Застава

ПРИЛОГ „ЗАСТАВИ"

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ на С Т Р А Ж У, лц за науку> кмиоон и вјим иот. — » Са бојних пољана још није усанула српска крв (у Босни и Херцеговини и данас се пуши), а ми ево излазимо пред српски свет с новим листом. Да кажемо шта нас је на то покренуло и у ком правцу мислимо уређивати „Стражу 11 . Пресудним радњама и догађајима, који за много десетина година, па и читаве векове решавају судбу једнога народа, увек претходи дуга, упорна унутрашња радња, развијање и спремање, које постепено води крупним, отсудним догађајима. У колико је та унутрашња радња народнога духа и живота била темељнија, научнија и богатија сваковрсним врлинама, у толико је више изгледа, да ће се крупни догађаји извршити у корист народа, кад једном на њих дође ред. За две, три последње године српски је народ преживео и, као историјски чинилац, одиграо своју улогу у једном низу таких крупних догађаја, који су увек судбоносни за народ, који их врши и у коме се врше. По оној претпоставци, што је мало час учинисмо, ми држимо, да су последњи велики догађаји у српству прост резултат целокупнога развијања српског народа за неколико последњих десетина година. Изражавајући се у фигури, могли бисмо рећи: Српски је народ рачунао 50 година, 1875. године почеоје да своди резултат, сводио га је 1876.—77. и 78. иово стање, у коме се данас налази српство, у главноме је прост резултат његовога целокупног историјског делања и развијања за ово последњих 40 —50 година. Педесет је година српски народ учио и образовао се, политизирао и текао, склапао и уређивао своје државе, оружао се и хватао пријатељске везе са својим суседима, а последњи велики догађаји дошли су да ставе на пробу цео тај рад, да суоче речи с делом, да оцене ваљаност наше укупне народне дделаоности за неколико последњих нараштаја. Све наше врлине и солидне тековине, као и све наше погрешке и мане, оглеале су се у 2—3 последње године као у чистом огледалу. Нико не може порећи, да смо ми Срби у овим последњим бурним годинама показали много животне снаге и много лепих врлина; али тако исто нико не може с основом одрицати ни то, да су баш у овим судбоносним догађајима јасно избиле на површину многе крупне погрешке у развићу, многе наше слабости, мане, готово бисмо рекли: наши смртоносни пороци. Та скупа, крвава лекција, коју су нам дале 2 —3 последње године, не треба да пропадне за нас, ако не ћемо да лежемо живи у гроб, ако нисмо ради да нам мрачно назадњаштво за навек помрачи сјајну будућност, ако не желимо' да нам народну моћ гризу и подривају готовански и развратни елементи сваковрсних народних глобаџија, ако смо вољни да из мушке руке још не испуштамо крваву заставу нашега народног ослобођења и уједињења, коју наш народ носи толико векова и на којој је исписано све наше вековно мучеништво у прошлости и све наше лепе наде у будућности. Сад, кад је завршена једна периода у нашем народном животу, и кад се отпочиње нова унутрашња радња и спремање за будуће судбоносне историјске догађаје, треба да сведемо рачуне са прошлошћу, која се завршила најновијом садашњошћу, да одберемо и оценимо: шта је то из прошлости, у чему је лежала наша моћ, а шта ли је било извор наших мана и слабости шта из прошлости треба да задржимо за садашњост, а шта опет ваља тек да стечемо садашњошћу и будућношћу, једном речи : да видимо шта имамо, шта немамо и шта треба да течемо, да би нам будућност била и постојанија и светлија од садашњости. Ово свођење рачуна с прошлошћу треба да буде у свима гранама, у свима правцима, да обухвати све наше сталеже, да као моћна мисао проструји кроз цео народ, како би и ново корачање у напред било што сложније и једнодушније, а не да се у узајамном потискивању, попирању и спотицању вечно вртимо на једном те једном месту, остајући вечне незналице, вечна сиротиња, велики скуп људи, који живе у друштву само с тога, да један другоме доскоче, да се узајамно гуле, варају и и јагме, ко ће коме усести на грбачу, да проживи свој век на туђ рачун... Књижевност, као једна чињеница друштвенога развитка, треба такође да сведе рачун са собом, а тако исто да помаже у томе послу и друге друштвене чиниоце, да уноси светлост и критичку мисао оцењивања у све гране народнога живота. Но да би књижевност и друштво могли с успехом вршити ову задаћу пречишћања са прошлошћу, треба да им је у целоме томе послу руковођа и мерило чиста научна истина. Помоћу науке ваља оцењивати прошлост, помоћу науке разгледати садашњост, помоћу науке изабрати сретства и осветлити пут, који најбрже и најсигурније води лепшој будућности. Ни прошла народна историја, ни његове садашње потребе не могу бити правилно оцењене и појмљене, ако се не узме у помоћ наука са свима моћним сретствима, која њој на расположењу стоје. Међу тим код нас још нема центрова за неговање науке, код нас нема универзитета, академија, учених друштава. Сем неколико научњака, код нас готово нико не прати науку, а да и не помињемо да је још развија и унапређује. Маса наше интелигенције нити има толико сретстава, ни спреме, да може црпсти науку из прве руке, са самога извора. Колико их је код нас, који могу да прате науку по свима њеним непрегледно дугим и неисказано разноликим и опширним гранама и каналима, да прочитају сву ону огромну масу научних дела, што се сваке године јављају у свима великим европским литературама ? Па не само то, већ код нас је неисказано мало и оних просветних органа, који служе као посредници између строге науке и свакидашњега живота, који зближују науку са ширим круговима писмених људи. У целоме српству једва ако има 2—3 колико толико потпуне и уређене јавне библиотеке, нема организованих јавних предавања, нема литературних кругова.