Застава

Бвогра д. Књчжевни рад ДапичиВа, то јенив злслуга. његову имеву, истински папредАк науци бесцено благо народу српссом. Жедимо јубкдару наред осталог да њим осветљени закони језика ностану знани вођ свакоме, који се бави српi'KOM сњигом; слАва славн народа нашега. Ми.кн 'j|, МиличевиЕ, Срета ПоповиВ, Мита РакиВ, Милимо МарковиВ. Граи. Живио Даничиђ! жавила мајка „омладиие срифке*! живило Српство! „Србадија. Панчево. Жтлећи што немогу даучаствујем прн данашњој светковини кличем опавде „Сдава увор књижевиику ДаничиБу, а „Зора** дао бог све довде опстанка до*. нђ. гране 'сунце 'просвоте вазколиком народу нашем. Др. Светислав КасапииовиБ. Рума. Живио 'Србин слављеник, живила зора <нји опстанак Србнја млада вековима славно просдављала. Здравствујте ваш Нилан Панајотовнђ. Загреб, Српска црквена православна општина евечано је поздравила дра ДаннчиБа, који-се еада овде бави, првликом његовог јубилеума, Пред(ГднИкХалтиБ. Гомирј е. К вашој и Дањичиђево] елава братски поздрав са благословом од епископа ТеоФана. Н о в и С а д. Слава дружинн „Зерм“ н заслужноме ђури ДаничиЂу. Србии- се пбносио сњимадо века. Уредништво „Јавора.« Задар. Примнте брађо rochi ци* паше зоре мој срдачии воздрав. Допрнњали подражавањем у раду славноме ДаничиБу, да се свјетли даи свему Српству чим прије покаж**; у то име кличем живио ДавзчиБ, живила омладина Српска! ЦроФасор Милан. Петриња. Српски народ може спокојно и понзсом гледати у будуђност своју, кад му омладииа, његова нада и утеха тако свесно врши 'своју евету задађу. Првмвте н од насбратскн поздрчв. Жчвила „Српска Зора"! пам славни ДаничиБ! Живио српски нзрод. Српска младеж. Котор. Данашњој прослави мужа српске књиге, петнаестогодишњем опстанку „Српске Bope e радосним срцем придружује се Јединство. Книн. Лјепо ли је то нме зора, кад за њом еване ведар радоетан дан, као што сад свићедан слободе потлачене иаше брађе. Примито најсрдачннји поздрав ваше браБе’. Збор који данас елави еветога Саву. Сакупљени Срби. Панчево. Поздрављамо вам вашу светковизу у жељи, да ее нз вашег кода што више Даничића рађају, Панчевачке занатлије. Загреб. Примите жеље братинске наше: Нек еија зоре србинске ирак, нбк Србе греје својом просветом, иек мине ропства успојан мрак, нексвуда јасно прбсија славне Даиачиђеве цауке aparf. Срби (ВеупиЈвтни грађши. Печ.уј, Вцша слава ,и у наш!< груди, племепите осеБаје буди, а cj цв нам. једну жељу гаје, да излмје бујне осеВаје, :ал даљана. са браћом вас дели, немохемо као шго би хтели. учасници бити ваше славе, бар примите братеке нам поздраве. Урош Топонарски, Тојкбвиђ, ДанилоМихајлслиђ, Тодор Андриђу Светозар Грубиђ праввлцч. Пеш Та. Дижите брађо пламеиа мача, којнмБе србпа да нам јача, кој‘и је Сава еветитељ махнр, Српство тамом. пораетрзацо, светлину некад науке оово, диште га јер нам столеђе ово,. које на перу на мачу, које Јунаке толке. породило, ја а ште иам еаде на мачу даје. елобода-то- је устадераје, Сриека универзитетска омладина. Праг. Уважавајуђи заслуге неукрлог раденика нт нољу народне просвете и напретка кличемо: живно Ђуро Ддничаћ, елава му! Жчвила ,3ора“ _и напреддвала u на даље под девизом: „у науци лежи напредас, у вапретку слогл, а у слози cnae, Атзнацковиђ. Векиђ, Изковвђ, Радуловиђ. Цетиње. Са поиозпиЈвх вигина црногореких кличемо: „живио ђуро Даничић, жчвило друштво

„Зора“! Живно наш народ, који знаде поштовати и славити васлуге својнх сииова. Ове наше усклике .прати у овоме часу грмљавииа топова црногорскмјех, што руше окове српеке слободе, тврду - Лесендру и Врањину. Мнтрополит Иларион Влажо Петровић Његуш, војвода Цриовлћ, Љуба Ненадоввђ, Ст. Чутурило, проФ. Бнара, прсФ. Новаковић Др. Раднћ, срдар РадовиБ, Ђакон Радичевнћ, Вуко Вулевић, Још ћу навести Даничићев одговор, на онај телеграм, кога му је друштво после званвчнога дела оцравило. Одговор гласи: „Изволите примити за зору и све синоћ скупљене дружине словенске моју срдачиу аахвалност с пајтоплијом жељом, да буду свагда међусобомсложнеједнодушае. Даничић. Што се забавнога дела тиче, то се као свагда у оваким приликама лепо и весело провело. Ваља да напбменем да су председнице поједвннх академичких дружина, дружини „Зори* на братннском позиву захвалили, и да је особито говор претседника хрватскога академичкога друштва „Велебита* г. Пдиверића еа великим одушевљењем лрвмљен, и пропраћен. Завршујући овај свој извештај, аахваљујем се и опет у првом н првом реду заступницима „српског акад. пољопривредног друштва „Сокола" у уг. Алтенбургу, заступницнма братског суделавајуБег друштва „Словеније, заступиицима, Велебит-а, А.кадемичког сиолка, словеначког певачког друшрва, рускнх акад. друштава „Основе“, и „Сич-а“; свима осталима заступницима, свој госноди, госнођама н госпеђицама, koj’h својим доласком, овај и по себи свечани дан, још већма полепшаше и урешише, а захваљуЈуБи се уједно и свима онима, који не пожалише труда, те нам талеграФским путем своје саучешђе изравише, кличем са целим Српством: „Жнвио др. Ђуро Дантчвћ, рађало се много такових сииова на дику и пенос свом Српству, а и осталом словенском свету! Живило српско академичко друштво „Зора“ и њени свеснн чланови који разумеше свој задатак. М. Л. 11.

возим! Не волим вас, али за то ипак мислим, да је ваше срце осетљиво и племенито .. . Како можете дакле поћи за човека,. кад веомадобро зиате, да је тај човек мој љубазник? (НаставиВе се.)

Д о п и с и.

Панчево 17. Ј'ануара. Нашем ђе свету бити довољио познате врлине са којих пачевци тако лепа гласа стекоше. Свако ђе знати да они вазда са еветлим образом излазе на диван, да својимсамопрегоревањем, пожртвовањем, истр»Ј’ношђу и челмчним карактером импонују и туђинству и да се вазда стављају у први ред кад је у питању општз интерес. Са ти и други лепи својстава панчеваца и само место Панчево постаде врло популарно у народу, те даиашњим даном н узима се да је оно једно од најзна:најихсрпскихместа. Па и овом важном времену где сваким даном циркулишу друге м друге новости и разне версије о њнма, држим ипак, да неће бити излишно предати јавности једну поЈаву мз друштвеног живота у нае. Тиче се певачког друштва. Панчевачко срПско цркв, певачко друштво држало је своју гл, редовну скупштину у четвртак 12. о. м. под председннштвом г. В. ВоОорона. реду беше извештај о друштвеном раду у прошлоЈ години; избор часника за идуђугодину и некм предлози. По поменутом извештају постанак друштва датира се од год. *864. uoctojh дакле 14 год. У прошлоЈ год. беше 68 муш. и 35 жен. суделујуђих; нреко 100 нотцомажућнх н 19 моч. члаиова. Друштво je у већим нразницима иевало у цркви, а у течају године приређоне су беседе и 2 ЗабаВв. Певачки одбор састајао се у редовнвм седницама 8 цута; на цосљедњој je донесен закључак,

да се друштво подели, у 2 оделења; штојеуванредној скупштини од 21* дец. пр. године и усвојено. У новчаном стању такође је друштво знатан напредак учинило. Лрихода беше у прошлоЈ’ годинн, 1948.74 ®op. а расхода 1014’39 ф, остајеје дакле 934.35 ф. готовине. Пре но што пођем даље морам се још нечега дотаћи, што стоји у свези са овим извештајем. Пизаато ђе бити сваком пријатељу српских песама, да je некада постоЈ‘ала тако звана „Српска певачка заједница*. На жалост мора се рећн, да ту заједницу својом немарношђу успавасмо. До певачкнх друштава могао би стојати, да је што скорнје пробудимо. Панчевачко је друштво вољно да оберучке прихвати ту поновљену ндеју. —Дакле, као што рекох заједнице нема, али још живе сведоцн некадашње заједнице, а на име новац. 0вај се даје сваке године под камату. У почетку прошле године беше главница 213.3 ф. кад се уз то дода камата од 17 38 ф. то износи овогодншњи капитал 230.68 ф. У архивн друштвеној налаве се до 400светов нн и 50 црквених песама. Скуиштина је и ове године ивабрада себи за председника односно потиред едника г. В. Воборона, а годишњи одбор састојеђи се из 6 лвца. Као кировођа Фувгара г. Мита Типаловиђ. Овде је на месту, да учиним неку примедбу у погледу иредседника. Кад је оно г. др. Пејнчиђ 1874 отишао из Панчева, друштво је озо нз особитог поштовања према њему као свом многсгодишњем председннку донело решење, да др. ПејичиБ остане за свога живота председнвк, а дага у месту поторедеедник вамењује. У овогодишњој скупштини донесенн су н неки предлози. Хранилац Н. Крчадинац предлаже, да се 100 ф. одредн за набавку црквеннх и световних песама. Овај је предлог усвојен. Остали предлози беху од мање важности. Према овоме дакле држим, да неђу погрешити ако нвречем суд свој о томе: „Да панчевачко пев. друштво може за углед служити свима нашимјош постојеђим друштвима. Срамота је по нас Србе, да горе данас стојимо у том погледу, него пре једног ил два деценијума. Време би било да бар мледн српски свет прене из летаргвје да створи ако не нешто више, а оно бар као што н мало ире рекох онаку вољу н одушевљење, као што то беше ири стварању певачке заједннце. . Од какве је иак важаости певање, требало би бар сваки да зна. Песма j'e одржавала вар. свест у Србина; она му је будила успавани дух кроз велнке векове; у песми јечнтао сзоју сјајнупрошлост и она му је улевала наду на леишу будућност. Пригрлимо дакле и ми ту лепу вештину, н негујмо је као што то чини брвжна мајка са својим нејаким чедом! Душ., Т. Из Петриње на св. Саву. Сунце српске просвете сннуло је из дома Неманиђа. Свети Саво просветитељ српскн пошао је с књигим и крстом у руци uo народу сроском, да му проповеда моБву науку у веру ХрисТову. Народ срнски иримао је и обљубио ту науку као светмњу. Сретаа и миран је жнвот настао тад за Србана. Али дође кдетм душманин просвеге и вере Христове, дође крволок Турчин те поиалн н оиусги сриске земље и уништи све до ли крста православнога. Србии се је u ет стотмна годмна борио ea крст часни и слибоду златну. Крв сриска текла је потоком iio туждо] cpucioj Земљв; тисуБу итисуБу бранитеља крста иравославнога падо je од крвнич»е ( руке, али су увек њохове сени храбрилепотомкеи будиле у њима кскру златне сдободе. Та искра ено се је

сад распламтила и наскоро ђе да осветли српске вемље. Са сдободом идеи анђеоСрба.уједној руци с круном Душановом а у другој с књигом светитеља Саве. Ту ће књигу опет Србин радопрвхватити и опет ђе настати сретан и мвран животза Србина. Па како се сад сеђа Србин свога учитеља св. Савс? Свагђе где живу свесни Срби уведен је онај красни и обљубљени обичај да се наовај празник држе беседе, којииа се српска младеж тако весели. Старо и мдадо жури на такове свечаности, да ив уста, свештеника или учитеља чује она славна и велика дела св. оца Саве, а роднтељи и љубитељи младежи хите да што ввшевесеља пружо том младсм нараштају. Колико су овакове беседе у поуке, толико суи одморалнсгутицаја. Ту се пружа довољно хране, којом се може оплеменити н разум и срце свакога појединога. Камо сређе да ово увиђају наши ђекоја свештеници и учитељи, па да у гом смислу и раде! Говорим нешто о беседама, иак fie помислити поштовани читалац, да ђу му и ја као и остала брађа донети опис такове беседе из наше околине. Но ја ннсам тако сретан, да таково шта донесем из овог гњезда. Овде канда тај красни обичај нема мсста, ма да имаде великамножнна ерпске млад»жм саовдишњих школа, јер овде постоји српскашкола, а имаде доста Срба родољуба (бар се они за таme држе). Но овђе канда је завлздао немар за све оно што је лепо и племенато. На ком је кравња лако <и је протумачити? Још ми чудноватије долази, да од три овђашнл сриска свештеника ннеам ни једног чуо, да је о овом тако великом празнису што год у цркви проговорио и младежи бар савета дло. («-Н?)

Нови српски добротвор ВАСИЛИЈЕ ПЛАСТИЋ.

У Трнави, у горњој Угарекој, умрво,је године 1861. ссроман и имуБан грађанин један уважеп и поштован тамо од свакога. Кад си га на дому походио, по високом Фесу е киБанком на глави му, а и по цртама лица његова па и по целом држању му одма ва прни мах погодио бн да то није сивак иотомакаАрпадових. У Трнави свако је њега знао само као„грка“ илн „староверца.“ А био је то баш прави Србин, родои из СентАндрије Василије Пластиђ, жојн је итамо у туђини свој народ љубио, па га се и на самрти ево својски сетио: Од свога, трудпм и радом стеченога големог имања знаменит је део оставио на добротворне цели, Варошкој болници у Сент-Андрији, као месту свога рођењз вавештао је, како пам кажу, до 4000 Форинти. Свакој' цркви Сент-андреЈ'скоЈ' (а ииа тамо 6 цркава) iio 500 Фор. „Матици-срнској у Повоме Саду 500 Фор. 2000 Фор. завепиао је да се донекле капиталише па онда, кад тај фонд порасте, да сеприход отуд раздаје сиромашним а ваљаним српкињама удавачама. А да свему томе своме доброчипству још и веђе славе и хвале стече оставио је 5000 Форинти сроској великој гимназији у сремски Карловци; да се сваке године на дан гнмнавијске славе, дакле о св. Сави. камата отуд раздељује тамошњим добрнм а сиромашним ученицима; фондомтнм да рукује старатељство гимназцјско, а стниендије, те да одређује и раздаје колегвја проФесорска. у својој иобижлости наредио је тај добротиор у своме тестаменту, да му тога дана и том приликом

ПИСМА ЈЕДНОЈ ГОСПОЂИЦИ

V. Штована гоепођице! Дакле свршено је ! МилетиБ је Ви сте, госпођице, Досад опширно чктали читав тое парнице, те fiy се ограничити еамо на оио, што нисте ни у Дедном ? извбlвт|ју-Иоглн нцћи. Заам,даћевасу првомредузанимати сведок-тухчлац РанковнБ. То вам је висог човег, .средњрх година. мрка погледа, кзее накострешене и кратке. Нт црном и тавнои лицу му опажају се јасносви зчаци светске протуве. Ко га првн пут види, мора осбтити вечиту антипатију премА вему. Говири бр'ао и вачб,- као да-.самег себе хоПе-да охрабри; PJW држи увек у цеповима. Из читана ну ЦЦЈружМ.М.еже и ндјобцчнцји човек вцдетв, хо ишдо ЛГОшто је СтратимвРоввђ јавЦо ? рекао7 да са њиие није ни укаißoj важној свези стајао, то онда знате, Iоме је служио. Ко га је плађао, тај му је сигурно казао напред, шта fie све имати да.ииди; а морао га i« добро наплатити, јер треба зиати, да тај Ранiobhß, 10ЈИ се у Веограду са глару борио, ннје у највећој својој oСlудици дошао куБн да узмеземље под рздж, веБ;:је-наЈпре_морао „сдучајио* открити страховвту „ведемадцју', оп-_

тужити AlaatTdha, па тек.онда наре новаца да економишо! Па м ту треба бити мзванредно Оиитар, да не видимо, шта je у стварм! А да сте га видели, с каквим је поуздавем говорно пред судом! Као и другм човек те багре, киЈн знаде, да остајућм прм своме твр£еа>у а порицаЈућм све остадо, може засЛЈЖнтиЈиш коју мангуру а не може ништа мзгубмтм; који знаде, да за сооом имаде каквог моћног заштитннка; којнзнаде, н кад би Милетмђ био да му ни онда неће бмтм ништа; јер прво: Ммлетићбн држао испод Свог достоЈаиства, да таког човека тужи частм; друго: шта јетоњему одробмти коју Годину ? треће погодићете и сами. Нмкад нећу заборавмти онај вначаЈан моменат, што мора ,на свако поштено срце одлучно упливмсати, кад му је казао Јован Бошковнћ: »гледајте мн отворено у очи, ако можете, ato сте поштен човек!" Kaio га је то збунмло! Шеврдао је очима овамо онамо и једва се усудио подмћи их горе. 11a и опет овдашње некоје новине доиеше, да је слободно гледао! Је лм онда чудо, што господа судије заберавише нл нревидеше тај значајанмоменат? Вм знате, госнорице, npoeecopa Јову Ббшковиha, дра Отњановмћа, публицнсту Видовског, посданика Čt. Пчповкћа, Корнела, воп Дерића, драМајинског, Ввдака и све редом уважене људе, ви знате, да су ти људи н Ранкбвић као бог и шеширцаја па и опет пештанске судије верују само Ранковићу, СтратнмировићевоЈ* Форишици! Не могу, а да вам неспоменемРајчањија. Правн вам је то тип марарски. Омален, дсжмекаст, дугих брвова, лица дрвена и пуна, у.кратком капуту

а повнсоким чмзмама. Он je Mafiap, па нмЈежадно труда ни времена, да cbojom сведочбим помогне аевином човеку. Сведоџба аегова и Мише Јованивмћа, заслетвом потвррена, кадра би била да у другој државм даљн ток иарнице обустави, ал... НаЈЗНачајниЈМ дан беше понедељак 2. јануара. Ирво је изнео своје аргументе држ. тужалац у говору, који је Tpajao један сат. Ал читавим говором не веруЈем да је задобио нитројицу сдушалаца, којих беше дупком пуно у маденој дворани. Та и како да задобије за се ладног и поштеног расуривача, кад су то аргументи све сидом по»упљенн, а основани на тако чврстом правничком основу у оиће а погдавито у криминалном процесу на сумљи! Па ипак му te мора признати, да је врло куражан, јер он смеде искати вечиту рибиЈу иди смрт! Устаде Долмт. Мртва тишмна настаде. Сви смо напрегди слух, да нм једну речицу непромашимо. Почео je. Да вам беше стати послушати! Hajope је почео тмхо, из далека, као оно што се диже najnpe мади ветриБ, на све јачи и јачм, док не стану муље и громовн облаке продамаги, ад овц громови сви иадоше на гдаву држ. тужн* сца. Жао ми га беше у том тренутку, јер Hnje друкчије, него га је Поднт смрвио. На.нре је јасно докавао, са своје барикадедижућ час једну час другу кљигу латинску, да и кад би и у истини све онако било, као што РанковиБ тврди, и онда се МилетиБева ствар не би могда назвати „веденздајом." За твм је прешао ва ноједине аргументе у оптужби, те их је с прав-

ничког гледишта, зачинивши своје наводе фииом иронијом потпуно побно. Еадгод почне нову речевицу са »Bocsanatot kerek,» онда сви знамо, да Бе ошивути државног тухиоца, na нексвезвони. Није ни чудо, што су после Позитова говора Mafiapn адвокати у пубдицн говорили Mefiy собом „хајдемо да честитамо Веку, како је поштено иаеео!“ Него је Полит улио решпет државном тужиоцу; јер кад му је после подне репдицирао, чим прнмети, да Подит узима оловку, да што прибележи, а он одмах поправља оно, што мисли да ннје добро рекао. Намерио се на јунака од мејдана. Вере ми, госпорице, не бих ја бно држ, тужидоц, да се морам тако масакрирању излагатв, ни по које новце. МилетиБев говор колико јепунправничкогзнаља, толико је достојан човека, који је уверен, да је невин, Пресуда вам је позната. Србе можда није све нзненадила, у толико је значајније, да је много марарске прваке, пачаки ~Нову сл. Пресу" нзненадила. Говори се, даје бивши министар Паулер својим ориснима у сабору рекао: en sz6gyelem а Miletics itćletćt!" Мочарија, саборски посланкк, у „Еђотертешу* од 20. јав: осурује пресуду и позива највиши суд, ца ослободи МидетиБа. Пешта 1878. 28. јан. р. Ваш поштоватељ Ж,