Застава

туђом влашћу. У другом чланку вели се, да се пре свега мора гледати да задобију области трентипска и тршћанска, јер оне су нужне за сигурност Италије. Трећи чланак говори о организацији одбора и средишној управи, што су позвани, да народпу вољу остваре. Четврти чланак установљује, да сваки одбор ваља да се стара за своја средства и да има чланова две врсте: једни дају само новац за друштвену цељ, а други делају. Први се сваке године морају па писмено обвезати, да ће месечно плаћати исвестан прилог, Који су пак вољни деловати, ти морају у нарочиту регистру прописе „иредентине“ потписати. (NB. Ти прописи мора да морају тајни остати, јер о њима пишта не говоре ни даљи параграфи.) Чланак пети допушта, да у друштво могу ступити и који нису Талијани, само исповедају друштвена начела. Сваки члан „Иреденте", ступајући у друштво, мора се обвезати, да ће за уједиљење, независност и слободу отаџбине деловати мишљу, делом и новцем. Даље се ту установљује, да члан може бити и искључен из друштва, али за то иште се две трећине већина. Последњи, шести чланак наређује, да „Италија Иредента“ ваља у век да има тајни одбор, који мора одржавати свезу с одборима по не спасеним покрајинама.

Д о п и с и.

(I. В) Будим-Пешта 9. фебруара. (Аустросрпски жељезнички преговори и овдашњаштампа. Оп озиција против Тисеу горњој кући. Разно.) Већ је поодавно, од како овдашње новине, чивутске и мађарске, не престају викати на Србију, грдити владаоца јој, а нарочито српског премијера Ристића. То се датира све од онога доба, од како је на тапету српско жељезничко питање, све дакле још од берлинскога конгреса. На берлинском скупу јевропских првих дипломата, Аустрија се показала бар спољне и привидно саразмерно наклоњенија према Србији, потпомогпув јој жеље у погледу територијалнога распрострањења. Ми и не помишљамо, да је у Андрашија било србофилства, а још мање паклоности и воље, да се задоста учини најправеднијим захтевима српскога народа па балканском полуотоку. Те и таке карактеристичне црте до сада још није било у аустријској политици. Када је Андрашијау Верлину у неколико потпомогнуо Србијинезахтеве, имао је на уму ли интересе своје сопствене државе, никако пак интересе Србије. У Берлину је решено, да Србија nolens volens мора градити жељезницу. Аустријске политичаре не занима српска жељезница са гледишта интересе Србије, но са гледишта сврјих сопствених интереса. 110 њиховом мњењу Србија би требала да гради своју жељезвицу за Аустрију. Ти назори провирују из познате ноте барона Хајмерла, а још се боље огледају у цис и транслитавском новинарству, које је за то, да вавек вако траје у држави овој превласт немачко-мађарска. Опажало се то особито пред долазак српског изасланика Марића у Беч, а и за време његова борављења у Бечу. Када је Хајмерле послао познату ноту у Београд, кликовало се и овде и у Бечу, што је спбљни министар велике Аустрије тако енергичан наспрам малене Србије. На мах завлада оптимизам. Мислило се, е ће Србија одмах учивити по жељи и вољи оних, који од вајкаде снују пропаст Српству. Ристић се збиља показао предусретљив и послао у Беч Марића, да продужи онде преговоре са аустро-угарским изасланицима, које је још ђеперао Алимпић отпочео био. Овдашњи листови тврдише, да Марић долази са најопгаирнијим опуномоћењем, те да је већ у скорашњем изгледу и коначна конвенција. Другчије су мислили они, који су боље познавали природу ствари. Аустрија хоће по што по то, да Србија отпочне грађење своје железнице што пре, и то почев грађење од севера, са аустријске границе, а не од југа. Србији је опет пре свега стало до тога, да буде већ сада осигурана спојидба српске жељезвице са бугарском и турском, јер српска жељезница има значаја само ко одељак светске жељезничке пруге, што ће да спаја далеки исток и југ са јевропским западом. С тога предлаже конференцију изасланика дотичних заивтересованих држава: Аустро-угарске, Србије, Бугарске и Турске. Аустрија опет има за сад у виду само оделиту српску жељезпицу, те би да Србија гради жељезницу и без осигурапе спојидбе. То на сваки начин лежи у интересу Аустрије, и у погледу трговачком, и у погледу стратегичном. У тим питањима за сад још не попуштају ни Аустрија, ни Србија. Тек отпочети преговори већ су прекинути. Мађарски изасланици Беретваш и Рибари већ су се вратили из Беча у Пешту. Чека се, да српски изасланик добије пове инструкције од своје владе. Нема сумње, да ће Ристић енергично бранити право и интересе независне Србије, и да нећедопустити, да Србија постане искључиво мафарском пијацом. У том погледу би ће доста повољна ситуасија за Србију. Позншо је, да је Енглеска [главни конкуренат са Аустријом на Балкану, а извесноје, да она не ће допустити, да јој Аустрија у Србији са свим утуче конкуренцију. Крај тога је ту још сигурна и Русија, која ће са свој уплив морати употребити, да се Аустрија много не шири по Србији. Према таком стању ствари, слабе су дипломатске и новинарске претње и лекције, штосеиздана у дап читају Србији, ма да нико на њихнеслуша Присилне мере још ће мање имати успеха. Неки

већ виде, да је отпочетак тих присилних мера у| најновијем наређењу, да се почев још од овогамесеца заводи контумац за свиње, што се из Србије амо у Аустро-угарску извозе; те се надају, да ће отуд бити сјајна успеха. Да ли је тај контумац баш због жељезничког спора, у толико мање би се могло тврдити, јер се та иста наредба односи и на Р.умунију. Идемо још да видимо, како ће тећи даљи ток преговора. Надајмо се, да животни интереси Србије не ће бити жртвовани туђим и страним интересима, а најмање интересима аустро-мађарских Чивута. Отуд и јесте новинарска повика на Србију и на Ристића, ал ми смо уверени, да ће Ристић и на даље остати према свима нападајима на њ најенергичнији бранилац трговачко-економских а у једно и политичких интереса српскога Пијемонта. Опомадне је била овде седница горње куће пред коју је дошао закон о администрацији Босне и Херцеговине. Та седница беше веома карактеристична за садашње мађарске партајске одношаје. Арцибискуп јегарски Шам а ш а устао је жестоко против владиног предлога, доказујући да је исти опасан по мађарску конституцију и да утире само пута централизму, Осим њега говорили су још двојица против предлога владе, који је после разуме се већ усвојен великом већином гласова. При свем томе, овдашњи листови свиколиких боја кликују, што се у горњој кући нашло- људи, који ће онде да поведу коло против тисине владавине. Шамашу већ називају вођем опозиције у горњој кући. Опозиција у доњој кући добила је не малога савезника у ма и маленој опозицији горње куће. Кад се једном и оданде почне јуришати на Тису, онда ће тај јуриш добивати све већег и већег маха, нарочито у племићском сталешу, из којега већ многи и многи не хармонишу с Тисом. Већ се од дужег времена опажају симптоми тога нехармонисања. Када се у касини расправљала афера Зичи-ферариси, Тиса је ишао свим могућим сретствима са тим, да гроф Зичи не буде из касине искључен, но му није испало за руком, шта више добио је још комплименат! „да не стоји пред својим саборским мамелуцима". Појава опозиције у горњој кући знатпија је још, што је избила на површину баш пред претрес овогодишњега биџе-а. Данас је била последња саборска седница пре тога претреса. Седнице су због делегација одгођене до 20 о. м. Тај дан би ће онда седница, на којој ће финансијски одсек поднети своја извешћа, Д а рекнем још реч-две, што ће се односити на текелијин фонд и текелијанум. Спор између овдашње српске црквене општине и министарства просвете у погледу руковања фондом текелијиним, још није решен. Општина се није журила са одговором, чекајући на евентуално решење српског народног сабора у тој ствари, а министарство опет ту ствар није тако ургирало у ово последње доба. У својој сад последњој представци, овдашња општина умолила је и предложила министарству, да се текелијин фонд повери управи српских народних фондова у Карловцима. После те претставке на поновљени позив министров није се до сад још изразила. У недељу, т. ј. 8. о. м. била је седница овдашње општинске скупштине, у којој је решено, да се министарство по пово умоли, да се текелијин фонд пренесе у Карловце, а морални надзор над заводом, избор питомаца и т. д., да остане у рукама овдашње општине. Како сада ствари стоје, има изгледа, да ће се министарство иовољно одазвати општинској молби у тој ствари. Имао сам прилике да чујем, како се министар просвете Трефор изразио једном приликом, да сад не би ништа имао против тога, да се текелијин фонд пренесе у Карловце „јер сад имамо рече онде нашег сигурног човека“. Овострано Српство може се радовати, кад му је администратор патријаршије човек, кога тако лепо карактеришу. То питање преноса, могло би само користити ствари, при свем томе, што не знамо, како Мађари мисле са текелијиним фондом, кад руковање њиме могу да повере само своме човеку. Како данас стоји овдашња општина, нема сумње, да не би била способна руковати фондом. Данас овдашња општина броји капацитета у разним гранама знања и умења, ал питање је, шта би било после неколико година, кад не буде гг. Манојловића, Димитријевића, Маширевића и других? јер овде у свему Срби иду на мањак. Видићемо за кратко време, како ће министарство ту ствар коначно решити. У општинској седници решено је, да се распигае стечај на место надзорника текелијинога завода. Ма да ће протећи још неколико недеља до избора, могло би се већ сада пожелити, да за то место буде способних и ваљаних компетепата. У своје време писаћу вам тамо опет пред избор о тој ствари. Пре завршетка овот свог дописа, да напоменем још коју о беседи, што је требала да буде ове године овде у Пешти Још пре два месеца закључише овдашњи Срби универзитетлије, да приреде месеца фебруара овде у Пешти српску беседу. Одмах је био изабран одбор двапајсторице, који је имао водити бригу око приређивања. Једно нехатост самих приређивача, а друго опет ине незгодне прилике спречише приређивање овогодишње пештанске српске беседе, што је ва сваки начин штета, јер је познато, да овдашње српске беседе најсјајпије испадају у сваком догледу. Толико само, да се зна.

У Сарајеву 23. јануара. Најновија је вест, да су се Арнаути побунили у Пријопољу. Кажу да су томе повод дали аустријски часници, који су заишли у циганској мали тражећи дјевојака. Њих четворица бјеху веле да су их поубијали. Одавде су прекјуче ноћу двије компаније отипгле. Брзојавнијех извештаја нема, јер су свезе између Пријепоља и Таслице прекинуте. У Бишћу влада глад. Ових дана су овдје нашли у нека месара Турчина 16 мартинки, 5 турскијех кремењача, 4 ханџара и 2 сабље. Човек се мора чудити да чиновници Турцима дају оружје, Има њега поред свега тога што су га покупили. Приликом пожара се увидјело, да су млоги сакрили оружје под крововима по магазама. Ужасна је хладноћа. 6 Далматинаца, по народности Талијани, помреше у Зеници од студени. ? Из Баније 25. јануара. (Српске двије Фундације у Петрињи и Госпићу. Разно.) Познато је мени да српски родољуби у Петрињи године 1854 сложише се те добровољним уписивањем и готовима новцима саставише главно од 240 ф. Ови су новци уложени код петрињскога магистрата одмах, а на дан знам да је то било 9. и 15. августа п. г. Ево и имена приложника: Гаврил Вишошевић 65 ф., Ђоко Никшић крзнар 10 ф., Никола Јелић 15 ф., Тодор Слијепчевић 50 ф., Васо Бабић 15 ф., Матија Угреновић 5. ф., Илија Трнинићloф., Јандро Буздум, 10 ф., Васо Кљајић 10 ф., Никола Беговић парох 10 ф., Гајо Диздар ~gibt nichts“, Јандро Бреберин „kann nichts beisteuern,“ Тома Штркаљ 5 ф,. удова Пушкар 10 ф., Jobo Полимац 15 ф., Ондашњи први званичници магистратеки одостовјерише ове прилоге, а по именце ови: Вранешевић мајор начелник, Дитрих сенатор, Хрнов перовођа. Исто тако знам ја, да је покој. владика Евгеније Јовановић године 1852 у Госпићу „на церков и пароха“ дао главно од 200 ф. (словом двије сто Фор.) Ово владичино писмо свједочи у Карловцу дне 25. Фебруара 1853 К 235, које ја у подлинику случајно још имам. Па како не могох ни на који начин дознати како и i-lje су те двије Фундације, тко води бригу о тима новцима, и да ли су корисно на приплоду: то ударих већ најпосље овим путем јавности, а у оба мјеста у Петрињу и Госпићу има писмених људи, те молим: Да славно уредништво „Заставе“ изволи ово у наш лист уврстити, е да се тко тај божји нађе, који не ће пожалити труда па да распита и дозна у чему је ствар, те нека би ее изнело најавност. А. по свој прилици зна за те Фундације и пречасна конзисторија у Плашком, јер јој се подносе општински рачуни сваке године, но у јавности и ако видисмо радњу епархијских власти; али овога рачуна не виђесмо, а није баш тако незнатан и по циФри, али још више по својој основној миели! Па доста ... а другом ћемо приликом донети и наш коментар, ђе ћемо реФлектовати на наше бједно стање народа у опште, посебно пак евјештенства и цркава, учитеља и школа наших српских. А ето се види како је и добрим савјетом својим и лијепим примјером и даром новчаним споменути владика предњачио народу своме овамо! Па да речем из душе томе владици и иза гроба: „Слава тебје показавшему нам свјет“: ? Панчево 24. јануара. Баш је већ у велико време да вам се одовуд што год јави, што би и вас и српски свет интересовало. Чудим се, да ви немате овде у нашој вароши сталног дописника, који би вас од времена на време о свима важнијим догађајима и замашнијим појавама у нашем месту извештавао. Но кад већ немате сталног дописника, оно ми за овај пар дозволите да вам ја коју доставим. Пре свега ћу да вам јавим о доласку нар. позоришта из Вршца овамо и о његовом досадашњем раду и успеху. За сад ћу да будем врло кратак, а доцније, ако ми дате приступа у ваш лиет, можда ћу вам доставити о томе много више. Све дојакошње претставе биле су једно на друго доста добро посећене и ако одзив публике не тргне натраг, онда се позориште нема бојати да ће му у Панчеву осванути црн петак. Претплата на првих 12 претстава износи преко 1200 ф. а кад се које парче приказује ван абонома-а, онда падне на благајни по 50—60—70 и још више. Јер шта више „Зидање Равапице“ је донело преко 180 ф. ћо је на садашње време баш бог-да-прости! Од нашег грађанства највише хвале због својског заузимања око позоришта и иначе других нар. ствари заслужује Коета П. Јовановић. То вам је Јовек, који се у промицању опште и народне какве етвари никада неумори и [који је у стању да много што шта учини само тек да није тако сувише за помпу и параду заузет. С поворишта ћу да пређем на једну ствар приватно-опште ирироде, за коју ваља и ви да знате, да тако и други још о њој чују. Као свакад тако се и сад дају позоришне претставе у дворани тако званог „Трубача.“ Гостионица ова припада као евојина двојици овдашњих грађана који еу један другом брат од стрица. Обојица су познати као људи in puncto новца с којима ваљда

ни Кир-Јања не би могао из једне чиније јести. Ла сад да чујете само. Кад су та два брата издавали „Трубач“ под најам, а они између осталога утутну гостионичару Кевиру у контракт и ту тачку, да им оваЈ мора дати четири позоришна места која се њима допадају. Кевир није имао куд као сирома човек, него је пристао на то, оставивши браћи газдама, да се сами побрину око тога, како ће им образ пред српским светом изгледати. И тако сад, како је друштво стигло у Панчево и дошло да узме салу, оно је морало пристати на то, да даде четири но најбоља места за бабину душу. Друкчије не би им гостионичар уступио еале. Е реците сад, да ми Срби нећемо процватити, кад ее толики мецени у нашој народној башти раскоровили. Па да вам рекнем коју и о нашој читаоници. Кад неко каже, да је Нови Сад српска Атина, онда Панчевци баш тврде, да је Панчево српска Шпарта. Само што се овде може врло згодно употребити она наша пословица: Рекне пак остане жив! Шпартанци су имали срца и осећања само за опште ствари, а наши Панчевци знају само за своје сопствене и себичне цели да живу и да умиру. То се најбоље види из тога, јер ми овде тако рећи никаква друштва ни дружења немамо. Оно мало читаонице, што се с тешком муком пре две године створило и још с тежом муком до сада одржало, то је најбоља карактеристика и доказ, да ми Срби, бар ми Панчевци, нисмо још за опште ствари дозрели. У нас, где је толико интелигентних трговаца и занатлија и других још одличних људи, пак у нас данас читаоница не броји више од 90 и нешто чланова, који плаћају и који не плаћају. Кад се каже Панчевцима, да се угледе мало на Новосађане, што се тиче читаонице, а они одмањују руком и веле, да ни то није сва слава: имати ваљану читаоницу. Па сад изађите с њима на крај. А од вечерњих забава с предавањима и озбиљним разговорима и општим народним стварима и иначе корисним темама ни спомена. Нико ни воље ни осећања за то нема. Докле ће та апатија трајати и да ли ће се кад на боље' окренути, то сам бог зна, а ја као смртан човек не увиђам, да ли ће се бољак на скоро појавити. Него сад, како су месојеђе наступиле, па долазе на ред беседе и балови, е ту ће се конкуренцијони дух наших Панчеваца resp. Панчевкиња у највећој мери развити. Још да није на несрећу ово злеудо време, где се нема, а знали би за наше беседе и балове још и даље, а не тек до Новога Сада, до „Заставе.“ Наше красне Српкиње већ се сад и душевно и телесно умориле, што морају да измишљају, како ће да проведу месојеђске забаве, како ће хаљине и друго што треба да поспремају. Гг. оцеви и мужеви под дотичним командама иду овоме по могућству на руку; сваки се то брине и зебе, да му „његови“ не буду последњи, па макар сви обручи на бурету домаћег благостања попуцали! Ето тако вам данас ствари у нашој Шпарти стоје. Ја држим, да се над овом трагикомиком нашег друштвеног стања сваки родољуб сит наплакати може.

Н О В И Ј Е.

2B. јануара имала је аустријска делегација укупну седницу, на којој јс одобрила кредит од 8 мил. за окупацијону војску у год. 1880. У једно је донета резолуција, којом се влада позива, да колико год више смањи окупацијону војску. Крајем ове недеље имаће иста делегација опет седницу, да изједначи закључке са закључцима угарске делегације. Надвојвода Албрехто отпутовао 29. јан. на дуже време у Арко у јужну Тиролску, из чега се закључује, да не ће ићи на царев јубилеј у Петроград. „Дјче цјтг“ дознаје, да te Србија у свим жељезничким питањима попустити, ако с ам а Ау етр о-У гар ек а о свом трошку сагради мост испод Београда. У том he случају Баранов сав превозни материјал у АустроУ гарској наручити и почети градити од Београда. 29. јан. потписан српско-енглески трговачки уговор. У трговачко-политичком политичком погледу дате су Енглеекој велике повластице. Увозна царина за сваку енглеску робу ј ест 8 процената, осим стаклене, вунене и желевне робе, на коју ее не еме узимати више од пола процента увозне царине. Српска скупштина повисила цивилну листу на 700.000 динара. „П. Л.“ телеграФишу са Цетиња: Црна Гора вољна је, да место Плава и Гусиња прими кучко-крајински округ и с одобрењем AycipoУгареке још једну облает у Полимљу близу Белопоља. Сама Кучка крајина била би мало за Плаво и Гусиње. Силе на ново учиниле озбиљну представку у Софији због репатријисања мухамед о в а ц а. У енглеској доњој кући рекао Бурке, да преговори с Портом због „библијске a«>epe“ још нису довршени и да је органски устав за јевропеке турске провинције предан провинцијалној комисији. „Н. ел. пр.“ дознаје, да у Кабулу нафене депеше тако компромитују Русију, да би