Застава

ЗАСТАВА

ПОЗИВ НА ПРЕДПЛАТУ. Концем овога месеца истиче предплата свима пошт. предплатницима „Заставе“, еоји су се на другу четврт предплатили, те их с тога учтиво позивамо, да своју предплату преко администрације „Заставе" до почетка идуПег месеца обновити изволе, како би им се лист без прекидања шиљати могао. Уједно позивамо уљудно и остале сународнике и пријатеље овог народног органа, да нас купљењем нових предплатника а у опште својим моралним, материјалним и душевпим средствима подпомогну у овом нашем подузећу. Лист се никоме без изузетка нешаље, ко напред неплати. Као пајудеснији и најјеФтинији начин за пошиљање предплате препоручујемо такозване поштанске упутнице (Postanweisung) накојимаваља само тачно означити адресу своју. Цена је „Застави“: I. За ову монархију . . 3ф.50 н. на месец дана ... 1ф.20 н. 11. За Србију и Црну Гору са Босном, Херцеговином и Старом Србијом . . 9 динара. 111. За Немачку .... 4ф.60 н. ГУ. За Швајцарску, Италију, Романију, Русију, Турску и Бугарску 5 ф. У. ЗаФранцускуи Америку 6ф. У Новоме Саду 21. јуна 1877. Уредништво и наклада „Застабе “

ТОБОЖЊИ ИСТОВЕТНИ ИНТЕРЕСИ.

Познато је нашем читалачком свету, да је енглеска Флота, што се у средиземном мору налази одкадје источна кризаакутнијом постала, добила налог, да се крене и одплови у залив Бешике. Пре тога налазила се речена Флота у грчким водама. Бродарење те британске Флоте по источним водама било је вазда предмет новинарског претресања и разне се политичне комбинације на то бродарење надовезивале. Наравно је, да су аустро-угарски туркољуби вазда то крстарење пратили са свога туркољубног гледишта. Тако је одма у први мах, после убијства конзула у Солуну, обузела радост и весеље груди наших туркобораца на глас, да средиземна Флота британска плови пут истока. Одма се тумачило то као туркоФилска демонстрација, дакле као један корак, који Енглеска чини у корист Турске а против Русије и њене источне политике. Бадава се с енглеске етране наглашавало, да се британска Флота одашиље на исток једино због заштите британских поданика, који се у Турској налазе и којима би опасност могла загрозити од мусломанског Фанатизма. Све то уверавање није разуверило турко Филе, нити је Стамболијама улило памети у главу. Доцније, кад је енглеска Флота отишла у грчке заливе, тада су туркољуби и опет наглашавали, како је и то кретање управљено и ако не непосредно, ал свакако против славенске политике на истоку. Напомињаху, да је задатак тој флоти, да Грчку у шкрипцу држи, да не дадне маха оној струји у грчком народу, која иште рат против Турске, која иште присајединење Епира, Тесалије и Крите грчкој краљевини. На тај је начин британека Флота обезбедила турску царевину еа те Јужне стране и тим путем подржала је и подкрепила у одпору њеном против Славена, који са северне стране потрееају турску државну зграду. Било је ту још и других комбинација, у којима се представљало Јелинство као противна стихија балканског Славенства, коју кани Енглеска да у своје време истакне и употреби. У кратко, туркољуби су свеудиљ тумачили санак онако, како је ц>има мило.

Па тако ее понаш&ју и овом приликом, кад је енгласка флотз поново одпловила у залив Бешике. И сад они тумаче, како је то бродарење и пристасање енглеске флоте поглавито управљено против Руеије. Истичу тобожњи заједнички интерее енглески и аустро-угарски у иеточном питању. „Пестер Лојду“ просијава тај заједнички интерес из мера и спреме, које се чине како на енглеској тако и на ауттроугарекој страни. Вели, да прикучавање енглеско ближе Цариграду и убојно неко спремање аустро-угарских корова на јужној граници, показују, да те две државе неупотребљују еамо случајно подједнака средства за очување својих интереса, него да су им и мете иеточне политике њахове заједничке и подједнаке. Кад би тако стајало, као што се хоћ*? свету да представи са те стране онда би се могло изводити, да постоји неки енглеско-аустро.угарски савез, који Ее у своје време повикнути победној руској војсци, да стане на по пута, дв се заустави уполовици свог великог подузећа. Могло би се држати, да he Енглеска с јужне а Аустро-Угарска са северне стране у процеп довеети и ако победну ипак турским одпором оелабљену руску војску и тако принудити Русију, да политично капитулира. То би тако било кад би ишле ствари онако, како би турске и туркоФилске стратегг желиле, Али прилике су по све друге. Пре свега ни)е истина, да су аустро угарски и енглески интереси на истоку једни те исти. Енглеској ie, као што се из званичних података знаде, поглавито до тога стало, да се неутралност сујецког канала и слободан пролаз кроз Дарданеле очува. За одржање Турске неке хладнокрвни Енглез у овом времену пролити ни капи крви. У најгорем случају по Русију почео би интерес енглески на капијама Цариградским. Аустро-угарски интерес пак, кад га посматрамо са гледишта оног, на коме стоје садањи државници, који управљају спољном и унутарњом политиком ове монархије, тај интерес почиње много раније и престаје већ онде, где је почетак енглеске СФере. Аустро-угарски је интерес на ушћу дунавском и у славенским покрајинама балканског полуотока. Та је СФера интереса донекле већ додирнута, а нема сумње, да ће ратни догађаји преплавити свуколику тобожњу СФеру ту, Аустро-Угарска би дакле била изазвана пре на поприште, дочим би Енглеска могла мирно седити и чекати, 3& њу је посве ирелевантно, шта ће бити са славенеким покрајинама у Турској, и какве ће се државе из њих образовати. Твк кад би Русија показала освојачке намере у погледу балканских Славена, тек тада могла би бити реч о заједници интерееа не само енглеско-аустријеких, него можда и немачких, па и остале континенталне Европе. Но за сад нема знакова, по којима би < е таково шта догледати могло. Русија ступа у еавез са источном револуцијом, прави конвенције с кнгжевинама, а у прокламацији царевој на бугарски народ позивље се овај, да се листом на оружје дигне против Турчина и његова господства. Таким савезом Русија уједно прима и обвезе према источним хришћанима, те ће и њихови интереси морати доћи на вагу при коначном решењу тог источног чвора. Русвја се и иначе према Енглеској покжзује предусретљива и љубазна. Горчаков изјављује, да сујецком каналу и Дарданелима од Русије никаква опасност не прети, а за Цариград вели, да несме ни једној велесили припасти, којим одрицањем уједио и енглеску Флоту од Цариграда одстрањава, Као што нису једне цели источне политике Енглеске са целима аустро-угарских туркобораца, тако ни средства неодговарају оној мети, коју речени туркоборци истичу. Енглеска није бацила војску на Малту и Гибралтар, а са самом флотом без војске неможе слати ултиматум Русији е изгледом, да ће јс на пола победна

пута задржати. Тако исто ни Аустро-У-гарска с оно мало спремљене војске немисли завојштити на Русију, јер за обуставу руског оружја" морала би ова монархија свуколику убо)ну снагу своју разавити. У кратко, Сви новинарски разговори о заједничком интересу енглеско-аустро-угарском празни су разговори, одкад је престало да важи одржање турске царевине као политична догма. То знају у Русији врло добро, па се с тога неће ни обазрети на така разглаголствија. У ствари је читавој то, да имаде и у овој монархији као и у Енглеској туркољуба, који би желили, да се како точак догађаја наистоку обустави, али да нема ни на једној страни толико куражл, да се започне дело упао чења точка. Сметају томе иунутарњепри лике у обема државама, а и спољна ситуација не годи туркоФилском правцу, Нека се дакле празним разговорима заВаравају и обмањују узајмице, оеобито, кад имају публике, која им верује. Коло судбине окрећаће се и на даље својимтоком природним.

Са бојног поља.

(О деветодневним бојевима црногорским на Зети) доноси „Нови бечки Тагблат* са Цетиља овај допис од 16. (28.) јуна о. г. ИзвештавајуЕи пре десетак дана обојевимаод 5.(17.) јуна, нисам ни слутио, да fie то бити први дан девето-дневног боја. Били су то жестокн бојеви, што их је издржала црногорска војска; али је Црна Гора данас очишћена од својих душмана. Сулејман-паша кренуо се 5. (17.) јуна из јутра са 40 батаљона (25.000 момака), 30 топова и 5000 коња од Никшића и прешао је код Острога на црногорско земљиште. О tipeoj битци, што је тога дана била, јавио сам већ, те Иу-сад даље наставити. Други дан, у понедељник 6. (18.) јуна. Изјутра је турска војска стајала на внсовима Планинице напрема црногорској војсци. Ова последња посела је висове исоред Острога и Повије доДолина. Код Острога је био командант војвода Петар Вукотић који је имао 12. батаљона (6700 момака) и 4топа, код Долине налазио се сам кнез Никола са 5 батаљона (2800 момака)и 12 топова. Читавог данапуцала је артиљерија с једне и друге стране, и турски топови нису могди уЕуткати црногорске, ма да их је било два пут толико колико црногорских. И из пушака се пуцало без престанка. Турци су чешбе покушали, да се сиsу са висова Планинице ua да се попну на висове острошке, али су их Црногорцн сузбили. Црногорци нису хтелидаотимају турске позиције, те с тога су у вече обе стране остале у својим положајима. Трећи дан, у уторак 7. (19.) јуна. Бојеви се обновише громким грувањем из топова. По што Сулејман-паша најпосле увиди, да се тим начином ствар не може одлучитн и да би обе војске могле по читаве месеце тако једна спрам друге стојати, почне јуришати на црногорске позиције. Цела турскавојска спусти се са висова и удари на Острог и Долине. Кнез Никола са својом маленом војском није могао одолети непријатељској сили, коју је сам Сулејман-паша предводно, те се повуче према Богетићима. Тако је била црногорска војска подељена у два дела, који се не могоше сјединити. Кнезје наравно мислио да fie га Сулејман узастопце гонити до Цетиња, те је хтео главни стан да премести у Орани До, Али Сулејман-паша се по свој прилици бојао, да fie му, ако пође за кнезом, ВукотиБ доБи за леsа и повратак му спречити, тес тога није пошао у потеру за кнезом, него се обрати против ВукотиЕа, да и њега отера из његових познција. После крвавог боја поsе доиста Турцима за руком, да Вукотића потисну из позиција и да заузму Подострог (доњи манастир), који је сав изгорео. Горњи манастир, односно славна она пеБина, у којој има силне џебане и хране, и која је као нека природна тврдиња, остала је у рукама прногорским. Четврти дан, у среду 8. (20.) јуна. Петар ВукотиБ, који ни због досадањих бојева ни због пребацивања свога зета (кнеза Николе) није клонуо духом, склопи план, да муширу турском пресече пут Никши Бу. Он дакле поседне Планицу, тетиме избави кнеза од гоњења а могаосе у случају потребе с њиме и сјединити. ВукотиБ се надао, да fie Сулејман-паша за неколико дана вратити се натраг због силних губитака, што их је претрпио, па је онда хтео да га измеру Острога и Цданиде

уништи. Али, као што Бемо после видити, намирисао је то Сулејман-паша, те се није вратио, према НикшиБу, него се протукао у Албанију. ВидиБемо после како му је то испало за руком. Све му је ишло по жељи. ВукотиБ је с горњег манастира Острога нападао на лево турско крило,и пустио је неколико батаљона да ударе с лера на непријатеља; ти су батаљони ударили с Планинице и хтели су да одбију Сулејман-пашу од oстрога. П доиста су га одагнали до Дубраве. Чудновато је, да су Црногорци сами гонили Сулејманпашу у унутрашњост своје земље. Пети дан, у четвртак 9. (21) јуна. Сулејманпаша је одмах увидио свој незгодни положај, чим су му Црногорци пресекли пут повратку. Он покуша, да на ново заузме Планиницу, морао се дакле као и прошлог дана „обрвутим Фронтом" туБи. Најпосле види, да му није могуБе продирати према НикшиБу, јер је пред њим на Планиници и десно код Острога стојала Вукотићева војска, која није ни за педаљ уступала, а с леве стране опет на десној обали Зете, био се на једаред појавио кнез Никола, те је згодно наместио своје топове и пуцао с левог бока на Турке. Но Сулејман-паша није за сад имао воље да улази дубље у Црну Гору, он на против закључи да удари на кнеза Николу, који је још од 8 сахата изјутра непрестано и жестоко на њ пуцао. Турци дакле nosy да код Дубраве прегазе Зету, те да нападну на кнез-Николин кор, што је стојао на десној обали зетској. Али ужасна ватра из топова и пушакаобарала је Турке. као мушице, а многе су и вали реке Зете собом одвукли. Најзад увиди Сулејманпаша, да је немсгуђе прећи преко Зете, ма што је ова плнтка и само 15 хвати широка. Но жестока пуцњава кнежевог кора спречила га да пође путем, што води дуж Зете према Даниловграду, а остао је само један пут пут што води преко Нинића и Мартинића. То је била cpefia за Црногорце, iep први онај пут води кроз зетску долину, те се не би могли према толикој силн бранити, дочим овај други пут на НиниБе иде преко висова, где има дрвља и густих џбунова, а туда је и подерано стење и пеБине отештавало Турцимамарширање, а Црногорцима је служило за добро склониште. Шести дан, у петак 10. (22.) јуна. Турци су стојали код Подраче. После петодневних бојева Једва су нешто преко једне миље напред продрли, или боље реБи, једва су толико напред потиснути. Покушавали су да продру према Нини Бима, али су тога дана једва допрли до ШаваиВа, т. ј. на четврт сахата далеко. Они су из НикшиБа билн поведи воŁе, који су познавали земљу, али суови због ужасних бојева са Црногорцима изгубили вољу да и даље прате турску војску, те с тога умакоше и оставише Сулејмана његовој судбини. Турски губитцн били су страшни. Били су опкољени од Црногораца са свих страна, тако, да су ови са свим из близа на њих пуцали; с тога су Турци ужасно страдалв. К томе је још и страшна врубина учинила своје, људи и марва падаше на земљу од умора н а свака стопа земљештојује војска заузела, била је лешином покривена. Црногорској је војсци издан налог, да не удара на јуриш, него да пусти, да се непријатељ дању н ноБунамучи, а она да из сигурних заклона пуца. А кад су огорчене и измученеОсманлијепокушаледајурише, Црногорци су се повукли натраг, па су се за тренутак онетвратили те Турцима задавали јада. Таки су од прилике изгледали сви бојеви за време пролаза турског кроз зетску долину. Седми дан,у суботу 11. (23.) јуна. Рано изјутра нападаше Црногорци са свих страна на Сулејман-пашу, који је код села ШаваиБа стајао. Нападај овај би изведен не јатаганомвеБ неврекидном ужасном ватром из тоиова, пушака, револвсра и пиштоља. Само корак по корак могоше Османлије напред корачати и у подне доспеше до места Бари (по сахата). Ту остави Сулејман-пашу сва одважност. Од Али Саиб-паше бешевишеудаљен него од НикшиБа, а ако овако устраје побоја се, да Бе најзад без војске, сам самцитуСпуж сти Би. С тога помишљаше на то да се натраг у НикшиБ иробије. Ташта нада! Капија острошка и Планиница у рукама су црногорским, а за његову тако јаку ослабљену и клонулу војску биће сасма немогуБе, да стрмене висове острошке и никшиБке од Црногораца на јуриш узме. Сулејман се дакле нреда својој судби и почне према селу Нинићи продврати. Код места Гуманци доsе до јатагана, по што једна чета Црногораца, наведена јадним стањем једног турског батаљона (од 700 људи имао је само још 250) нападне наистијатаганом и са сввм потучр. Са свмм изнемогладоспевојска

„ЗАСТАВА" взлази редовно: ередвм, петком, недељом, на целом табаку, а у тормиком на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарску: иа целу годину j ф на по године ’ на четврт године 3 ” 50 н на један месец . . .’ ' 1”20 н. 3 а Срби ј у. (Г сребру.) на годину За дин. на пола године 17 ’/«дин. на четврт године 9 динара.

БРОЈ 100. у НОВОМЕ САДУ, У СРЕДУ 29. ЈУНД (11. ЈУЛД) 1877. ГОДИНА XII.

ОГЛАСИ рачупају се по 6 од свакезовч. врсте оваквх ситиих слова, а за жиг се по 30 новч. сваки пут. ’. ДОПИСИ шаљу се уредништву. .а предплата и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ« у Нови Сад, у дунавској улици. РУКОПИСИ не враНају се натраг. Поједини бројеви лиета у месту могу се добити по 10 новчиБа у кљижари браБе M. ПоповиБа.