Застава

против попдавеварварске.Гледстон јепротиваи, да Боспу и Херцеговину Аустрија анестује, али мисли, да би веБ ,и то била добит <ад би Турсжа те провиниије предала Аустрији. ПредпостављајуВи, да fie Румуниј.а добити не* зависност, дрхи он, да се ствар не Бе заплести, aio би иста бмла прннуБена да прода илн уступи један део Бесарабије, што га Русија трахи. У погледу Дарданела жели Гледстон, да то питање реши Јевропа а не сама Енглеска.

ИНГЛЕСКИ ПАРЛАМЕНАТ.

У седницн доњега дома 12 о. м. запнтаоје Монтеги владу, је ли лорд Дерби одговорио на ону деиешу лорда ЛоФтуса од 28 пр. мес. у којој је наведена изјава кнеза Горчакова, како он мисли да се може мир постиБи само под ова два услова: ако руска војска наставн своје наступање и ако се Турци увере, да се немогу поуздати у помоБ од стране Ивглеске. Дрхавни подсевретар Бурке рече, да није одговарано на поменутудепешу. За тим упита Хартингтон, хоБе ли влада поднети дому акта, из којих би се видало кахо стоје одношајн Ииглеске према неутралним силама. Канцелар благајнице Норткот рече, да Беон тоимати на уму; мохда Бе се нека акта и поднети. За тим Норткот напомену, да Бе у понедељак (16 о. м.) преддохити дому накваданкредвт за поморске и ратне цели. Хенбери пита, да лисј влади познати услови мира? Канцелар благајнице Норткот одговора да нису. Лорд Хартингтон хоБо да му се објасни, како се слахе то што данас Норткот напомену да fie се у понедељник искати креднт за поморске и ратне цели, кад је обсБао да неБе ништа предлагати док се недознаду услови мира. за тим лорд пита даље, да ли државни благајник не зна што год еаопштити, што би могло ублахити бригу, коју Бе његова данашња напомена јамачно изазвати. Норткот одговори, да се његова данашња напомена мсхе слагати с његовим преЈЈашњим обеБањем. Еад је он дао такво обе Бање, снда се још надао, да Бе за дан два дознлти услове мира. Али од тада je прошла читава недеља дана н не само што влади нису познати услови мира, него и знатна руска сила маршира даље на престоницу турску. С тога влада мислн да несме више оклевати са својим преддозима, а у понедељник Бе дати даље разлоге. Влада се нада, да fie сутра моБи нзнети готов прорачун накнаднога кредита, што га хели затрахити. (Говор Хартингтонов одсбравала је позиција, а изјаву Норткотову присталице владине.) У седницн доњега дома 13 овог месеца упита Хартигтон: Јесу ли стигли услови мира? Је ли знала влада да порта усваја услове, кад је јуче кредит напоменула? Јесу ли потписане прелиминарнје примирја? Јесу ли чињени какви год кораци или су дате какве инструкцнје? Има ли основа што један или два министра дајуоставке? Лорд рече, да то не пита вз радовналости; али ако је све истина, онда се виде, да ни сами министрн не одобравају политвку које се влада дрхала. На поедетку упита: Како стоје одношаји према осталим силама? Је ли Инглиска усамљена? Норткот рече да је недостојао мислити, да је влада јуче, кад је кредит споменула, знала, да порта усваја услове. Јуче пред мрак јављени су влади услови приватно, али то није сигурно. Данас је гроФ Шувалов саопштио лорду Дербију извесне основе мира, који се не могу дому показати. Ми не знамо ништа о закључку иримирја ни пре* лиминарија. Вдада је у среду у вече (11. ов. м.)

закључила, да пошље Флоту у Дарданеле, да дрхи морски пут отворен и да. у случају ваузеБа Ц:риграда, заштити хивот и нмање својих сународиика. Јуче у вече (12 о. м.) нареЈјено је, да Флота сгоји на уласку у Дарденеле, и од тада је влада измењала многе депеше са страним силама, алисе многе не могу без одобрења изнети дому. На питање, да ли је Иаглеска усамљена, не мохе одговорити. Ередит, што влада мисли заискати, износи шест милијуна Фунатастерлинга. Најновији догараји нису у подитици владиној односао кредита ништа изменили, само односно Флоте. (Хартингтонове наводе одобраваху либерали, а Норткотово објашњење о флоти пропратише либерали ироничKLM одобравањем и консервативци слабим аплаусом ) У седници горњега дома 14. о. м. на питање лорда Сендвача изјавио јелорд Биконсфилд ово: По чем влада није добила никаква извештаја о преговорима зараБенвх страна, а Руси међу тим марширају у оном правцу, где иоглавито лехе бритавсхи интереси, и по чем је султан јавио да у садањој забунн, што влада у Цариграду, није сигуран ни хивот његов, то је наререна Флота да оде у Дарданеле. Но ипак претходно је јављено разним сидама, да се не мисли нисако нарушавати неутрадност, и да се Фдота шаље у Дарданеле само радн заштите британских поданика и њихове својине, а и ради интереса инглескнх. Али меlју тим су стигди руски услови, који су основа примирју, н сад Бе се опозвати наредба, којом је флоти наре Јено да се креsе. Лорд Еарнарвон изјави, како се он веБ од неког времена не слахе с кабинетом и за то је неколико путе подносио оставку. До сад му није била примљена и на послетку подносио је 3 о. м. У четвртак (12 о. м.) поднео је оставку за то, што је решено да се Фдота пошље у Цариград, и еад му је оставка примљена. Карнарвон је мислио, да би кретање Флоте, ако би и друге активне меро следоваде, било одступање од неутралности; na и сам час за такав корак није удесан, јер је то учињено у критично време преговарања, кад би свако мешање могдо окурахзти Турску, да продужа рат против интереса свога, а такво мешање могло ба се сматрати и као претња Русији. (Одобравање од стране опозициЈе.) Лорд Виконсфилд одговори, да по наводнма дорда Еарнарвона не зпа рашта је дао оставку, јер ипак влада није оступила од своје политике. Влада хели да одржи обавезе по уговорима односно Дарданела, и једино због чувања енглеских интереса је флотн да yfie у турске воде. Влада је успела да заштити Мисир од инвазије. Влада никад није мењала своју политику, ноусачом начину мохе бити разлнке. Срества владина имала су до сад спасоносна дејства, а имаБе и од сада; а та су срества део оне одређене политике, које се влада наумила држати, док Бе у нсти мах бити и неутрална. Но кад неутралност буде од тога зависила, да се највеБи интерееи земаљски оставе незаштиБени, онда он (Биконсфилд) не Бе бити вмше за неутралност него за интересе земаљске и за част британске краљзце., На питвње лорда Гренвила одговори Биконсфилд, да се услови мнра не могу дому показати, јер су саопштени поверљивим путем. На питање, да ли је још који члан владе дао оставку, одговори Биконсфилд, да то по правилу јавља најпре онај који даје оставку; он не мохе од правила одступати. Лорд Дерба није био на седници. Говори се, да питање о његовој оставци још није на чисто.

ПРОСЛАВА

тридесетогодишњег рада српског књижевника дра ђуре Даничића и петнајстогодишњег опстанка првог српског академичког друштва „Зоре“. У Бечу 14. (16.) јануара 1878. Вук Стев. ЕараџиБ, удара са свим темељ овоме новијем покрету и правцу. Он nofio стооама и страгом ДоситејевиБ, и учини више, него што се од његан очекивати ,могло. Чим .нзрече принцип „колико гласова у језику, толвко знакова у буквици« и чим поче писати чистим народним језиком подихе се на ону висиву. на којој сгоје и остали ренорматори језика у других народа. Па баш тај принцип изазва Јована ХаџиБа alias Мнлоша СветвБа да напише „ситнице језикословне 1828 год. Пуаих деветнаеет година препираше се Вук и СветиБ, док се 1847 године не појави треБа звезда у нашој књихевности, ђура ДаничиБ. Он својим делом „рат за српски језик и правопис« издадо у Будиму, јер му бечка цензура не допусти, да те дело овде изда место Вука одржи славну победу над старим правцем књижевним. Ео је читао ту раснраву, тај први почетак рада ДаничиБевог, могаоје лако увидети, да је правда на страни Вуковој и његових ученика-ДаничиБа, Вранка РадичевиБа. А како је то дело написано, најбољеје означио секретар тадашњег државнога савета др. Ј. СтејиБ, који једном приликом рече: „тако још није писао ни један Србин". Тек сада прелази говорник на предмет саога говора. Говори о жавоту и раду тога неуморног раденика наше књижевности, и означује његова знатнија дела, јер вели: „не зчам како бисамбез тога могао депше и боље показати труд и ваљану радњу нашега јубилара. 0 жавоту и раду; а ни о делима које говорник соомиње неБу говорвти, јер је веБ на више места, и то много опширније него што би и ја и говорник мохе бити рекли; небројено пута речеич На послетку вела говорник по Стојану НовакозиБу: као шго Вуку скуиљачу народних умотворина беше задатак, да покаже шта је, које и у чем је прави сроски народни језик; тако је ДаничиБев, да логиком, бистрином и оштроумљем, ua уза све то својом неуморном енергијом које га црте карактеришу, покахе, како и за што, штоујезику бива, и завршује свој говор кличуБи заЈедноса Јованом БошковиБем: „данашњему нашем првом Фвлологу дај да хелимо дуг н задовољан век. Нека би његово плодно перо сбогатило српску књижевност још којим драгоценим даром!! Да ли је говорннк одговорио нашему захтеву, и да ли је оправдао поверење друштвено ? Гивор је сам по себи добар. Иј свега се види, да се говорник трудио, да задовољк како само друшгво „Зору“ а тако и све многобројне госте. Но беше и неких мана. Говор је био мало дугачак, штода богме у овој прилици није требало да буде, јер смо имали још и друге светковине. Но и овамана а и још неке друге мале, са свим се губе, кад узмемо дивнн садрхај говора у обзир. Те друге мале мане су, слаба вешгина у говору, но која се међу тим доцнвје, веџбањем веБ дотерати мохе. Још нам остаје да врозборимо коју о говору председника књихевнога оделења Јоваиа СимеоноввБа ЧакиБа „пегнаест година живота и рада ерпског академичког друштва „Зоре“ о св. Сави 1878. Пошто је говор и по својој Форми врло леп, а и садржаја врло занимљивог, то Бемо га с дозволом говорника у идуБем броју саооштити, а сада Бемо да речемо коју о самом говорнику. Цело друштво познавајуБи још од пре говорника, није могло дочекати, да исти заночне свој говор. Наједаред звонце зазвони нема тишина. Говорник излази. Бурном „живио" и пљескању нома краја. Али се говорник не буни. Говор исто тако сјајно свршава, као што га је и започео. Бурном „жи-

вио" и пљеекању и опет иема краја, а говорнвк се клсња иа све сграле, и захваљује сецелом дру. штву што га је мирзо саслушало. Цео званични део со заврши песмом „коло« од Иачу-а, бранковим tosctom, која се песма, каопи o једаред веБ наведох, мораде и поновити. Чнм се сврши званични део, друштвени пред. седиик Тодор СтевановиБ Виловскн предлахе, д а се из овако лепо сакупљенога славенскога света, сдављенику дру ђури ДаначиБу отправи телеграи овога садржаја: „Из средине сакупљених дружина славевекнх, а и многобројних гостију, уз силне поздраве кз народа, и усклисе „живно наш слављеникдр. ђуро ДаннчиБ, творац науке о српском језику« ноздрд в . љамо вас, желеБи вам дуг век. да би нас и од сада својим радом усреБили. Потпиоана су сва сдавенска академичка друштва која су учество. вала. Предлог се прими, и слављеник би поздрављеи. За тим председник прочвта све телеграме, које нам сзм слављеник, а и остали члвнови народа, еа разних сграна Српства послзше. Ја Бу само иекеовдеда наведем.јер ми ни обим овога поштованог листа не допушта, да их све ређам. Загреб. Честнтам „Зори“ петнаесту годнну желеБи јој много сретних година, на корнст и славу народа српскога. ДаничнБ. Нови Сад. ДрагабраБо! неописаном радошђу поздрављам кумче моје „Зору.“ Веома сам cpefian, што ми је кумче физвчно, морзлно и литерарно тако лепо веБ напредовало, да своје и великог сЈпског научењзка ДаничиБа славље достојно ор o . славити може. Не само ја као кум, него исто народ нам двчи се и повоси са „Зором.“ Јако сам иро. стором удаљен, но впак сам свомдушом у <редкни вашој. Ступајте браБо смело и одважно. у свнма гранама науке и просвете напред, дазаузмете достојно место у пробу£еном Славенетву. Молим председника да у моје вме напије кумчетумомеу здравље. Нисмом више. Др. СтанојевиБ. Сомбор. Честитам рођен дан „Зори“ као бивши прикумак при крштењу. Ноносим седанатљим даном видеБи за нама чедо наше у ваљаним ру. кама. Негујте га тако даље, да се чуде седам краљеввна, шта све учини честита омладина. Еоста РадуловнБ. Нап у љ. Сретна вам слава браБо, с вама екупа слави ваљанога Ђуру први председник „Зоре* ЈовановвБ. Београд. Српско учено друштво, не могавши само приредити трвдесетогодишњицу збогванредних околностн, радује се вашој слави ДаничиБа, председвика нашега друштва, насљедника Вукова, извренога унапредипца науке о Ј‘езику, првога фллолога српског и хрватског, желеБи да зора иа разним пољима науко и уметности произведе тасо духове, који Бе себи стеБи бесмртву славу|а Сдовеннма на југу достојно место у реду културннх народа. У нме друштва одбор. Београд. Живот народа буди ее н развија делима његових знаменитих синова, а признањ) заслуга овима од сувременика, најлепша је награ* да, уједно и потврда животворне мисли, коју они негују. Академичкој дружинм „Зори“ од стран) српске велике школе честитам прославу тридесетогодишњег књвхевног рада дра Ђуре ДаничиБз са жељом, да одличан српски научник и проФвсор велике школе дочева још сјајнвју педесетогодишњу прославу на велику корист ерпске књиге и науке, а на радост својих другова и ученика. Pet* тор велнке школе Стојан БошковиБ. Загреб. ЗахваљујуБи се на позиву честитам народу на омдадини, када поштује своје одлвчне заслужне мухеве, у којих први ред иде наш Да* ничиБ. Рачки.

ЛИСТАК. ФИЛИПОВА ЉУБАВ.

Написао Октав Феље.

Т р ећ и де о. (Пвставак 35) X. Докле се маркеза одвезла у варош А . . . . да сама собом преда брзојавпој станици своју поруку, Филип се врати у Боавиље, у оне одаје, које су намењене биле, да приме младу жену његову. Ходајући горе доле по тим одајама, смисли нсшто крупно. Науми, да се не брани никако у двобоју, што ће га сад већ морати делити с маркезом Талијасом. Нека погине од руке маркезове. Не ћемо говорити о мукама, што их је Филип претрпео, докје о томе премишљао; алп толико морамо ипак напоменути, да је том грозном патњом својом окајао све грехе своје. Маркеза Талпјасовица вратила се у ЛаРошЕрмел око пет сахата после подне. Кад је сишла с кола, опази на отвореном прозору од дворане Јованку, која је поздрављаше. Талијасовица приближп се мало, па онда заусти: Сад вас ја позивам да се прођемо мало. Јесте л’ вољни поћи са мном ? Јованка погледа мало зачуђена маркезу, која

се била јако променила, и ако је силом хтела бити весела и ведра. После малог премпшљања подиже се с места и одговори: Од срца радо, госпођо! Близу дворца било је шеталиште, које је маркеза заволелабила одмах по доласку своме. То је била шумпца на обронку брежуљка. Та шумица изгледала је доста дивљачно и ако су се веште руке биле постарале, да од ње начине енглески парак. Путови су кривудали у накрст и понреко том крчевином, водили су покрај старих, стогодишњих храстова, покрај грдних стена, које су обрасле меком маховином, пролазили су средином између витих јела, које су сетно трепетале, па су излазили на обалу тихог језера, о ком је било већ спомена у нашој приповеци, али у много сретнијим приликама. На тој обали, узвишеној изнад широког и дубоког језера, био је густ, доста влажан грм, који је давао дебела хлада, а који је својим разполикпм готово позоришним бојама јако одскочио према туробној једноликости нормандских предела. Маркеза Талијасовица пође тим светимлугом са госпођицом Ла Рош-Ермеловом. Њен иначе тако бајан и лак ход био је тежак и тром, као да су јој били попустили живци. Тек би по гдекоји пут застала мало, да проговори коју реч Јованци, која се чудилатом испрекиданом говору њезином, а још више, кад виде, како је маркеза збуњена, како јој лице хвата сваки час

нека трзавица и како сад затвара, а сад опет отвара лепе очи своје. Сећајући се филиповпх речи, које су, као што знамо, смерале на то, да умире, да охрабре и да обману на племепит начин, Јованка је мислила, да се маркеза за то тако узмучила, што је принела тешку жртву, па је тако осећала велико саучешће према тој несретној жени. Ми, који смо о томе боље обавештени, можемо са читаоцем заједно лако погодитп прави узрок маркезине муке. Прва јарост маркезина прође, кобни брзојав је на путу, па је сад хвата гроза од страшила, што га је позвала, плашп се, како ће се свршитп та цела ствар, коју је она сама изазвала. Усиљавала се, чипила крајње напоре, да не мора испити горкога пехара, што га је оапило смрти, која је почела да је грлп леденим загрљајем својим. Наумила је, да Јованку дирне у срце. Ако јој пснадне за руком, да Јованку дирне до суза, или да је застраши, неје још ништа изгубљено: она ће сутра већ са свим друкчије протумачити смисао свога брзојава мужу своме. Стигоше до мрачне обале мирнога језера. Друга страпа обале оеше место за општу шетњу, те су тако и становници из дворца и гости пролазили обично парком, кад су хтели да се надишу свежега зрака на обалитихогајезера, или кад су хтели на чамцима возити се језером. Ради тога било је с ове стране обале у стрмој стенн урезано седам до осам степена,а за последњи од њих био је привезаи прилично

велпк бео чамац, коме су падеиули име „госпођичин чамац.“ Маркеза је донекле посматрала замишљеиа мирно језеро, па онда на једаред додирне руку јованкину и рече: Госпођице Ла Рош-Ермелова, морам се разговарати с вама... Би л’ тако добри били, да ме мало провозате по језеру?... Јованка даде знак главом, да је готова. Маркеза се пажљиво сиђе по клизавпм степенима, па седе у чамац. Јованка се сиђе за њом, одмах сепривати весала и запита: Куда ћемо? Где ћемо се моћи разговарати на тенани, а да нас не чује нико, одговори маркеза. Ено, онамо! настави и покаже руком на један крај језера, где се нагомилало било внсоко стење једно па друго, а на њему поникло густо дрвеће, које је давало дебелога хлада. Јованка завесла вешго. Чамац махом прелети преко језера, прође испод врба, које су гране своје спустиле у воду, па се удари о стеновиту обалу. Јованка покупи весла у чамац, погледа маркезу нетрептимице и очекиваше, да јој проговори. Маркеза замочи руку своју у воду. Белим као снег прстима својима удараше поводинеколико тренутака, не говорећи пишта. На један пут престане шибати воду и рече нагло оштрим гласом: Госпођице Ла Рош-Ермеловац ја вас не