Застава

je жеиској уц« потребио, а мушкој излишпо и опет обратно. А да је по морални развнтак деце опасно спајане, биЕе свакоме јасно. Прелазим на разлоге поштованоггосподина довисника у 157. броју „Заставе." Г, дописниг говорио је о новој ссупштини иту су му се подкрале две логипне погрешсе. Он говори да меsу свупштинарнма има добре воље, а у тре Бој алинеји говори, ко би се теи онда нашао председник, кад би се на председннчсо место расоисао конкурз са 2— 3 вљаде, Он говори како у скупштини има свести и енерђије и да све што је боље тамо је, а овамо у другој алинеји говори, вако смо сиромашни у енергичним и постојаним характерима и како нам Фале угледни људн. Или је једно истина нли друго. Јер ако ст.зји да имаjio енергисних и свесних људи, онда не стојн да трпамо оскудицу на угледним људима. Или не ваља врениса или не ваља конклузија. Оваке противности кваре очи. Г. дописник вели, да Ее важност наших основнвх школа још више отскочитн, ако се подигне шесторазредна школа. Еако то ? По учевном плану могу се сви предметн свршити и у четир разреда а чинн нам се, да н рескрипт тако нареЈјује. Ако се може нешто свршвтн за четир године, нашто шест? Ако се жели више внаља да се унесе у основне шкле, то Ее бити непотпуно. Оно што fie дете научитн у реалци и у девојачкој школн, никад не може научити у петом и шестом разреду основне школе. Још кад узмемо у обзир, да је васпитање мушке и ж?нске децеразнодвко, то морамо још више бити против предлога. Г. дописник спомиње „бодро око учитељево* против моје вебње, али што je управо комично, нвводи и то, да fie деца бити одељена, јер Беседити на другој страни! Да ли се тиме уклања опасност, што Бе они за време предавања, седити одељено, кад је и онако ту учитељ? Тиме није отклоњена опасност. То се зове плашити мачку решетом. Главно је шта fie се дога£ати ире и после предавања, кад деца нису одељена н кад „будно око учитељево* борави на другој страни. Овде је згодно да приметимо г. дописвику да сгарање о моралном развитку деце ни како се не зове моловати по дувару. Г. дописник да бн доказао, да треба шестразреда, позива са на учатеље. У опште узевши, њкхову меродавност нико не може у сумњу довести, а како би ја тек могао тако шта учинити. Али шта Еемо г. дописниче ту тек да радимо, кад су се господа учнтељи давно побринула, да и вас и мене ив блата извуку. У седнипн учитељског збора држаној 3. октобра 1877. г. закључила су, да потражеукинуЕе петог разреда, јер месне околности, а и интерес школа захтевају чегир разреда. У седници учитељског збора од 21, марта 1878. закључили су, да се подигне шест разреда,јер ннтереси школа то захтевају. Како се то зове?Да ли се у овом случају смемо позвати на учатеље, кад они данас ово, сутра оно закључују? Можели бвти њихов глас у овом питању меродаван? Г. до* пвсник зове у обрану шесторазредне школе у помоБ и роднтеље. Ни томе нисам противан. Најбољи је одговор како у том погледу стојимо тај, да у новоустановвљеномшестомразреду има само 18 и мушке и женсме деце, а требало би у средњу руку узевши, најмање 40. Из тог се може вајбоље увидити, како о томе суде родитељи. Шго се тиче пнтања ко да буде управитељ, н ту имамо нешто да одговоримо. Управнтељ треба да је сгручњак, али не мора бити баш учитељ. И ту зовемо у noMofi мнење овдашњих учатеља. Пре

је био МнланковнБ управитељ, па су учитељи били потпуно задовољни, а сад је веЕ две године МнлетиЕ управнтељ, дакле учитељ, па сад ипак нису с њим задовољни, јер су му у последњој седници изјавили негодовање. И ту г. допнсник нема право, пошто сио ево показали, да нвје тако као што он тврди. ХоБе ли бити ИешковиБ управитељ или ко други, то нам је свеједно и ако је то многима, па ми се чнни и код мог поштованог колеге главно питање у целој ствари. Још имамо да приметимо, да није истина, да Бе НешковиБ бесплатно служиги, јер fie добзјати учнтељску плату, а не Бе вршити у оној мери учитељске дужности, као други учитељи. Ми смо навели, шта би требало радити. Нлан шкокског одбора нека се изведе у горњој вароши да би се и наш просг народ освестио и то акоје могуЕе без спајања. Још настаје питање шта за нас важи, решкрипт или школска уредба од 1872.г.?Ђен. команда пре неколило година водила је са школсквм саветом препирку о томе и Јон. команда није попустнла; према томе за нас има важности решкрипт од 1868. По решкрипту непостоји одељени школски одбор, него само један црЈвено-школски, који све расправља, што засеца у цркву и школу. За то би добро било да скупштина ине бира у будуЕе школски одбор и да се у свему стави на становиште решкрипта. То Ео увидети и сам г. дописник. Жао нам je, што је тако, јер какав је неред у скупштини владао, да није било школског одбора, који је радио под вештим претседником, питање је, шта би било од наших школа. У целој овој ствари једино нам је стало до тога, да наше школе напредују и да добијемоваљаног и стручног управитељч. За то смо покушали означити, којим путем ваља ударити. Ако пак г. дописник и даље остане при своме, добро бн радио, да иснесе у интересу саме ствари озбиљне раздоге, јер јако греши, кад прогто каже: „кад би се упуштали дубље, ми би свакога разуверили." Треба објаниити и нове поглсде унети на ово питање, а не само противно тврдити, а не доказати. На тај начин не Еете господине дописниче умножити број својвх присталвца. ЗавршујуБи ове ретке, мислимо да можемо мирно чекатн скупштинско решење и да Бе скупштина дати за право мени, а не госп. допнснику у 157. броју „Заставе", у кога права намера тек измеру линија вири.

самих краљева. Ади краљ Андрију 11. и не пазеБи на то, што га је папа одговарао, отме им у пола утврЈене хуле, њвх истера из вемљб и всту под област саског гроsа стави. Бјјло је пет кад смо се вратили u ca развалина а нам'предложи, дасе одвеземо у Хидвег, у маЈарско село преко реке Адуте, у тако вван Харомсег, пошто је тамо леп парк гроФаНемеша. Није далеко, дода, вратићемо се за два сата, а ме£у тим fie бити вечера готова. Сви поседамо опет на кола па хајд у Хидвег. Башта је заиста лепа, само што је малена и прилично веБ запуштена. Пред њом, лицем окрењена улвци отоји низак али дугачак двор спахински, где су лето грсФОви, одмарејуби се од BИМСКИХ нохода и купеБи снагу за даље весеље. На брехуљку, близу баште и двора стоји капелица, породачна костурница грОФОва Немеша. Па у чему је још ван лепе баште внаменита породица ваших грсФОва? запитам своје Другове? Ниуе он био никад наш гроФ, ми смо као Саси били свагда без сиахија, рече Пс ам један члан те породице дошао је до жалосне знаменитости. Како то? Погинуо је у двобоју. Кад? Пре неколико годвна. Ту лежи сахрањен. Народвели да се повампирио. Зар верујете то ива? Ми не, али МаЈари и Румупи. Благо вама, кад вам народ није свеверан. То је велики вапредак, а ве верујем, да Бу ту појаву наБи још где. Благо вама. Вратвмо се у Марвјевбург, а пошто вечера још

није била вготовљенаЈ преддожи П.',*да нас одведе још у тамошњу економску пнолу, јер хтеде дами покаже све знамеиитсстн своје престонице. Ма да се не разумевам много у пољоделству, ипак сам нашао, да је школа не само добро удешена, него и обилата у средстввма. Држам, дане треба бити бог зна какав стручњак, да човек види, да ли је све у реду иди пе. И ако види, да има много ствари, много средстава, дасутасредства у лепом реду, да су чиста и добро одржана, то оида може слободно изреЕи своју пресуду у хатар истини. Вечера нам се почела и свршила као свака вечера. Кад смо се најели, убрисала смо уста, попили чашу вина у здравље домаЕиново, пасеонда стадосмо разговарати о разним стварима. Лепа Берка гостионичарева служилаје око стола и мени, као странцу и специјалном госгу, доносила је најбољу порцију држам, пре по налогу домаБиновом, него што сам „направио код ње ероберунг“. Охо десет сати кренемо се куБи и пред ноноБ стигнемо у Брашово. Кад сам сутра дан отворио очи беше дан леп. Брзо скочим из кревста и обучем се, да ми лепота тога даиа не умакне, те да видвм, што ввдио нисам: варош у вароши, и то какву варош чксто циганску! Закопчај канут, рече ми друг Р., кад смо улазили у и Циганију н вли држ бар руке у џеповима, јер ступамо у самосталну државу цивилизованих Цигана. Учвним no налогу и закопчам се до горе. „Циганнја" је као неко предграре вароши Брашова, где су се Цигани, по дозволи магисграта још прошлог века настанили. Према становницима су им и двори белв; саме дашчаре, које све sутуре једно палвдрвце у прах и ueneo претворвтв

може. Аји Цигани и чувају своју „најлепшу варош" на свету, јер у зубима држе само камише, авуше онда, кад нзиЈу „у свет." У неким циганскнм породвцама псстоји тамно предање, да је богнегда створио свеБе и сапуна; сонствена искустваотим предметимо немају. Деца им пак мале пурде, који се ваљаху по прашини држаху нас по свој првлици за особита створења, кад нам је кожа хаљнне тако шарена и неватегнута, негонам све лети око меса. Магистрат их јо хтео да исели одавде, рече мн РIГЈ£& неБе да трпи тако опасне пасажере у сред вароши, али они се позивају на права, пане попуштају ни пошто. Ја им не замерам, одговорнм му, тешко је одребн се луксуса и цивидввације, па се опет вргнутн у примитивно стање. Та једаред морају уступити, јер се Брашово шири. У том нас стану напаствовати циганска дечурлвја, молеБи нас за коју крајцару. Ја им, истина, нисам раеумео речи, али по гестама, које су свуд исте, дознадох, шта хоБе. Дадем лепо, сваком дечку крајцару у руку и упутим се даље. Гдекоје црно око севну, гледеБи наше капуте, али се девотно обори, чим му окренусмо наша лица. После подне на Цину, рече ми друг, па ма какво време бвле. Ја сам готов, внаш, да xofiy да видимновв предмете, а сутра путујем. Пссле подне се нађосмо у његовој канцеларији, н, ма да је по правилу падала киша и дувао ветар, кренемо се на тај брег. „Цина“ је на северној странн Брашова, одмах иза старих јој видсва. Направљен пут води у лепим ввјугама spoe младу шуму горо на врх, где

су Брашовљани подигли као неко попрсје, на које се људи при посматрању наслонити могу. Лепша изгледа до тог вмао нисам. С оне стране брега види се дугачко село, које се дуж подножја другог брега пружало и вијугало. То је тако звано СибендорФ, једна меЈ најјачим општинама саским. Према северу се пустила велика равница, кроз коју су баш јурила жељезна кола. Још даље, с оне стране Алуте, сијало је као уз пркос најлепше сунце, а над мојош главом падаше најлепша кише. Окренем се нстоку,пајугу, Изглед ми је ту веБ прилично спречен, јер големи Карпати којн Татри ништа но пупуштају, што се тиче висине стајаху ми радозналом оку на путу. Тај привор не могу заборавнти никад. Тамо врлет, овде провалија, тамо шума, ту њива, тамо жељезница, ту река, у Харомсегу сунце, над-а-мном киша! Ступи мало ближе крају, рече ми Р. и погледај доле. Послушам га и кад сам дошао до краја брегу и погледао доле, отрже ми се усклики нехотице. Под ногама лежаше ми Брашово, тако окомито, да сам помислио, е, лебдим над њим. Наслоним сена зид, превучем капуцну мог јапунџета боље преко главе и ваљда четврт сата сам БутеБки посматрао варош, дижуБи кадгод очи и на десно и на лево. Како си укочио очи, рече ми Р., рекао бих чисто, да хоБеш да виднш, шта нам раде у собама добри Брашовљани. Хајдмо доле, рекох му после кратке почивке, јер што дуже стојим, то се све теже растављам тог изгледа. Обоје се кренемо, и лагано корачајуБи, стнгнемо пред ноБ у Брашово, Коста Рисгић. 7' / r

ВЕСТИ ИЗ НАРОДА.

Из ГоспоЈјинаца јављају нам тужну вест, даје Паја Бељански („Брата"), свршени богослов и катихета српских основних школа у Сомбору, умро 18. о. м., а саранили су га 19. о. м. Поживио је 35 година. Умро је код оца свога у Након себе остави нејаку Берку од 7 година. Мир пепелу му!

Народна уметност.

У овом лиоту било је у своје време говора о „Јужно-сл овенским народним напевима" које вздаје вредни г. Фр. Ш. Еухач у Загребу. Тада је преиоручено нашем српском свету, нарочито муеикалном, да отзивом својским потпомогне то подузеЕе. Та је припомоЕ у толико више на месту била, што је г. Еухач приредио уз издање латинвцом, баш вз сбзира на српски свет и издање Бирилицом. Издавач је праведно могао очекивати, да fie српска омладина прионути око скун-

љања претплатиика иа те иапеве иародие, иарочито у оним српеким куБама, где се и тако свирком баве, где се ноте из бела света набављају и где се по томе могло очекивати, да Бе развијенија свест пригрлити радо тако подузеБе, којим се пред страним образованим светои похвалити можемо. На жалост морамо исповедити, да смо се ими У своие позиву и вредни издавач у својој нади љуто преварили. Не само да не наЈе то подузеБе очекиваног отзива код српске публике, него људи, на које се издавач непосредно обратио не за вредно, да му и словца одговоре на његова пвсма. Од 1400 комада Бирилског вздања продато је до данас 73, словом седамдесет и три комада, дочим се од хрватског до сад ипак 500 респачало. Ових 500 претплатника да како, да не покривају штампарске трошкове тога издања, ал је хрватски сабор прошле периоде дозволио ивдавачу потпореод 2000 ф. у ту цел. Ако овако и на даље остане, то Бе морати ув грдну досадању штету издавачеву српско издање Бирилицом престати. Близу је памети и образу српском, да тај престанак неби баш српском лицу на дику послужио. Да до тога не доsе, то је колико у интересу наше народне уметности, толико и у части српског нмена. Омладина српсканекасе заузме поновице за то подузеЕо, шат на иро овога пута на срдачнији отзив. Осим тога мисдимо, да су дужна и српска учена друштва, као што су „Матица српска" и „Српско учено друштво“уБег₽BДУ» да потпомогну ово подузеЕе. У Србији, кој а је отпочела нов слободан и независан животсвој, взља да се и у том погледу покаже нов живот, који fie засенути стари нехат српски. Тамо имаде државних Фактора, који би могли и требали да испослују субвенцију таком подувеЕу, као што је хрватски сабор учинио веБ, ако неЕемо, данамсе речи о братинској заједници тумаче као празне речи, без садржине ceoj'e. Надамо се, да овај глас неЕе бити: гласвапијуЕег у пустињи! 110811 САД 21. октобра. Уредништво овога листа добило је из ЈБубљане од словенске браБе ово писмо: „19. новембра т. г. свршиЕе познати ветеран на словенском литерарном и политнчком пољу др, Иван БлајваЈ‘з 70. годину свога живота н народ наш спрема се, да тај дан свечано прослави у слованском смислу, а у граду Љубљани. БудуБ да је др. Блајвајзнајвише ктоме допринео, да се славенска идеја меsу славенским народима распрострањује н укорењује, то бипрославу ову чинило внаменитијои, кад би при истој учествовали сви славенски народи, бнло особитим депутацијама, било пакиисменим и брзојавнимпоздравима... .* Толико вз реченог писма. Надамо се, да Бе се поједина места српска, где је развијенија свест, горе реченог дана сетнти те прославе наше сдовенске браБе у Љубљани и том приликом од себе достојна гласа дати. Обратити се ваља на г. Ив. Хрибара или Јанка ЕераниБа, којн су чланови одбора, којн приреsује ту народну свечаност у Љубљани. ОбраБамо пажњу нашег читалачког света, српске омладнне и браБе у Србији, на рубрику: Народна уметност, коју у данашњем броју овог листа доносимо. у овом броју нашега листа доносимо „Ради обавештаја", што је напнсао др. Илија ВучетиЕ као Фишкад српског народног позоришта и у коме се ограЈује од насртања г. Емила Чакре, које овај чина у своме тахозваном „Листу за народ“. Овом прнликом нека нам је допуштено приметити, да

би опште пожелаио било, кад би српска публика веБ једном била са усреБавањем Чакриног „листа ва народ*. И начин, којнм се тамо пише, и оно, што се пише, таково је, да периодичној литератури српској заиста на дику служити н0 може. Претплатннци, којима подноси, да тај лист држе, учинили би народно и богоугодно дело, кад би те своје новце ма на коју другу и бољу страну употребнли. „Dixit!“

РАДИ ОБАВЕШТАЈА.

Еад се г. 1861. оснивало српссо народно позориште у Новоме Саду, и родољуби са свих страна надметаху се у добровољним прилозима, издао је и г. Емил Чакра од себе обвевницу, да Ее на ту цел приложити 1000 Фор. а. вр. у пет годишњих рата, а до коначне исплате да fie на ту своту 6 проц. камате плаЕати. Пошто од тога доба скоро три пута пет година протекоше, без да је г. Е. Чакра на више пута понављане опомене позоришног одбора и једне крајцаре камате, а камо лн капитала платно, то по одлуци одборекоЈ буде при свршетку године 1874. против њега ради наплате обе Бане своте од 1000 Фор. код новосадског кр. судбеног стола редовна парннца поведена. Ову јо парницу г. Чакра провлачио разним неоснованим приговорима кроз пуне две годнне дана, тражеБн свакојака начина, како би се могао од плаБања завештаног прилога извуЕи. Еад је веБ пресуда протвв њега, којом је на исплату капнтала од 1000 Фор. а, вр., на то 6 проц. камате од 1. јуна 1862, и 26 Фор. 50 н. парннчна трошка осу?ен, правомоБном посгала, те г. Е. Чакра ни на још неколико пута поновљене опомене не хтеде од свога дуга отплатити, нитн то кадгод хтеде у изглед ставити, онда буде год. 1877. по одлуци позоришног одбора овршба на његове непокретностн поведена. Тек кад је веБ скоро до тога дошло, да му се непокретностн вбог овога дуга на јавноЈ' лицитацији продају, обрати се г. Е, Чакра позоришном одбору с молбом, да му опрости све камате, које су веЕ скоро преко првобнтног капитала нарасле биле, а он fie готов бнти капитал и судске трошкове одмах исплатити. Позоришни одбор у седници од 22, децембра 1877. уважи ову молбу и предложи је главној скупштини на одобрење, но уједно позове г. Е.Чакру, да капитал н судске трошкове одмах исплати, вначе Ее дужан бити на исти од дана овога решења до дана исплате 8 проц. камате плабати. Ни после овога решења не хтеде г. Чакра капитал исплатити, ма да је новац на ту цел у „српској задрузи* депонован лежао; па шта више и после одобрења главне скупштине држане 31. августа о. г. све је исплату одуговлачно, ма да га је Фискал позоришни сваком приликом на то опомињао, и тек једва 21. октобра о. г. исплати он у име капитала 1000 Фор., камате 66 ®op. 66 нов., парнична трошка 26 Фор. 50 нов. и овршна трошка 12 Фр. 15 н., укупно дакле 1105 Фор. 31 нов. а. вр. Еад је тако једва једном ова ствар с њиме на чисто изведена била, онда стаде г. Е. Чакра не само по свима крчмама и палинкарама, него и по некојим овдашњим листовима обасипати најгаднијим погрдама и клеветама како народно позориште, тако и све оне, који су ма кад при управи истога учешБа имали, а нарочито је у своме „Листу за народ" напао подлим клеветама потпнсаног Фискада позоришног. Да не би можда когод, не познајуби нз ближе г. Е. Чакру, поверовао његовим лажима и клеветама, сматрали смо за дужност своју у обрану части народног позоришта изложити овде цео ток