Застава

Копино иаставу, Тајаин правосуђе, Мајорана Еалатабијано трговину, Маче де ла Роке рат; спољашњн пословн вели се, да су намењени чдану средље странге Коренту. Taio састављен кабинет у главном је обнова оба нре-sашва депретисова, јер од министара су вих четворица веЕ били чланови депретасова кабинета, тако да то ново министарство јест старо депретисово шатирано нешто консерватвзмом. У опште мнсли се, да се оно неБе моЕи одржати, јер деснвца Ее га оборити, а и неке левнчарске Фракције ведисе, да fie му за леђи подметатн ногу. И по самом склопу министарства види се, да вма тип привремености, јер Депретис није могао да наsо дефиннтивног министра саољашњих послова, но мислк се у онште, ако Корентн уђе у министарство да Бу му онда бити и пах кодико толико осигуран дужи опстанак. Ма да се с турске меродавне стране уверава, да Инглеска до сад званично нвје покренула питање о турско-инглеском уговору и евентуалном уступкулуке Александрете Инглсској, и пак није немогуће, да се тако што још не Ее догодити, јер лукавом Џону Булу особато се допада мнсао о том уговору. Уговор уговара о градњн јеФратске железнице, пруви, о којој инглески инжењери веБ годинама мисле н пишу. За трговачке и вне интерссе внглеске пруга је та веома вгжаа, осзбито од како је острво Капар уинглеским рукама. „Нови бечк. тгблт" дознаје, данацрт уговора има 26 тачака, најважннје су ове. Порта даје Инглеекој ираво, да може градити помевиту жељезницу. По што отоманска влада нити има новаца на грађење, нити у садашњем Финансијском стању свом не може јамчита ни за саму камату гра£евне своте, то британска влада даје нужни новац. У накнаду ва то морала би Порта 1. на сваки километер железннце Исмид—АлександретаПерсијски валив уступити Инглеској 10.000 квадр. метара земљишта уз пругу; 2. Порта даје Инглеској право, да може у Азији населити 100,000 јевровњана, и то на земљишту, које турска влада ваља бесплатно да уступи; 3. као јамчевину за трађевне трошкове Порта уступа Ингдеској дохотке вароши Баросе, Дамаска и Багдада на иззесно време, које Зе се поближе опредедити. Инглеска Ба само онда гаравтоватн за турски дуг од 23 миљ, који Порта баш сад тражи, ако се углави уговор с тим условима. По што је пак Турској веома нјждан новац, то тешкодаЕе се она моБи опирати тим условима. Шта Инглеска намерава тим уговором, то се врло лако даје провидети. Мадајепре неки дан ингдески министар унутрашњих посдова, сер Норткот, у парламенту рекао, е ннје истина, да Инглеска хоЕе да узме Цариград у заштиту (протекторат), и пак се вели, да у том гласу има нешто истине. Вели се, да је једна снла првјатељица русијина а то није ннкоја друга, до Немачка предложила у Лондону, нек Инглескадопусти, да се скнежевином Бугарском уједнни Источна Румилија, а у накнаду за то нек оиа (Инглеска) узме Цариград у заштнту и поседне неке утврђене тачке близу њега. Великобританска влада встина није прнмила понуду, али је

није ни одбила. МеЕу дипломатвма се говори, да се на темељу те понуде још једнако воде преговорн. С тим планом у свези је и оно, што се у Цариграду говори, да су у стамболском засеоку Скадру на азвјској обали Воспора најмљене касарне за три ннглеске пуковније. Цариграђани верују свим тим вестима, јер су уверени, да стање у Цариграду и целом турском царству]мора довести до стране интервенције. Чудно ли се отог одударају речи лорда Биконсф и лда, које je изговорно, прнмајуБидепутацију Ивглеза из КалиФорније, који су му послали адресу. Премје-министар рече: Берлинзки је уговор решење, које осигурава јевропски мир. Уговор није крпеж, нити идо за тим, да понизн коју силу. Онје уверен, да Ее се подпуно и тачно постиЕи смер уговора, мир Јевропе. Од преје усвету била као нека завера, која је хтела цео свет да увери, да уговор не Ее бити спроведен. Нема сумње, да имају неколике особе ннтереса, да уговор не буде спроведен. Но силе потписнице не мисле тако. Сваким се даном спроводе све више наредбе уговора и он се нада, да Ео до постављеног рока битн са свим спроведен у свој целини својој; Кнпар је окупират као згодна станица за поморску-војену свлу инглесхог народа нс тога, да би отуд могли султана потпомагатиу искреној му намери, да се пренороди његова држава. Лука од Фамзгусте може прнмити целу инглеску средиземно-поморску Флоту.

ИЗ БОСНЕ.

„ТребеввКу висока плапиио С тебе ми се види Сарајево.“ А Сарајево престонвца поносне Боснеиодскора средиште Аустро-угарски ђенерала, данас нзгледа тако тужно тако суморно, да се сизовима његовим та убава слика раја у сами пакао претвара. Јер куд год се човјек окрене по tsm bcкрввуданим сокацима и нехотично примеЕује на суморна лица како становиика тако и освајача неку дубоку тугу, аод којом од врилиге ииштадруго нвје сакривено него сама „очајност.* Даље, завириш лн у каФане и механе, ту ти јо пре тао брујеБи глас јавор гусала а из шикли одзја по готову се нвчује умилна пјеема сарајевке лијепе ђевојке, која уз ђерђев (везиво) вјеваше свог лијепог драгана. II збиља, кад се узие да се овакво јадно стање побркане свјетине као сведруге незгоде своје у овом најкраБем питању: „Шта Бе с нама, шта Ее с Босном бати*? Види се, да зебња и предосјеЕање народно води за собом нешто страшно, ужасно, које само убојна труба наговјешБује јављајуЕи жнвст и смртљудиннарода! Па и како да се не би таква мртва симорност на лвцу тог мученичка народа показивала, кад се узме нсторично у претрес шта је све препатио да не кажем даље, него само од усганове такозване народне вдаде, до преласка и окупације аусгроугарске војске од Брода до Виппграда! Еагво ли су се ужзсне сцене около његовог жнвота, части и имања врзале, онда сваки лако увидитн може, да му је живот горак а судбина чемерна. Али ето:

нека сваки помпсли, кад оно самн стамбулски падиша остави Босну намнлост и немилост аустријској војсци и домаЕем нереду и покољу нејављајуБи народу скоро никаква правца, како и на који начин да се вдада. na тим управо мађијским чаром непожали напустити срамоти иподрувиисвоје законнто Фермандије Вели, Масхар и Еонстан паше са свим осталим чиновницима, те се таква збрка у народу учини, какву само вјекови донашају, бз које се поднже на бијеспом коњу један Фанатичнн хс џа, од чије воље кроз пуни мјесец завмсаше сваком смрт н живот, но којему опетнека буде хзада, што се сав његов јаннчарлук сведе само на двије жртве, а овамо се о њеммишљаше, да Бе на његову ријеч потоци крви ришБанске проте Еи. Наш народ дакле налазеЕи семеђудвије ватре, само се је онако могао понашати каоштоје. П&чем Мухамеданци захтијевају слогу ијединство с рајом и подстјецаху је пријетеБи сваком смрБу на одпор против Аустро-угарске војске, у чему и с једае и с друге стране многе оштете и многе жртве поднесе, а тај јадни наш народ тај пестољетни мученик, врло се добро сјеБаше свога ропста понвжења и турског господарења, па управо немаше срца ни душе при свем том, што тешко уздисаше за својом природпом бра Бом, подиЕи оружану руку на онога, који у име ришБанске Јевропе маршира с хрстом и оружјем да га ослободи од његовог давњашњег угњетача. Те тако, кроз све те крваве борбе занста се вјештачки извуче и ни најмање оштете недопринесе Аустроугарској војсци; него шта више, у многом чему и у многам приликама бијаше јој енажна подпора наравно сањајуЕи о свом бољем жзвоту. Но у том се како са сваким даном све јасније увиђа јако вревари; јер, мјесто ослобођења, заштите и равноправности затруби или боље реБи загрози на прагу сваког Србина као год и Мухамедавца грдна инквизвцијона пресија. Првмера ради саноово да наведем: По наредби главнокомандујуЕе г. фцм. Филипов&Ба морадоше се називати српске православне општине гррчко-хсточним и то у посланицама штампаним латинвцом; иарод пуг, а парохије жупе, што то наЈнемзлије заввони у ушима нашвм српско-православним општинама. Што год захључе неки Фратри у Сарајевтаснгурно тако је и по свој Восни, па било то на дуБану каквог свог „внрног** Бурчије или сахаџије нли ма ђз било, то је таки н сама полиција г. еавјетнмка Роткн одобрила, а г. Чаврак од стране превисоке владе скоро без сваког испнта окривљује људе врло мирне називајући их политичним нреступницама, и гонн их по најцрњем времену у бијели свијет без сваког обзираЈ милоста и сажаљења, iao што то чине са спрпско-православним учитељима, ЦрнчевиЕем и Шаадијером. У исто вријеме, кад превисока влада издаде амнестију за сваког познатог и непознатог крнвца, та всга влада затвори српске православне школе у Сарајеву н и прсЕера народне учатеље, ђе се у народу одма појави овај чуднн логичан закључак: „Дакле крмцама амне&тија а мирнима нрогонство. Ис-

пнт госп. ЦрнчеввБа је у нешнм поштованој публици познат а сад долази на дневни ред да се иста упозна у суштини и сапрепиркомсрпског учитеља Филипа Шнадијера и г. ЛевиЧавра. ка управатеља (бввшег, јер је сад веЕ взван Босне у.) Аустро-угар:ке сарајевске полиције: Без сваког иопита и околишења г. Леви Чавраг рече Ф. Шнадијеру ово. Г. Ш. ви морате најдаље за 8 дана из Босне ивлазитн. Ш. Молим зашто г.? Ч. Зато, што су ваша начела и ваша нолитика протнвна државвој политвцн. Ш. Ја нијесам викакво зло држави учинио. Ч. Вама се то чини. Пl. Мени се не чини, него нвјесам, а немојте моднм којехакве лопове и неваљалце слушати, који мене и моје другове пред високом владом оцрњују,него будите предосторожнвји. Ч. Вн мијешате вдаду и лопове заједно. Ш. Немијешам, част нека буде превисокој вдади и вама као њеном чиновнику, али није праведно да ме гоните вз места, ђе саи 9 г. народ часно послужво и наравно ђе је мојеуживљење. Ч> Ви као научен човјек можете ееби лако ужнвљење иаЕа Ш. Ва тако мислите, а ко зна да нијесам и ја кроз ови 9 год. подивљао. Ч. А т 0 нијесте. Ш. Г. Молимпоштеднтемеодтенеправедне гоннтба aso је икако могуБе, јер fiy ја иначе прнморан бити и даље протестира Ч. 0! то немојте молнм јер ја лако могу лебац взгубити, а нијесам вам ништа крвв вјерујте. Ш. Ја вам вјерујем г., адн ја сам га веЕ взгубио. Обадва заБуташе, па онда настави даље Шпадијер: Дакле г. је ли могуЕе да поштедите част и мирно уживљење једног поштеног човјека? Ч. Част вам је поштеђена; вн сте поштен човјек, можете мирно одлазити; а што се таче даљег опстанха, то накако не може бнти, јер ви свда некахво срптство шмрите. 111. Није некакво срптство, него баш право српство, јер оцеви, ђедовн и прађедови, мајке, бабе и прабабе ове дјеце, што сам ја српској књиви учио, Срби су исто к&о што су и моји, и као што сам и ја Србин, Црногорац, Ч, То је злочннство стављатн свађу меБу два народа, Ш. Овди је самоједаннарод и то cpncsa, а за вјере неБу да знам, а ја никад никазво злочинство нвјесам учннио, ако сам, казните ме, најносље савјест мз је мирнв, пак најмање ми се може у грнјех упвсати то, штосам рођену дјецу српску српски учно, које ја опеттвјем именом нвјесам крстие, него крсгила их јв наша давнашња старина. Ах, мали боже, уздахну Шааднјери наставидаље: зар ви хоБете да одовог нашег народа учинате то, што су стамбодси султани чинилн трвста година, који рођење српско и подјармљеног ришЕанства робише, па их водише у Азију, па их турчише назваше јаничарима, а после као одрасле шиљаше натраг, те рођене домове своје раскопаваше, матере и сеетре безчастише и браБу и родове Јбијаше и здостављаше; [ви хоБете чинн мн се шо да урадите али мисднм да у томе успети неБете; јер, прошло је 400 год. од кад бјесни Турчнн овај наш иарод турчи, на га немога потурчнтн, чнними се неБете ни ви у тим намјерама успети какосте веЕ почела. а мене гоннте кад вам је нало шака. Ч. Опомнњем вас на круини говор авитреба да знате да је иаша влада врло практнчза у

ЛИСТАК. Р А Д

руског црвеног крста у Црној Гори од 1876. до подовине 1878 године. Све невоље и биједе које се појављиваху у нашим крајевима кроз вјековне наше борбе, свагда су имале велики утисак код браће наше Руса, који су нам свагда помоћи при свој удаљености шиљали. Тако је и при посљеднимзулумима у Херцеговини 1875. године, када је сва земља крвљу окупана и костима Српским посијана, из чега се устанак Херцеговачки распалио, побудио веће кругове у Петрограду особито царицу Руску, Марију Александровну да страдајућијема Херцеговцима помоћ и средства пошаље, да не скапљу од глади. Прва Георгијевска обштина. „Главно управлење Обштества, попеченија о рањених и болестних војника,“ који стоји под покровитељством ЈБеног Императорског Величанства Марије Александровне, ријеши послати на Цетињу и по Црној Гори Обштину Светога Георгија да лијечи болестне и рањене војнике тако исто да им се помоћи за њихове страдајуће породице издају. Пријед него почнем говорити о њихову рАду, у дужност ми спада напоменути, како и из чега постоји „црвени крст“ у Петрограду. Главна управа „црвенога крста“ има своје чланове, који помажу сваке године новчано, и скупљају како новац тако и остала пожртвовања од дароватеља, на човјечанске цјели, и то не само за унутрашњост отачбине гди се страдања народна укажу, него и изван земље, ма буди у коме народу. Осим овога има своје установе и правила по Женевској конвенцији као и остала сапитетска друштва Европских држава, којему је прва брига имати скупљенога материјала да се страдајућему људству помаже као што се помагало граду Моршанеку (уРусији) када је огњем, изгорио. У мирно вријеме они се занимају са војеним болницама, то јест одређени су персонали разних обћина ђе мора која да ради, ацрвени

крст (главна управа) расиоређује, примају болестнике који болују, тако исто држе грађанске болнице, гди се примају сваке вјероисповједи болестници и помоћи им се раздају. Овде служе доктори и фељшери они, који су приуготовљени теоретично, а почињу радити практично, у које су дјело за помоћнице примљене „сестре милосрдне“ које од добре воље посвете свој живот човјечанскому доброчинству, уходити за болеснијема и рањенијема. Но пре свега греба знати како оне постају милосрдне, која се отважи, па макар грофица била, к овоме светоме и трудноме дјелу милосрђа; она остави кућу и родбину своју, пријави се с препоруком од мјестне управе главној управи (у црвени крст) била млада или стара, она се прима, и на три године обучава се под надзором васпитатељице, и тек као способне и испитане добивају име милосрдне сестре, које имају своју началницу, (старшују сестру) и посље неколико година ревностне службе, многе се награђују са крстовима висећим о врату са натписом: „утоли моја печали, ти јеси боже крјепост моја.“ Руске милосрдне сестре од великог су значаја; многе оставе мужеве, оца, матер, браћу, дјецу, родбину (по светом јеванђељу) и проводећи свој живот у највећој патњи у корист болестника и паћеника умру. Обштина светога ђорђа добије од царице руске помоћи за Херцеговце 10,000 рубаља и 75.000 руб. од главне управе, која се крене из Петрограда 15. декемкра 1875. године за Црну Гору, и тек 30. декембра стигоше на Цетиње. Влада црногорска предусрела их је са особитим задовољством, видећи да саучаствују браћа наша Руси у страдању нашега народа, које је Његова Свјетлост књаз Никола I. почастио сјајним обједом у своме двору на 2. јануара. На челу персонала био је пуномоћник сијателни књаз Петар Алексијевић Васиљчикови старшаја сестра Елисавета Петровна Карцева и Николај Николајевић Тречубов који су сутра дан учињели посјету Високопреосвештеном митрополиту Илариону предсједнику комитета

цетињскога, и имали су подужег разговора о њихову раду, и предавању постојеће даниловске болнице на Цетињу, којега су примили у своје руке 8. јануара 1876. године. Персонал даниловске болнице састављаху сестре: Елисавета Александровна Каролева, Марија Форс, Јулија Попова, Ана Сципури, Устина Каролева, Надежда Надиожна, Евдокија Терпиловскаја, Екатарина Харлампјева, Марија Кочкина; доктори медицине: Николај Петровић Богојавленски, Владимир Дасоновић Алшевски, хирургије: Јури Николајевић Ковалевски; и апотекар Николај Карловић Гинтер. Првим даном када је овај персонал ушао на рад болнице даниловске, гди је приређено било цетињским комитетом за 30 болесника, одмах су дали свакоме свој посао: Марија Попова превијала је и неговала својих 12 болесника, у великој I. камари на горњем кату, Марија Форс друге двије камаре са 12 болесника, Устина Каролева у доњем кату шест болесних жена, сестра Харлампјева заузела је магацин робе за сву болницу, и пажњу на кување јела, Николај Карловић израђивање медицина у апотеци, којему бијаше помоћница сестра Е. А. Каролева, која се са својим неуморним посведневним радом са кининама занимаше, доктори: Алишевски са старшом сестром Карцевом визитираху долазеће болеснике и помоћи им медицинске даваху, уз припомоћ сестре М. Сципури, а искусни хирург Јури Николајевић сам својеручно свакога рањеника уз припомоћ сестара превијаше два пута дневно, и шта више присутствујућим сестрама сваку његову радњу и операцију објашњаваше, и никада руке дигао није, нити инструмента ставио да није најпре поуку изрекао, да би се из његова рада и сестре милосрдне користити могле. Одређени су били часови за персонал, кад имају почети и свршити, премда је мало било дневних часова када се сестре у болници са неуморним радом бавиле нијесу, особито сестра Карцева, која је посведневно раздавала Херцеговцима новце и робу. (НаставиБе се)

ШТА ЈЕ УЗРОК?

Црта из живота. (Наставав.) Удес је хтео да се један роди у сретним а другм у негретним околностима; случајност се игра са чевечвјом сре Бом. Јели онда враво, да се налазим, што ме девојчица раабуди из мога заноса, та она нвје крива, што нманагонда жива, да што боље жавн за истим и сам тежим. Због тога је и мене замолила да јој олакшам судбнну, и то са правом, и да јој дам коју крајцару, да набави сно што јој је нјжно. Ја неба ни осетно да их немам, а њој бн увелико вомогао. Све што постоји, вметак целога људства, ми смо кнрајџзЈе у томе добру, задржавамо се неко време на земљи и уживамо; после смртн уступамо другима да ужввају; једно и исто добро прелази у разне руке ади ипак остаје, не губи се, у гроб нико није нншта понео собом. Земни дарови подељеии су сасвим случајно, није се гледзло на врдине поједннца и његове способности зато изравнајмо се! Оваке сдично мисли пролазаше ми бурно кроз главу, кад сам куБи ишао. У собу ступим, и случајно опазим књигу.Оцеза и деца у деветнајстом веку“ од Легувеа. Сад ми паде на ум да је образовање, ведим □рBво обравовање, а нз што ми данас таковлм назввамо, један Фактор који би нам помогао, да се многе друштвене погрсшко ноправе. Нека увиди меродавна маса, да сви који смо се у друштву нашдн, веБ по самој природи заслужујемо да без оскудвце па је доста. Још даље сам морао да иремкшљам н једва заспим. Сутра дан пробудим се раније но обично. Истина добро сам славао, али ми сан небеше правн здрав сан. Јучерашњи утисци били су снажнији но што ем моја нарав могаше да поднесе. Брзо се сбучем и одем у гостионицу, давидин мога старца. Он не беше устао. Крчмар ми приооведи да је случајно, заотавши синоБ код сгарчевих врата, чуо неколико речи које није могдо у гвезу да доведе. Говорио је нештоо доброти, вољи, водлости, несреБи, неправди сзве*