Застава

род нагрну у Сарајево говорећи валији: „Ако нам не повратиш попа ђоку, ми ћемо се нреселити у друга царства !“ На оваку молбу народа, приморан је био валија Карана на слободу пустити. Пустише га, да гаопет затворе; јер не прође неколико месеци, а нађе се нека потурица, те тужи поп Карана да је бунио рају, да не плаћа „аскерије" (дације на војнике) ни „агнамских пара“ (порезе на овце и козе). Бадава је преко 50 хришћана сведочило, да он није крив; он је био крив за то, што је жив; њега и опет спуташе и одгонише у Крупу, где су га толико тукли и мучили глађу и жеђу, дајеједва жив остао. Е па тако је то у земљама где није правде, у земљама у којима влада тиранија и самовоља. Обеде ли кога, паднелипод сумњу, па то је доста у таким државама, да човек у тавници иструне, на срамоту данашњега толи хваљенога и напреднога XIX. века! Из Крупе отерају поп Карана везана у Бихаћ, мутесарифу бихаћком Сали-паши, који га метне у најжешћу „магазу" (зидине) међу „катиле" (убијце). Овом приликом заузму се за њ бихаћки трговци, околни свештеници са народом, и једва га великим новчаним жртвама искупе; ал је ипак и овде више од 4 месеца, ни крив ни дужан одседио, патећи и глад и жеђ, а уз то примајући скоро сваки дан смртоносне ударце од скотских и нечовечних заптија. Зна се, да је после пада босанске државе, сва земља подељена на спахије турске и остале мусломане, а од Србаља само је онај могао добити земље, који је ислам примио. Они који земље не имадоше, названи буду „раја“ („крст“). Хатишерифом од 2. новембра 1839. г., у коме се зајемчава свима поданицима турске царевине,

без разлике сталежа и вере, сигурност личности, имања и части, хтели су Турци само заслепити изображени свет и замазати своју бруталност и тиранско господство, јер и тај је „хатишериф“, као и сваки други, касније издавани „хатхумајуми" и „фермани“, остао на папиру, не изведен. А да је то истина, потврђују толики устанци, које је зулум турски увек проузроковао. Један од најзнатнијих устанака био је устанак под Луком Вукаловићем, који је за хришћане у Босни и Херцеговини бар толико благодети донео, да се је од тог временаплаћало само полак досадашње „вергије" (порезе) и десетине. Но 1869. г. навале Турци опет целу „вергију" и десетине на народ. Поп ђоко је те године био у Костајници свештеником; њему је од жалости срце пуцало гледајући како Турци народ муче и гуле. А шта ће: „једна сламка међу вихорове!“ —Најжалосније беше гледати, како аге дижу десетине на телале. А то је бивало овако: Циганин узме цедуљу, па иде кроз чаршију и виче: „та и та кнежија (по именце) давала је до сад н. пр., 7600 гроша (колика је већ која кнежија) десетине, а данас је изашла на 8000 гроша; ко да више? „Раја, н. пр., да више 2% гроша, а закупник (Турчин, обично ага) на то 500 гроша, ако раја даде 10 гроша, Турчин даде 1000, и тако се десетина од сиротиње отме. Кад закупник десетину узима, каже у „ћумету“ (суду) да ће само царски „ак“ (што иде) узимати и по „кануну" (закону) поступати; но кад дође на село које је закупио, он онда вели: „ево ми, рајо, у једној руци канун, а у другој наџак, па ако нећеш крсту по мојој вољи, јаћу ти овим наџаком отпојити ребро од ребра!“ Па кад процењује сено; које важе 3000 ока,

он пише у свој тефтер 8000 ока, и раја онда мора за сваку оку сена платити, ако је барно 10, брдно 8, мекота (што се са стрништа покоси) 6 пара. А кад се то пописивало и купило, каквима се све грозотама служило, не да се у кратко изређати. Тако, ко није хтео дати што је и најгори ћатиб (писарчић) захтевао, био би шибан по табани и свакојаким мукама мучен. Овака су недела и насиља чиниле особито потурице Кулиновићи, у петровачкој нахији, где је noir Каран у парохији био. И народу се у том крају дотужа. У пролеће 1870. год. подигоше се сви тежаци из петровачке нахије. Сваки узе своје цртало, па с њим у торбу, и онда одоше сви заједно у Бихач пред мутесарифа. Кад су дошли преда њ, поваде из тораба цртала и метну му пред ноге и рекну: „Господару! Ево донесосмо своја оруђа, којима смо царску земљу орали; сад немамо више шта ни сијати, ни јести; или ћемо овде помрети од глади, или у друго царство прећи, јер нам све отеше аге и спахије!" Мутесариф их даде на мах све позатварати, а „бунтовника“ је већ знао. Други дан зором допратише попа ђоку Карана, а с њим и његовог брата од стрица попа Стеву. Ту су били само месец дана. Мутесариф бихачки науми попа ђоку и попа Стеву за свагда из Босне уклонити; он јави босанском валији у Сарајево, да се ова двојица морају одмах из Босне протерати, иначе да ће планути буна. Босански валија изради преко Цариграда, да се обадвојица у малу Азију у град Коњу (Коњус) у заточење пошљу. 15. маја 1870. год. крене се поп Каран, са својим братом из своје постојбине, праћен великом пратњом, 25 коњаника, преко Петровца, Ливна и Мостара, у даљни непознати свет а оби-

шавши Сарајево, ма да је кроза њ прави пут водио. А зашто се не свратише у Сарајево? Ваљда су се Турци побојали, да их тамо не би митрополит и страни конзули оправдали. Боже сачувај! Не беше сада више у Сарајеву доброг митрополита Игњатија, његово је место заменио крволок и издајица народни: „ђиди папас Дионисије. “ И он је имао у том заслуге, што се ови мученици народни, истргнути из загрљаја своје расцвељене деце, живи у гроб воде; ал и народна клетва посијала му је на гроб љуту чемерику, а вапај тужне раје приправио му је мрзост пред богом! Пратиоци ових двају злопатника, мењали су се у већим местима, па су се кроз то и муке, што су од њих подносили мењале. „И данас“, вели поп Каран, „осећам у леђима бољу од чворновитих канџија, којима су ме погане заптије тукле. “ Једина рана им је на путу била тврда проја, коју су по негде у потоку наквасити могли. Од Мостара су ударили преко Косова поља на Солун. Кад год би поп ђоко Каран ово коме приповедао, ту би тешко уздануо, јер вељаше: „каква ли ме туга обузе, кад прођосмо кроз Клисуру, те угледах оно Косово јадовито, па у њему цркву Грачаницу, Приштину, негдашњу столицу српских владара, па развалине од Самодреже цркве, у којој је цар Лазар причестио војску у очи оног несретног Видовадана". И како не би. Еј Србине тужни I Еј патниче давни, шта ли си дочекао! Ето, после пет стотина година још терају Турци потомке силног цара Душана, оковане у синџиру љутом, преко гробова косовских јунака, преко сарањене славе српске! (НаставиЕе се.)

В. €!т- Футог. 13. о. м. умро је овде код своје сестре и шура г. ЂорТЈа ГрујиБа, местног пароха Лаврентије ГершиБ архикандрит манастира рааовца. Укоп је био да не речем леп, али свечан уз многобројно свештенство, а света при опелу толико беше, да се то овде непамти, готово сва околна места беху прн тој жалости ваступљена а највише Раковац; а како да не? Покојник је био врло поштена и искрена душа, своме народу био је вазда одани пријатељ, тужнима утешитељ говенима штит а унесреВенима брза помоН и ми слободно можемо реПи, да је био пастир добри, који душу своју полаже за овце ceoje —а баш који xofie да се увери шта је био своме народу, нек се упита у Раковчана те fie се удивити речма којим га уздиже прост народ астужиБе се изразима њихове жалости и њихове туге за њим. Добра дела његова остаЕе тамо и преносиБе се с колена на колено, какав беше пријатељ својима пок. Лаврентије Гершиђ. Покојник је живео 72 године, а сахрањен је у гробници у црквеној порти близу левих врата. СеБајуБи га се, мислимо да му овим одамо посдедњу пошту, коју је он пуно заслужио, а прагеБи читаоци поштованог листа „Заставе", који га познају а не знају да је преминуо реБи fie с нама: Вечан му спомен и лака црна земљица.

РАДЊА ГЛАВНЕ СКУПШТИНЕ „МАТИЦЕ СРПСКЕ"

у Новом Саду 18. (30.) августа 1871. (Наставак.) Председник друштвени Стеван Брановачки, захваљује на до сад уживаном поверењу, позива скупштину да у смислу устава избере себи председника, и напомиње, да његово доба није више за рад, те препоручује млађу снагу. Но скупштина једногласним ускликом извиче и опет честитог старину Стевана Браковачког за председника, који се тој жељи скупштинској и одзове, захваљујуБи на том новом доказу општег поверења. За подпредседника би једногласно изабрандосадањи подпредседник др. Стеван Павловић. За чланове „Матице српске" бише примљени: I. Јован ГрчиБ проФесор у Н. Саду, који је сав прилог за чланство у износу од 50 sop. а. вр.исплатио; даље: 2.) Мита ПоповиБ адвокат у БаЈи; 3) ЂорЈе ХаџиБ сенатор у Баји; 4.)Арсен НириБ ципелар у Н. Саду; s.)Милан АндриБправник у Баји; 6.) Гавра АтанацковиБ медицинар у Баји; 7.) Ђока НиколиБ адвокат у Меленци; 8.) Лаза С. Загорица трговац у Петровом Селу; 9.) Вељко Загорица поштар у Летровом Селу; 10.) АБим РадошевиБ општиаски начелник у Вуковару; 11. Бира М. ПоповиБ књижар у Н. Саду, и 12.) Стеван ИвачковиБ из Шимуноваца; од којихје сваки по 10 Фор. у благајну матичину положио, а за осталих 40 Фор. себе на пла Пање у годишњим оброцима задужио. По предлогу књижевног оделења изабрани су за чланове књижевног оделења ови чланови матичини: 1) Стеван Неделновић проФесор; 2.) Сава Петровић актуар „Матице српске" и 3.) др. Милан Савић проФесор; који су се показали на пољу књижевности н уметности српске тако, да се од њих може очекивати, да fie књижевним радомсвојим процветање друштва потпомоБи. У управни одбор бирају се ових 18 чланова: Др. Стеван ПавловиБ, Миша ДимитријевиБ, Стеван ЈеФтиБ, Павао НовиБ, др. Мих. Полит-ДесантиБ, др. Лаза СтанојевиБ, Стеван ЈелениБ, Паја ГостовиБ, Пера ПопадиБ, Димитрије СавиБ, ђорŁе ШевиБ, Марко ШилиБ, Стеван КерчевиБ, ЛукаЈо-

циБ, Никола СтанисављевиБ, ЂорЈе Д. Кода, др. Илија ВучетиБ и Љуб. СтеФановиБ. Управни одбор подноси извештај у ствариминистарством предаје текелијне закладе српској општини пештанској. Узима сеназнање. (Извештај овај садржи се у беседи председниковој, у бр. 132. овога листа, те за то га овде изостављамо.) Управни одбор подносн извештај од:укомлањске главне скупштине бр. 13. изасланих чланова: Пере НатошевиБа, Ј. Г. АдамовиБа и Пере ПопадиБа, којим јављају, да су рачуне, вођене од благајнице „Матице српске« за време од 1. јануара до Зl.декембра 1876, како о Фонду матичином, тако исто и о свима Фондовима, којима „Матица" рукује, надпрегледали (супер-ревидовали) и дасу по упоре])ењу рачунских закључака са дневницама о примању и издавању, као и са осталим рачунским књигама, пронашли, да се потпуно слажу, као и то, да су дневници а и све остале књиге рачунске тачно воsене; па су то потврдили и потписом својих имена на рачунским закључцима. С тога предлажу, да се матичиним рачунарима за све рачуне од године 1876. изда опросница. Узима се на знање, и на основу истог извештаја издаје се матичиним рачунарима, јњиговоЈји А. ПоповиБу и благајнику Д. МанојловиБу опросница за рачуне, које су водили за споменуто време о Фонду матичином, Накином, Коларчевом, РомановиБевом, КлаеановиБевом, Хаџи-РистиБевом и о фонду за потпомагање српских вероисповедних школа, а опросница за рачуне о заједничким управним трошковима, о Фонду Текелијином, ЈовановиБевом и Кости Бовом издаБе им се тек онда, кад и високо министарство те рачуне од своје стране прегледа. Уједно се за скупштинске прегледаче свих рачуна за год. 1877. о Фондовима под управом матичином бирају ови чланови: Пера Натошевић, Ј. Г. Адамовић и Ђура Стојковић. Управни одбор јавља, да је високо кр. уг. министарство просвете и црквених послова отписом својвм од 5. јануара о. г. бр. 31,378 ех 1876. на извештај овога друштва од 18. (30.) августа 1876 бр.-ј-г^-одобрило поднесене му прорачуне за годину 1877. о заједничким управним трошковима и о заклади текелијиној, јовановиБевој и костиБевој, и да је упубена благајница и надзориштво текелијиног завода, да се тих прорачуна у свему строго придржавају и да их ни у чему не прекораче. Узима се на знање. 222 Управни одбор под о. г. јавља, да је Христо Фор ШиФман земљемер и управитељ добра маријенФелдског у Бан. Комлошу дописомсвојим од 21. августа о. г. послао своје основно писмо ddto Н. Сад 14. јула 1877. којим оставља 10.000 ф. а. вр. као закладу Христо Фора ШвФмана. Ту закладу поверава управи „Матице српске" у Н. Саду. Од тих 10.000 Фор. да се употреби камата од 7,500 Фор. по 8 проц., што на годину износи 600 Фор., на две стипендије, од којих једна да се издаје слушаоцима лепих знања и уметности, а друга слушаоцика педагошких наука. То одреТјује тако за сад, а после оставља „Матици" да она то по свом увиТјењу од елучаја до случаја одреди како број стипендија, тако и струку, за коју fie се стечај расписивати. Од споменуте основне главнвце 10,000 Фор. одређује 2,500 Фор. као главницу на потпомагање српског народног позоришта на тај начин, да интерес од тога у износу од 200 Фор. издаје „Матица“ српском народном позориштукао годишњу помоБ дотле, докле оно постоји, а ако

бн оно престало, онда да се ти интереси употребе за умножење главнице српског народног позоришта. Оснивач обвезује се све дотле, докле главно не положи, по 8 проц. интереса годишње пла Бати, и то сваке године 1. септембра и 1. марта. Целата главница укнижиБе се на свом његовом имању. Основно писмо и извод из баштинских књига о осигурању те главнице предаје „Матици" с тим, да она то до знања достави кр. уг. министарству просвете и црквених послова. Ако не би оснивач за живота свога целу главницу положио, то обвезује своје наследнике, да основну главницу одмах после смрти његове исплате. У погледу начина подарења његове стипендије наређује оснивач ово: 1.) Од просилаца предлагаБе књижевно оделење „Матице српске“ главној скупштини тројицу, од којих fie једног скупштина бирати апсолутном веБином гласова; [2.) Стипендија се може дати само синовима православне вере а српске народности из Угарске; 3.) Стипендију за педагошке науке могу тражити само они, који су првих шест гимнавијских разреда с добрим успехом свршили и у наукама се или одликовали или бар добро успевали. Просиоци за стипендију за лепа знања и уметности треба да докажу да су себи прибавили нужна основна знања за полажење велике школе; 4.) Првенство на ову стипендију имају синовн новосадских rpaljaна, а ако таких не би било, Вачвани. У основном писму свом моли оснивач, да се управе над његовом закладом прими „Матица српска“, која је својим савесним и мудрим руковањем толиких заклада оиште признање, ооверење и захвалност целога народа заслужила, да о тој закладиу својим годишњим рачунима извештај јавности предаје, и уједно овлашБује, да и његова заклада може носити по размеру према другим закладама под управом матичином заједничке управне трошкове. Уједно јавља управни одбор, да је исти оснивач послао и извод из баштинских књига, по ком је 10,000 Фор. као заклада ХристоФора ШиФмана укњижено на његовом имању, заведеном у грунтовном записнику под бр. 458 општине Банат-Еомлоша. Скупштина је на пријатно знање узела овај извештај управнога одбора усклицима: „Живио ШиФман и слава му!“ Ењижевно оделење предлаже, да се новом добротвору народном Христофору Шифману изјави ив скупштине захвалност на великом и племенитом дару његовом, намењеном изображењу и просвети народа српског. Предлог се прихваБа једнодушно с најве Бим одушевљењем, и новом добротвору народном има се взјавити најтоплије признање и најдубља захвалност на том сјајном делу, са ког Еемусеиме у народу вековима проносити чисто и сјајно, као јарко сунце. Уједно се има исти народни добротвор умолити, да пошље своју слику, да би се и слике других народних добротвора у друштвеној дворани уврстити МОГла. (Наставиће се.)

Народна просвета.

СРПСЕА ВИША ДЕВОЈАЧЕА ШЕOЛА У ПАНЧЕВу. Пријатељи напретка српског зарадовали су се зацело, кад се збиља прегнуло, да се једна мана, и то од најве Бих, из нашег народа полако откло-

ни, а та је мана била: пренебрегавање женског изображења и васпитања. Сваки Србин морао је с болом гледати, како велики део женскиња наши, изобразивши се на туђим заводима на страни и узевши на себе само неку овлашну политуру западне цивилизације, заборавише ономало, што им је мали уча у основ. школама о Српству говорио и с неким гордим багателисањем сматраше све оно, што је српско. Наравно, после немачког „унтерхалтовања" и Францезког „парлирања, амизирања, ешоФирања и анујирања" је све српско врло „гемајн" изгледадо! Али то је веБином све и сва било; јер је ли човек само мало боље провирио у душевни магацин такове западно-цивилизоване инштитуткиње, то је на брзо дошао до уверења, да је магацин врло празаи и неуре Јен, ма да је спољна позитура тако сјајна. Па је ли чудо, да човек код таквих никакве српске књиге наБк није могао, веБ саме Фриволне Француске и немачке романе и крајцербиблнотеке од последњихдеморализираних литерарних банкрота? Да би се овом свему на пут стало, да би се и то је најглавније српско осе Бање и српски дух у онима одгајио, које су као будуБе матере позване, да децу своју у српском духу васпитају и вољу за рад око унапређења народа свогаусрца улију подигнута су у тој цељн два завода: више дев. школе у Панчеву и Невом Саду, које имају задатак женсквње с вишим лепим наукамаупознати, које до овога женскиње у нашем народу на матерњем језику чуле нису. С оснивањем ових завода је врло велики корак у нашој просвети учињев; јер с тим смо се приближили и стали у ред с осталим културним народима, који од вишевремена то поље обделавају, особито пак у новијем времену, увидивши важност ових школа, особиту пажњу на њих обратили. Зато, мислим, мора се сваки Србин дичити, да смо ими сада тако сретни, да у том погледу не оскудевамо. Срп. нар. фонд и обе општине: новосадска и панчевачка одржавају те заводе и полажу велике жртве, само да се свачему одговори и све оно набави. што је за минералошки, кемиски, физички кабинет, ручни рад, библиотеку вт. д. потребито, Али према свему овом изискује се сад од родитеља, да својски ове заводе пригрле и своју женску децу овамо шаљу, а да се окану једаред немачких школа и приватних којекаквих инштитута, које којзкакве количине непознате и заматореле девојке у вароши по својим куБама држе; јер могу бити уверени, да fie у школи више и темељније све науке научити. 0 томе [се могао сваки уверити из школ. наставног плана и на испитима, какви у којем се обиму предмети предузимају. Што се пак тиченемачког и језика, потрудило се, да се број сатова умножи у толико, да свака кроз 4 године темељно те језике научити може. ПрелазеБи сада на панчев. публику, морамискрено признати, да баш наша интелигенција ни из далека очекивању одговорила није. У место, да она својим примером нвжвм сталежима за узор послужи, да она и делом и речма овај завод потпопомогне на жалост велики део не само што у почетку године, веБ у среди вади кБери из ове школе и шаље у нем. школе или у којекакве непознате приватне куБе. Од 63 ученица, које су 187% год. школу посе Бивале може се узети, да 20°/ о нашој интелигенцији а 80 проц. нижим сталежима припадају. Заиста жалостни призор? Али ово још није цела жалост имајоштжалостније, што никако неБу а и несмем у интересу ове школе преБутати.