Застава
ЗАСТАВА
СРПСКИ ЕПИСКОПАТ.
Прошла је расправа о обвезном учењу мађарског језика у основним школама и у горњој кући. Против законског предлога тог устали су румунски епископи, на челу им митрополит Мирон Роман, и унијатски архијепископ Ванча. Резултат је те расправе био онај исти, који и у дољњој кући. Законски је предлог усвојен мађарском већином и само су четир црквена веледостојника гласали против. Одсрпског епископата не беше ни један тамо, да у стане У ,лњ спаСе част и достојанство српско. А ми имамо довољан 6poj својих епископа, толики број, да би га према 6poj’y народа и према нашем материјалном стању без • штете по цркву нашу безбрижно смањити могли. Но кад их је већ толико на броју, онда бар да су на углед имену српском пред осталим светом, ил да се бар један - њихов глас нашаб, који би у овом велеважном питању у горњој кући пао на вагу у хатар српском језику и cpncKoj' части. Ни једнога не беше тамо. Глас наш, којим је народ позивао своје црквене веледостојнике, да му се овога пута на невољи нађу, кад му је до невоље дошло, тај глас остао је глас вапијућег у пустињи... Је ли то шупљина савести срцског_архијерејства, кроз коју j’e лутао глас ојађеног народа српског? Мисле ли епископи српски, с патријархом на челу, да никакве дужпости немај‘у према народу, који је толико сиромашан, а који их тако богато плаћа? Или се зар достојинство њихово ограничава само на церемонијал у цркви, а за све остало, што се по народу збива, могу они ни трунка бриге да немају? Наш народ дошао је у ове крај’еве, у којима данас свој живот живује, под руковођењем свој’их црквених веледостојника. Турско насиље у балканским земљама превршило је било сваку меру. Како је пак то насиље, које j’e потицало из мухамеданског религиозног Фанатизма, поглавито наперено било на српску православну • веру, то се и обрана народна усредоточила тада у обрани свога верозакона, кој’и је тиме постао још већом драгоценошћу, јер је народ веровао, да обраном цркве брани уједно и евој народни опстанак, своје успомене из славне прошлоети и своју наду у бољу будућност. На тај начин постали су ерпски патријарси и политичне вође своме народу, па су остали у тој улози и онда, кад се народ овамо преселио и трајно настанио. Коме је позната повесница овостраног Српства од преселења овамо, тај ће знати, да се свагда око патријарха и патријаршије српске савијао васколики јавни живот народа нашег, не само у црквено-културном, цего и у политичном погледу. Тако су прилике у овој’ монархији собом донеле и то је трајало све до најновијег времена нашег, којем смо још и ми сувременици били. За доказ томе не треба да навађамо значај и деловање патријарха Раj’annha за време револуције од 1848. године. Довољно је, ако напоменемо држан>е РајачиКево у оно доба, кад се у овој нашој монархији раскрстило с Баховом системом и кад се отпочело слободно и уставно кретање и у нашем народу, које je тада свога израза у благовештенском сабору нашло. У поеледње пак време мало по мало губио се политични значај црквених веледостојника српских. Дух слободе овога века, који је прострујао све народе, дао је и српском народу нова погледа у свет и одношаје, те се усљед тога јавни живот наш почео да савија на другу страну, око љ уди, који не блистају својим високим положајем у цркви ил држави, него својим самосталним уверењем, својим знањем и карактером, cboj’om љубави према свему, што се на бољитак општи клони. а промена у приликама и одношајима нашим, Koja је одговарала и нашем времену па и интееесу народном, ако је донекле и свела делокруг епископата српског, те ако му је у оном прелазном добу и положаЈ према народу помутила, није га
могла толико свести и ограничити, да би српски епископи могли безазорно помишљати, е им данас ништа не преостаје, до скрстити руке и гледати готова посла. Ако he да буду у истину достојни служитељи цркве своје, као што им то по позиву приличи, онда се немогу ни у којим приликама, ни под којим изговором, одвајати од народа свога, јер j’e православна црква уједно и српска-народна, те им непреостаје друго, до да поделе с народом судбину онаку, каква је. Данашњи патријарх с осталим епископима, који су му „по Христу млађа браћа“, несмеју с ума ни у koj’hm приликама сметН У ТИ , Д а С У насљедници Арсенија Чарнојевића, Стратимировића, Рајачића. Па осим тога, у овој прилици, која је данаске на дневном реду, где се радило о увађању страног језика у основне школе српске, ту се више истиче културни, него ли политични моменат. Наравно, да и питања о школи и настави HMaj’v по посљедицама свога политичног значаја и замашаја. То посведочава и она борба, Koj‘y је наш народ морао водити према државној власти за автономију у цркви и школи својој. Та борба не би толико мучна и дуга била, да је просто културног, а не уједно и политичног значаја. Но толико ипак стоји, да питање какво о школи није у првом реду политично, колико културно питање. Па тако је и са питањем о увађању мађарског језика као обвезног предмета у наше основне школе, и по карактеру тога питања били су српски епископи према положају и достојанству своме позвани и дужни, да стану на браник за очување језика, којим се служи народ, коме су они у цркви први достојанственици. Румунскп енископат разумео j’e позив свој и достојно му је одговорио. 1 Кад је Румунима допуштао њихов владичански положај, да и пред саму круну изиђу, и после, да се на сабору у горњој кући заузму за свој румунски језик у основној школи, онда заиста неможемо да појмимо, откуда је то, да Срби у овом случају заостану иза Румуна, да српски архијереји не нађу за вредно, да се овога пута и крај „ревматизма“ и крај осталих „незгода“ својих покрену на пут у Будим-Пешту за обрану српског језика и српске школе? Откуда j’e то? Зар j’e толика тромост ил зловоља овладала духом архијерејства српског, да им ни до чега није? Ако српски архијереји мисле, да им ваља само на њихов положај и њихову удобност пазити, а све остало око њих и под њима да се крхати може, онда би требало бар толико увиђавности да покажу, да у таком случају ни њихово ни земаљско, ни небесно царство не може дуга века бити. Не буду ли они и на даље марили, што се државна власт маша автономне школе српске чак толико, да се и у само намештање српских учитеља својом незграпном руком уплеИе, онда заиста незнамо: шта их још може на дело за народ cboj' покренути? Ми смо век дочекали у овој држави, да имамо цркви и свештеника, ал да немамо народа у тим црквама. Нека се само тако продужи на даље, да се не бере брига за опстанак народни, па неће далеко бити оно време, када ke владике пожелит народа, ал народа више бити неће. Не велимо тиме, да ће нестати српског народа, не, нестаке га само за таке apxnjepej‘e своје који само своје интересе на уму имаЈ’у, а кој’има су народни интереси девета брига. Иначе he пак трајати српски народ, који је друкчије облаке претурио преко главе своје. За то нам јемчи толико пробуђена свест народа нашег и слобода и правда, која све то више и на све стране победу одржава над удручењем и неправдом. До те ke победе доŁи наш народ с епископима својим, без њих, па и против њих, ако буде морало бити.
Политички преглед.
Kao што смо јавнли 5. о. м. ватворено је аустрнјско царевннско веће. Тим је завршена шестогодншња сесија 24 октобра 1873 отвореног државног већа, првог, које је је взабрано непосредним ивборима. Затворено је престоном
беседом, коју је нацртао гр. Tase. Сетивши се саборсхог рада на пољу унутрашњег развитка државног; наиме реФорама на пољу порезног сустава, законодавства и верозаконских одношаја, те поменувши привредну кризу, која је за време минулог саборског перијода захватила обе васионске полутвне, светску изложбу у Бечу, саборски рад око уреŁења државног газдинства и железничког промета, трговачко-подитичке одношаје са страним вемљама, који су заједничком царинеком тариФОм уре Јени, уреŁеве спољашњих правних одношаја католичанске цркве, удравно право«fse, уреŁено законом о управном судбеном столу, обранбенн закон и материјалних одношаја к Угарској: прешда је престона беседа на поље спољашње државне политике, те се овим речма дотакла источних догараја: »Поводом дона истоку било је нужно, да се интереси, подожај и угдед монархије одлучно сачува. Мада су тога ради учињене мере захтевале велике жртве, и пак нисте ви, патрвјотски пресудивши прилике одрекли мојој вдади своју помоЕ, те сте јој тако дали прилике, да сав свој уплив уложи у консолидовање прилика, које су јевропски закључци на истоку створили, како би се одржао и осигурао мир, који иде у интерес свима силаиа. Врло сам вадовољан, видеБи, да смо близу тој мети. Монархија стоји угледна и силна с поља, у најпријатељскијим одношајима к свима силама, у нутри сдожна и задовољна осеБајима домољубља и верном приврженошЕу становништва к мени и мом дому, о чему сам ту скоро онако лепе и узвзшене доказе добио". Гр. Андраши, који иначе као што се зна није векнки пријатељ шесте велесиле, пресе и јавности, употребио је ово дана прилику, да преко новина потврди онај оптимизам, који влада у Вечу на балском тргу гледе нсточних догаŁаја и да раввије своје назоре о буду Бим приликама. По свим новинама нашао јемеита разговор}, чћто га је с Андрашијем нмаоједан сарадник паришког „Глоба.* осталог рече Андраши, како он на политичком обзору не ввди ништа, што би могло општи мир пореметити. Ако се у Румилији наŁе још no где која црна тачка њих Бе брзо нестати енергичним држањем сила. Ои има пуно раздога да верује, да Ее Турци много пре 3. августа (по рим.) Вургас и балканску пругу посести а Руси пре свршетка јуна отиБи из Источне Румилије. Taio се Андрашију привиŁају будуЕе прилике, не Ее ли се и овога пута као по готову свагда до сад, преварити, хоБе ли сад већ једном имати право, то Бе покасти саме арилнке на истоку. Инглески државници, који би могли ведријим оком погледати у будуБност, него лн Андраши, много су песимистичнији, не виде на истоку саме казанличке ружанике. Маја 4. обнародована је у Лондону иЈнглеско-руска преписка о иввршењу берлинског уговора у Источној Румилији. Из преписке се види, дасу обе силе сложне у поменутом питању. Инглеека се обвезала, да Бе енергично вастојати, да Порта непрнкосновена очува права и повластвце Источних Румиљапа; Русија је пак обе Бала, ако Бугарн не приме мирно даровану им самоуправу, да их не Бе потдомагати, него Бе још сав унлив свој заложити, да се они потчине наредбама уговора. Из усмених енунција инглеских државника у парламенту види се, да они друкче мисле и суде, него ли другови им на балском тргу. Прошасте недеље требао је гувернер од Источне Румилије, А леко паша, стиђи у Пловдив, да прими управу земаљеку. Свак је рад чути, како су га Вугарн дочекали, но до овог часа још немамо вести о том. Цариграsанн еилом хоfie да знају, да fie „поред свих панбугарских агнтацвја“ бити добро дочекан. Вели се, да Ee Łен. гувернер на долаеку издати проглас, у ком Ее у главном ово реЕи: „Султан, суврен од Источне Румилије, наименовао је по гласу берлинског уговора Јјенералног гувернера, кога су све силе потписнице признале. Он, највеБи званичник у автономној покрајини, добио је од владаоца заповест, да тачно води рачуна о његовим смеровима, што се клоне среБи земље. То семожо тако постиБи, ако се савесно спроведе од комисије израђен, од султана потврŁен слободоуман устав, ако се закон као светиња ушчува и развитак земље у сваком погледу буде сваком главна ствар. Он, одговорни Јјенералнн гувернер, строго Бе пазити, да сви њему подложни органи буду проникнути великом одговорношБу и светивом својих дужности. Од свију пак очекује, да Бе потпомагати смерове управе и владати се као равноправни грајанн сдободне земљел Вели седа
Бе Алеко народној војсци издати посебан проглас. Ме?у тим. као што је повнато, рен. Обручев путује мо јужној Бугарској, да проучи расположење и мишлење народа и да га умирн и уташа ако где устреба, те тако утире пут алековој владавини. Обручев је 3. о. м. био у Сливну. С друге стране и међународна погранична комнсија спрема што је нужно за уредан ток државних ствари у Источној Румилији. Свој прекинут посао наставила је она у Буји код Самокова. Све дакде иде дипломацији по вољи и све би добро било, само да није устанка у МаЕедониј|и. Најновије вести веле, да се исти необично шири од како се гора листом преодела. У своје време, хад се јавно мишљење тим забављало, саопштили смо н ми тако звану ФелдмановуаФеру, тј. asepy са I)ен. Фелдманом, војничким аташеом код руске посаобине у Бечу. Бечки дописник пештанског „Маsарорсага“ приповеда сад ове доста занимиве поЈединости о рускнм војеним истраживањима и студијама у Аустро-Угарској: „ђенер.-мајор Фелдман подиео је у последње време својој вдади два опширна извештаја о војНИЧIИМ стварима, нарочито о опскрбљењу наше војске у иољу. Први од ота два извештаЈа, датиран од 26. октобра прош. год., врло је опширан рад, читава књига; други, од 2. Фвбр. ов. год. говори опширно о окупацвјоном походу. Оба извештаја изричу врло рŁаву пресуду о разним приликама у нашој војсци, нарочито о опскрбљењу. Оба извештаја пуна занимивих назора, на брво стеку ноге, те из Петрограда оду у суседно пријатељско министарство рата у Берлину. Одатле до руке нашем спољашњем звању изводи и нацрти тих извештаја, и у след тога буде Фелдман одазван. ђенерао-мајор држи истина још једнако свој стан на „Рингу*, но сва је прилика, да С9 никад више у званичиом својству не Ее вратнтн у Беч; његов судонашем свеколиком војинству, његова оцена, као да заша војска „за сад није ни бар опасна", није ни мадо ласкава, а да би он могао у Бечу и даље остати омиљена личност. У осталом дописник наглашује, да је ренер. Фелдман, набављајуБн своје податке, вазда поступао лојално, коректно и отворено; сплетке, какве су у своје време спајане с Талијаном Мајноном, нису се никад хватале права и поштена војника Фелдмана. Вазда је имао и згодне прилике за разматрање и студирање; тако је н. пр. у најближој царевој свити био на потоњим маневрима у Кашави. „Фелдман важи као тачан познавалац војених и стратегичких прилика целе средње Јепропе; за њ веле, да од Данцига до Еронштата знадесвави град, а у немачксм царству н Аустро-Угарској својим је очима разгледао сваки војено знаменитији прелав преко река. Ово последње мисли дописник да је претерано; тако н. пр. Фелдманније никад путовао по Ердељу и јужној Угарској. Занимива је примедба, која последња војничка одликовања доводи у свезу са Фелдмановом аФвром. Окупацију Босне вели се v »>звештају ннкад нису хтелн да признаду као прави рат; па ипак су после те „војене а?ције* и усљед ње раздавана војничга одликовања, као што се ro правилу могу стеЕи само у правом рату. Тим је, тако рачунају у Вечу, неповољним пресудама Фелдманоиим ваљало побити важност. „Наследник Фелдману још ни]е наименованно и пак се састарало, да његово право поље:војена посматрања у нашој монархијн ради инФормације Русији, не остане празно, ЗадаЕу ту узео је руски ђенерао Николај Снесорев, који се од скора бавн у Бечу. И он важн за ваљана стручњака, и о њему се вели, да је нарочито Угарску са стратегијског погледа боље проучио, него ли може бити многи наш часннк.*
Беседа Лудовика Мочари
држана у саборској седници 30. априла. (Н а ст а в а к.) А шта ћемо радити са препарандијама ? Пре свега ваља да се постарамо, да се на исте поставе ваљано изображени мађарски проsесори. Ја држим, да би ваљало да сути проФесори Маџари, и који су потпуно вешти у језику; представив да ће све то бити, да Ее се на препарандијама изображени проФесори поставити, питам ја, да ли је могуЕе за три године толико напредовати, да се приправници у тој мери изобразе у језику, да су кадри на марарском језику обучавати? Истину да кажем,ја се сумвами држим за врло тешко, да је могуЕе ваљано научити језик само у школи то јест изкњиге без захтевајуЕег вечбања, шта више ја се у оиште и у успех сумвам.
„ЗАOТАВА“ излази рвдовно: арвдом, петком, недељом, на целом табаку, а уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА ЗаАуетро - Угареку: на целу годину . • ' • • • 14 ф. н. на по године . , 7 ф. н. на четврт године . , . . . 3ф.50 н. на 1 1 ф. 20 н. 3 а Ср биј у (у сребру.) на годину 35 дин. на пола године 17% дин. на четврт године 9 динара.
БРОЈ 68. у НОВОМЕ СДДУ У СРЕДУ 9. (21.) МДЈД 1879. ГОДИНА XIV.
ОГЛАСИ рачунају се по 6 иовч. од сваке врсте оваких ситних слова, а за жиг се плаћа по 30 иовч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а предплата и огласи адмипистрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ пе враЕају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.