и покренула питање о претварању текелијиног завода у ручне стипендије и послала је високом министарству представку и образложени извештај о томе, на које очекује решење. На расписану награду из Фонда Накина дошло је »Љубавно писмо“, шаљива игра у једном чину, од К. ТриФковића. Одлучено би, да се други пут прочита у седницииливидиупозоришту представљано, па да одборници према Псходу учине преддог књижевноме одсеку. 0 другом делу, које је дошло на расписану награду, по имену: »Четири Цицеронове беседе противу Катилине", превео Милан А. Јовановић, извештавају оценитељи др. Ј. Туроман и Ф. Обркнежевић, да је за примање, али да преводилац при штампању местимице поправи језик. Нрепоручити одсеку, да га прими под поменутим условом, и да се преводиоцу изда награда према скупштинској одлуци. Др. Лаза Костић подноси извештај о „Естетичким одношајима* од Чернишевскога, превео В. Вујић, изреБавши своје примедбе на Чернишевскога умовање у лику бележака. Одлучено да се н једно и друго штампа у две књиге Летописа, заједно са примедбама Костићевим. 0 немачком рукопису, у ком је радња српскога сабора 1790 у Темишвару, који је поднео проФесор Г, Витковић, предлаже Св. Савковић да се не штампа, јер се у истој опширности налази у „Актима сабора од 1790“, у Земуну 1861, и у првој и другој књизи Летописа од год. 1862. Одлучено причекати мишљење и другог оценитеља, дра Милана Јовановића. Цорре Рајковић подноси рукопис „Грађа за историју штампања књига у Срба“. Уредник Летописа вели, да ће расправа изнети један штампан табак и да је важна за историју онога времена, кад вештина штампарска беше у нас у повоју, па предлаже да се откупи са 25 Фор. Примасе. Поводом расписа награде за историЈу српског позоришта, Јован БорЦевић предлаже, да Матица српска: 1. Умоли лично господу Дилбера, НиколиБа, Бурковића, Добрића и Поповића, да сваки побележи оно, чега се ј'ош сећа, да је или самокопозоришта радио, иди бар запамтио, да су другиза његово доба радили, и да те белешке Матнци уступи no погодби, а Матица да их храни као гра-5у за историју српског позоришта. 2. Да изда позив, у ком би замолила све, који би иди штампаних или писаних докумената ма из које епохе нашег позоришта имади (као што су старе књиге, новине, позоришне објаве, писма белешке, мемоари ит. д.), или који би се или сами чега сећали или што занимљиво од другихслушали, што се на нашу старију позоришну радњу односи (ма то најпосле биле и позоришне анегдоте и пикантерије), да све то Матици српској уступе или саопште. 3. Да избере од својих чланова неколицину, који би и сами по старим новинама и књигама усамљене белешке о тој позоришној радњн прикупљали, бележили и исписивали; при-