Застава

Русије и тврде, да нема пикаквог оенова сумљати ее, да је немогуКе да ее у хармонију доведу важни интереси, које АустроМаџарска и Русија заједно имају на балканском полуострову; да је руска штампа одавно већ пон>ала велики значај заједничких интерееа, којима еу везане обе те царевине, па је с тога и престала да се непријатељски односи к својој комшиници, да би овом примеру требала да посљедује и аустро-маџарска штампа, те би се тако одклониле свемогуће сметње, које вадржавају унутрашњи развитак; да ће мира бити, ако га те две државе пожеле и ако је јавно мнење у њима противно једно другом; и да Русија такође, као и Аустро-Маџарска, није завојевачка држава. Чешће се обраћало „Новоје Времја“, полузванични „Голос“ и друге руске новине и Аустро-Маџарској и позивала је на заједнички рад на балканском полуострову. Задоволење је дато у аустро-маџарекој делегацији, а одговор је пошљедовао од етране „Новог Времена.“ Пре неког времена те су новине предлагале савез Русије с Туреком, да ее избије енглееки утицај из ваинтересираних крајева, а сада се то постизава у еавезу с Ауетро-Маџарском. Па зар може кога да зачуди таки савез, када ее зна, да су те две државе и досада имале савезе у реченом питању? Но се незна еамо, где су интереси балканеких народа, ма да у њима леже интереси ауетромаџарски, руеки и енглески ? И зар ее мОгу развијати тији народи под интересима тих држава? Најзад, када се због њих праве таки савези могу ли они и даље да остану без међусобног савева ? Поњахно је да ће се лек потражити, да he равнодуптности наступити крај, да ће се из садашње сепаратности прећи к заједничкој по. моћи, па ће се онда и Европа разоружати; критичне he минуте проћи и народи ће бити поштеђени и спасени. Славено Фил Ламанеки у једном свом делу пророчи, да сви мали народи морају да пропадну, па каже, да народе елавенске раее треба дати да их гњече туђи народи; овим ће начином #тији мали народи да прибегавају ва саветима Русији и она ће онда њима да управља по својој вољи. Славено Фил пак Будилович бев сваког обзира сматра све језике народа слав. расе, као провинцијализме руског језика, па им овај последњи и препоручује да усвоје. Па зашто је данас овако е источним питањем? Зашто су се велике државе узрујале и наоружале због њега? Руеија добро зна, да, док не буде имала излаза на ередиземном мору, дотле се неможе назвати правом свесвецком државом. Она се користи незадовољетвом балк. христијана, њином симпатијом к њој и антипатијом свога народа к мухамеданству, и оће да јој то послужи средством за остварење цељи. Аустрија, док је имала посла у Италији и Германији, није гледала на источно питање као на животно, но као на споредно; данас она тражи за њега помоћи од свију страна и налази је, како код Германије, која оће да посредством ње распространи своје економске интересе, тако и код Русије, која жели да с њом у ревени добије оно, што јој треба. Но осим овога те су три државе заједнички везане још у пољском питању, те тако и од ове стране једна другу помажу. Енглеска пак после тога, како је изгубила северну Америку, све је своје животне интересе пренела на иеток, за које би биливрло опаени јаки комшије. Око овога се до данас врзла сва дипломација, због овога је источно питање тако важно. Но цивилизована Европа, која развија грађанека права, ваљда ће доживити и до тога, када ће се почети поштовати и политичка права нација, права толиких милиона на самостално развиће. То време мора доћи. Петроград 24. јан. 1880. Један, који верује да се Европа неће разоружати док год се неоствари савез балканских народа ’ с Турском.

Одговор „Босанско-Херцеговачкијем новинама.“

Сувишно је и помиљати де су службене новине највише позване, да истину набљудавају, поглавито пак у областима, у којима су једино јавно гласило. Наше званичне новине канда нијесу имале то на уму, кад су слиједећи комуникат у 9, бр. т. г. приопћиле: »Чујемо из поузданог извора, да су код вис. земаљске владе са ноузданицима овдашље православне опћине условљена главна начела за устрој православне богословије у Сарајеву. Вјећањем присуствоваху овдашњи одличпи грађани и заступници православне црквене опћине: архимандрит Сава Косановић, господа ђорђије Рајковић, Ристо Бесаревић, ђорЈјије Дамјановић и Ристо Васиљевић Статут израђен јест у главном по пачелима, која је предложио архимандрит Сава Косановић. По том се необистињава вјест некога дописника у „Застави 11 ,кано да земаљска влада намјерава православну богословију у туђем духу, а не онако како то овдашњему православному срп. народу и овдашњим садашњим околностима одговара; јер се мора претпоставити, да горе наведена господа заступници дух народа и потребе истога познавају.“ Прије свега морам приметити, да је ово први пут, да се име овдашњег српског народа у званич-

нијем новииама спомиве иначе ако је ријеч о Србу, то се односи на Србе из Србије.“ Сада пак да видимо, да ли се заиста не обистињава вјест тог неког дописиика у „Застави“. Читаоцима ће по свој прилици бити позпато, да је у „Заетави‘‘ у 1. бр. т. г. изашао чланак под насловом: „Хрватство у Босни и Херцеговини". Псти је чланак Обзор прештампао и попратио га с чланком, узев у обрану своје хрвацке чиновнике. На српско-православну богословију, која ће се идућом школском годином подићи, није се осврнуо, јер изгледа, да му је слабо стало до српско-православнијех завода. Но што је „Обзор“ намјерно или хотимично пропустио, то допуњују , Босанско-Херцеговачке Новине' 1 . Да су које вањске новине допијеле горњи саопштај, не би се ни најмање дивио но немам довољно ријечи да изразим своје чуђење, да се овдашње званичне новине, које су бар о свему, што се на дому збива, добро обавјештене, тим начином служе, да опровргну дописника „Заставе“и да сеусуђују позвати се наљуде, којимаје добро познато,како је грађена основа и коју јеградио. —Тацијелооп ћинство знаде, да је основу саставио г. др. М. Кукуљевић, тајник код зем. владе, и да је влада истом тада сазвала горе поменуте пуномоћнике, кад је г. тајник основу свршио, да им се основа прочити, на коју би опи онако stante pede имали примједбе да чине. То наравно бјеше немогуће с тога на молбу једног пуномоћника, даде им се основа, да ју у засебној сједници у претрес узму. Међу тим зем. влада одреди г. ђ. Рајковића, пуномоћника православне опћине, за свога повјереника, који је имао свему стати па пут, што не би особама, које су основу градиле, копвепирало. Да је г. комесар и сувише ревностан био, није потребно ни спомињати. Пуномоћници преиначе основу, даду јој нешто више православног и народног духа, те ју подастру вис. зем. влади. Поново их сазову да учињене примједбе претресу; по себи се разумије, да многе нијесу усвојене. Дакле из свега се види, да г. Косановић ништа предлагао није, како да се статут састави, осим што је с осталијем пуномоћницима неке опаске учипио на већ састављену осиоВ У- Да Ј е њему као представнику духовне власти ваљало повјерити, да он основу удеси и да сјемениште устроји држим, да пије потребно доказивати. Најмање је имао пута лаћати се тога посла г. Кукиљевић> као римо-католик, да и не речем при томе Хрват. Пмали примјера у повјести католичке цркве, да им је православни индивидуум, буди какову основу, а камо ли статут богословије градио? Првијем професорима тог завода биће први задатак, да ово Кукуљевићево недоношче преруше у оно руво, које ће народнијем потребама одговорити. Што се пак званичне новине ослањају па оне људе, који су у тој прилици као поузданици српске православне опћине важили, не може им служити за необорими доказ да је тај завод устројен онако, као што треба да је, јер пошто су ти људи сви, осим архимапдрита, трговци, који ни појма немају о основама и захтјевима богословног завода, то се о њима није могло претпоставити, да су компетентни, да састављају статут; то се најбоље и отуда види, што су се ти људи повели .е за Рајковићем, те су избацили из основе грчки језик, за који је и сам ауктор, Кукуљевић био и закоји се г. Косановић, јако заузимао. Нашијем пуномоћницима је довољно било, да чују и виде, да је зем. влада тако великодушна те им о њиховом трошку дпже богословију, која је неопходно нужна за ове покрајине даље нијесу могли прозријети. Ово ве буди дотичнијем увриједа, но нека им служи за обрану, јер ако је основа српско-православне богословије крња и протународна, то није на њима кривица, него на људима, који су је градилиОволико сам нашао за нужно да ухатаристине одвратим „Босанско-Херцеговачкијем новинама."

Споменица чешких Немаца.

Споменица чешких Немаца, иликаошто је, ради разлике од чешке споменице, с којом она полемише, називају »против спомепицом", предана је монарху 28. јануара и истог дана обнародована. У уводу њеном вели се: „Друге половине месеца декембра 1879. године обнародована је она „споменица“, коју је председништво клуба чешких и моравских заступника словенске народности у име тога клуба Њег. Величанству и министру-председнику предало и у којој се говори о оним народносним потраживањима и захтевима, којима би се спривело начело језичке равноправности и које ваља да се испуне једино мерама администрације. Као заступници немачког народа у Чешкој сматрали смо за своју дужност, да се озбиљво и савесно посаветујемо о тој обнародованој „споменици" и да последак свог заједничког већања изложимо редом по одељцима, Претресајући и проучавајући ту „споменицу," вигда не сметосмо, нити смећемо с ума, да смо према својим земљацима словенског језика дужпи, право и праведно мислити и радити, али при том не могосмо нити смедосмо заборавити на оне велеважне обзире, које услови народпосног опстанка немачког народа у Чешкој и непобитниинтереси аустријске државне целине налажу несамо нама, него и нашим земљацима другог племена, ако се озбиљно мисли с мирним суделовањем обеју племена и хоће, да Аустрија буде прававелесилна држава."

Истим редом, као чешка, тако и немачка споменица говори у четир одељка: о равноправиости чешког језика у звањима и судовима; о равноправности на прашком университету ; о равноправности гледе средњих школа и најпосле поглед стручних занатских завода. Што се тиче равноправности у звањима и судовима, Немци у главном веле: „По појму о том државним јединству и целини и по што значају и цељи организма државних звања нужно је, да она између себе једним језиком опште, јер иначе је немогућа јединственост судске и извршне власти и по томе живот и деловање државног организма у нашој многојезичкој Аустрији. Да такови заједнички језик и рецимо отворено државни језик ваља да буде онај, што га говори, разуме и њим пише знатна већина држављана, и да је то немачки језик, у томе се не преузноси немачка народност, нити пориче начело равноправности, него једино признаје непоречивои неизмењиво фактично стање“. Гледе равноправности језика на прашком университету вели немачка споменица да се чешки захтев, којим се иште, да се чешком народу даду средства, да се на свом рођеном језику образује и развија, може само тако испунити, ако се оснује самосталан чешки университет. Но у испитном реду морало би се пазити, да се њим не повреди на пред поменуто начело државног реда, као што је учињено на обема највишим техничким школама. У погледу народних школа доказује споменица статистичким податцима, да се школство не сме организовати према бројном одношају становништва, плаћању пореза и броју деце за школу дорасле. Тврди, да је народно школство у Бечу, какво је данас, последпк развитка, који се зачео у приликама, какве су биле у почетку прошлог века, и да га није измењивала разлика у броју школских полазника. Та природна причина не да се ни порећи, ни изменити. Споменица завршује овако: , Завршујемо, тврдо се уздајући, да ће нас праведна пресуда ослободити од народносног преузношења и мишљења, противног језичкој равноправности. Безобзирце пристајемо, кад се ради озбиља о тој равноправности и радо подвргавамо оправдане приговоре поштовању образовног интереса и образовној тежњи својих земљака. Никад се пак не бисмо придружили становишту, да се народносни ивтереси претпостављају државној мисли и потреби и да се под изговором равноправности негују политичке тежње које с њом немају ничег општега. У чему се с чешком споменицом разилазимо а то је нарочито у оном делу, што говори о равноправности језика у звању и суду није то опрека с равноправношћу, него политичка противност, што чипи ту разлику. Тај чешки меморандум утире пут федеративном уређењу државе, и ми тим путем по свом најдубљем политичком уверењу и потпуно се слажући с мислима и тежњама немачког народа у Чешкој у толико мање можемо поћи, што ми утоме, посвим знацима, назиремо велику погибао пе само по наше народпосне интересе и по чување и развитак слободних установа, него и по снажан развитак државе. И сад, као и од пре у стајемо ми за целокупни државни организам аустријске државе, историјом образован и уставом освештан, и у свесној заштити тог историјског развитка своје отаџоине Аустрије налазимо родољупскипозивна обрану свију оних тежња, које теже, да народносне умишљаје остваре на рачун и штету државног јединства.“ Из листова.

„Глас Црногорца“ у свом 2. бр. од о. г. овако излаже факта, што се односе на бојеве у Полимљу: „Поводом њекијех о потоњијем бојевима у Полимљу у свијет пуштевијех гласова и извјештаја, који нијесу па истини основани, осјећамо се побуђени изложити овдје у кратко факта која се на те бојеве одпосе и која су из са свијем поузданог извора црпана. Да су Турци први Црногорце изазвали и на њих напали, о томе сад већ мора бити свака сумња искључена, почем је и влада турска, објаснивши се о том спору са владом црногорском, признала да су Мусломани први дали повод том сукобу. Да је црногорска војска добила налог да се натраг поврати у цијељи да би се сваки сукоб избјеiao, да су Турци опалили села Велику, Ржаницу и Пепиће, и да је најпослије турско-арнаутска војска побјеђена натраг узмакла, и то већ више не подлежи никаквој сумњи, почем се и та факта и с турске стране званично потврђују. 0 броју војске с једне и с друге стране може се судити за пеку цифру више или мање. Наше је увјерење, да је сједињене турско-арнаутске војске у потоњим бојевима било на 14000; с турске стране тврди се да је није било више од 9000. Црногорске појске, то се зна поуздано, није било више од 3000. Да је на непријатељској страни била велика већина редовне турске војске, преобученеуарнаутско одијело, ми о томе имамо необоривих доказа. Boiека непријатељска била се по свима правилима, по којима се бије редовна војска турска, а тако се не бију Арпаути; војска вепријатељска била је наоружана пушкама најновије системе, а таквијех пушака вемају Арнаути, вајмање они у Плаву и Гусињу-

војска непријатељска имала је при трубе и служила се њима, давајући себи знакове, а Арнаути немају труба нити се служе нити се умију служити њима у својијем бојевима. Из свега тога излази јасно, да је турска власт војна, под чијом дисциплином војном стоји и мора стојати редовна војска турска, или сама наредила или допустила да се нареди, да редовни војници турски у великом броју, повукавши са собом под морање и арнаутски елемепат, ударе на црногорску војску, која је пошла да изведе једно закључење међународног берлинског уговора; да су ти војници средствима државнијем, којима само државна војна власт тур. ска смије располагати, као: пушкама, џебапом и храном снабдјевени и послани у бој против Црногораца. Све што је овдје наведено, факта су на непобитној истини основана. Све остало, што се по новинама из свакојакијех извора о томе разноси, а с овијем се не слаже, има свој постанак: или у злој намјери да се извртањем истине једпа страна обиједи а друга оправда, или у усијаној Фантазији или у спекулативној нарави данашњег западног новинарства, које ради своје материјалне користи у свему и свачему иде само за тијем, да подмири свакидашње потребе поквареног желудца у читалачке публике јевропске, која у новинама само пикантне ствари тражи, па ма и не биле истините. А како се, прама горе наведенијем фактима, има обиљежити држање високе порте и њој подчињенијех органа, то остављамо суду беспристранога свијета да оцијени.“ А у свом 3 бр. од 19 јан. исти лист овако побија турске лагарије, што се разпеше о неком разоружању црногорских јунака: „Цариграрски извори о потоњим бојевима у Плаву и Гусињу још нијесу пресахли. Новине западне још попуњују ступце својеразнијем вијестима, које им разне телеграфске агенције, зарад своје користи, достављају. Тако читамо у једним листовима телеграм из Цариграда, отправљен посредством „Агенције Хавасове“ у Паризу како су у потоњем боју „Арбапаси разоружали 2000 Црногораца" ; а у другом једном листу читамо опет један телеграм „Рајтеровог биро“-а у Лондону, како је у том боју погинуо књажев рођак Петар Петровић. Ово су тек опако крупније вијести, које,угледа ради, вадимо из тијех телеграма; ситнијих пак има сваки дан, да их се не можеш довољно начитати. Разумије се, да не може бити наш задатак, да све те вијести контролишемо, побијамо и опровргавамо. За тај посао ваљало би нашој влади саставити читаву једну преску писарницу, која би се само тијем бавила; но једва да ће пасти па ум нашој влади, да на то харчи своје вријеме и yuoтребљује оно спаге и средстава, што joj ва расположењу стоји. Свијету, који пас не познаје, нек је просто вјеровати лагаријама раструбљенијем из Цариграда. Тијем се ни на.мање не ће убити добар глас Црној Гори и јунаштву њенијех синова. А они, који пас познају знаће и" без нас како им ваља судити о тијем лажнијем гласовима из Цариграда. Тако н. пр. би ли се могао наћи ико у свијету, који би могао вјеровати оном горесаопштепом телеграму из Цариграда: „да су Арбанаси разоружали 2000 Црногораца“? Ко Црногорце иоле познаје, тај мора и то знати, да су у њихову ријечнику непознате ријечи: дати се разоружати. Црногорац даје у боју главу и живот, но оружја никад! Црногорац може бити побјеђен, но оружја, док је жив, не предаје ником. Иеторија црногорска не памти, нити се у опште замислити може тај случај, да би се Црногорац дао разоружати, Према томе вијести из Цариграда врло су незграппо срачунане на пезпање западнога свијета. Но кад већ Турци држе, да им ваља прибјегавати извртању и очевидној неистини, онда би ваљало да буду бар мало опрезнији у фабрикацији својијех лажнијих вијести, јер како ће им се и друго штџ вјеровати, кад се о оваким измишљотинама и очевидним неистинама излажу подсмјеху свијета и један пут ва свагда убију у свијета сваку вјеру у њихове вијести. Онда им се неће примати пи истина, кад је буду јављали“.

Статути „Италије Иреденте“.

.' Напуљу је ту скоро изашао први број званичног органа „Иреденте“ по имену: „L’ Italia degh Italiani« („Италија Италијанаца“). На челу листа сгоји изјава управитеља листа, у којој се уверава, да ће се мирно владати, док у комори не започпе дебата о интерпелацији заступника Бовија; даље се ту вели, да „Италија Иредента“ према званичном владином органу може имати само призрева, а према влади сажаљења, по што она даје, да је застЈпа и заштићује преса, која нема никаквог уважења и која не зна, шта је то достојанство народа. него дршћући пред Аустријом по прашини пузи. том је броју први пут штампан друштвени статут „Италије Иреденте,“ датиран од 9. (21.) Августа 1879, и на њему ови потписи: Авецана, председник, Запето и Бовијо, потпредседници; сепатор м ријани, предстојници (presidi) ђузепе Гарибалди, Ау-релијо Сафи и Федериго Кампонела. Сви су ренубликапци. У првом се чланку устава дефинује цељ друштва. За Италију та цељ јест, да се при|< аједипе све талијанске области, што су још лод