Застава

ЗАСТАВА

ТРЕЋИ САВЕЗНИК.

Савез ове монархије наше са немачком царевином, који се од похода Бисмарковог у Бечу узима као свршен чин и као Фактор у новом међународном суетаву, тај савез и самим најватренијим поборницима не чини се толико моћан, да век у напред осигурава обе та савезне државе од свих могућих прилика и неприлика. Отуда бива, да се сваки час у евет телали, како fee се проширитг тај савез, како ће сад ова, сад она велесила пристати као трећи савезник. Најпре се рекло, да ће Енглеска наћи се као трећи у том колу. Пронело се шта више, да је Бисмарк у неку руку тражио то тројство. Међутим енглески листови расправљали су тему: ва чијој би страни била симпатија енглеског народа, кад би дошло до француско-немачког рата, па су при тој расправи пронашли, да би јавно мњење енглеско одлучно било на Француској страни. По томе дакле пристанак Ен глеске уз аустро-немачки савез ни,е за сад бар осигуран, особито, кад се у обзир узму свеколики европски међународни одношаји. У елучају општег континенталног рата, Енглеска ће по свој прилици за први мах остати неутрална, док не види на коју ће страну судбина превагнути. Тиме наравно није поможено Бисмарку, који би рад да успех за себе у напред осигура, те се с тога мора да осврће на другу коју страну, не би ли још којег са везника пронашао. У тој мисли сетио се Бисмарк Италије, која је као савезница још г. 1866. војевала с Пруском и која би због Нице и Савојске могла можда задобивена бити за савез против Француске. Како се пак поговара, да је свеза између Русије и Италије још пређе учињена, и да такође и нека тешња свеза између републиканске Француске постоји, то је питан>е, е да ли је Бисмарк штогод успео у том погледу и није ли горе прошао, него ли са Енглеском. Горе у толико, што за Италију не може сигуран бити покрај свих изјава италијанских државника у парламенту, да ће тај народ у случају већеl европског сукоба као Енглеска за први мах мировати и да неће одма прећи можда на страну оних, који буду војевали против аустро-немачког савеза. И у Бечу и у Берлину сматрали би пристанак Италије као велику добит, ал баш за то, што је тај пристанак више него ли у питању, говори се о том проширењу средњо-европског савеза преко алпских гора као о тихој жељи, која је далеко од тога, да се испуни. Но кад се никако не може том двојецарском савезу да прикључи каква велесилна припомоћ, оно мора добродоћи ма и мања прискочица. У Бечу и Берлину хоће да се задовоље и тиме, ако кнежевина Румунија пристане као трећи у њихово коло. То се види из листова, који поводом путовања Браћановог у Беч и Берлин и поводом тим, штоје исти румунски државник лепо примљен био и на јеДНом и на другом двору, пишу сада о прикључку кнежевине румунске к аустро-немачком савезу као о каквом свршеном нину. Незнамо, у колико ти листови имају довољно оенова, да тако пишу, као да је Румунија са свим ступила у коло аустронемачког савеза, али је свакако вредно ту појаву прибележити, а уједно и посмотрити, којим речима и разлозима пропраБују ти аустро угарски листови тај обрт румунске квежевине у међународним јој одношајима. То је вредно посмотрити из

више разлога, а нарочито, што се из њежног начина поступања према реченој кнежевини може премерити колико је сигуран расположај тих делија, којима су иначе пуна уста јуначења и погрђгвања Славенства. 1и листови данас веома ласкаво пишу 0 Румунији. Заборављају, да јој је постанак револуционаран, да је та земља такође била против оне политичне догме о интегритету европске Турске. Опраштају јој, што је уз Русију војевала и радо би да докажу, како се јавно мњење у Румунији могло баш приликом последњег рата осведочити, да опасност тој земљи не прети од пангерманства, него од панславенства, које је сад и са јужне стране окружава, од како је Бугарска ускрсла, те у сљед којег притиска мора наступити обрт у народном мишљењу. На име, Румунија се мора, по мњењу нових пријат ља својих, одрећи сваке сањарије о великој будућности својој, о успостављању Дако Романије, која би и Ердељ и Буковину обухваћала, а кад се свега тога одрече, онда ће јој лако биги, да окрене леђа не само својим природним савезницпма на балканском полуотоку, него и великој Русији, на коју се до сад наслањала народна странка, која је сневала о величини румунској. Истина, ти нови пријатељи румунски знају, да са самим Браћаном, све ако би овај и пошао новим по њима обележеним путем, није поможено, јер јавно мњење у тој земљи још никако није дошло до тог. да Румунској ваља политику резигнације водити и ухватити се за скут аустро немачког савеза. Они знају, да у тој земљи постоји моћна странка, која отворено војује за савез са Русијом и суседним славенским државама на балканском полуотоку. Лист „Democratia nationale 11 , орган Стурчиве странке, тврди, да Румунија већ од векова сачињава једну лигу са балканским народима и да сваки нападај на један од тих народа у једно је нападај на целину. Ако би источни народи отпочели борбу против пангерманства, то би неутралност румунска у том случају по мњењуреченог листа била злочин. Румунија би неприродну из Д а јУ учинила над природним савезом, који са тим народима постоји. Но покрај свега тога, што аустро-угарски листови знају и за ту струју у народу румунском, они се ипак уздају, да ће надвладати онај ©брт у јавном мњењу тамошњем, који ће привезати брод румунски за аустро-немачки савез. Уздају се у то с тога, што држе, да је по све природно, ако се малена Румунија боји за свој опстанак и ако стрепи од германско-славенског судара, при којој ће политичној комбинацији тој земљи припасти, да неки извесни положај заузме- Па колико је природна бојазан та, толико је по мњењу тих нових пријатеља румунских појмљиво и то, да ће Румунија тражити у тесном наслону на моћни аустро-немачки савез сигурности и обезбеђења свом политичном оп станку против панславенске поплчве. То поуздање подржава и пут Браћанов, а можда и то, што се тим начином Карлу румунском отварају изгледи за краљевску круну, али је по мнењу речених листова уједно и то нужно, да у јавном мњењу народа румунског потпуно овлада тај обрт, да се окрене од савеза славевског и упути савезу немачком. Незнамо, хоће ли та превелика пажња напрема маленој Румунији уродити својим плодом, наиме, хоће ли се Румунија одважити, да раскрсти сваку свезу са источним народима, на које је по геограФском положају и народном развитку свом упућена, и да ли ће се бацити у наручја онима, који су до сад вазда били против слободе источних хришћана. Ако би се баш и догодило то, тај средњо-европски савез са румунским прирастком не би бог зна како појачао Бисма} ку изгледе његове на успех. Била би једна неприлика за Русију, особито, ако би ова хтела против Аустро-Угарске с Дунага да оперира, али свакако би то била мала неприлпка и не несавладива. Што је пак од свега тога

важније, то је, да се тим неуморним врбовањем трећег, ма и незнатног савезника, који се сад толиким ласкањем обасипа, открива слабост и непоуздање двојецарског средњо - европског савеза, што га је Бисмарк склопио. Као да гвозденом канцелару неиспадају рачуни за будућност најбоље, кад мора на све стране да плете и крпи. Ко жив дочека, видиће, како ће испасти тај велики светски судар, за који се толике спреме на сваком кутићу чине.

Педесетогодишњица Арсенија Стојковића, владике будимског.

Као што се већ из прошлог броја нашег листа видети може, народ је овострани учествовао у слави педесет-годишњој, коју је 10. марта т. г. светковао народни владика будимски Арсеније Стојковић. То учешће народно у овом времену, када се толике неприлике стварају баш на црквено-народном пољу, добива свој дубљи значај, који нам није нужно овде поближе да обележавамо. С тога мислимо, да ће довољно бити, ако на овом месту саопштимо брзојавне честитке, што су љубље ном јубилару том приликом одавде из Новог Сада отправљене. Наравно, ми смо у етању и од тих отправљених брзојава само оне саопштити, које су поједине корпорације одаслале. Но пре свега мислимо, да ће на месту бити, ако донесемо песму, којом је први пееник наш поздравио првосвештеника народног на дан прославе педесет-годишње му. Песма је ова: АРСЕНИЈУ првоизбранику народном о педесетогодишњици му. Педесет лета како служиш богу; А бог те учи: служи роду свом! А народ опет обраћа се богу, Да други пођу истом стазом том. Педесет лета, за то дуго време Под црном ризом дише српска груд, v II ти си им’о горких искушења, И ти си oct’o мио, љубљен свуд. У светом писму међ’ врстама пише: „Надјеј сја на народ!“ у том нема зла. Ал има добра. Јер вечити спомен То нико, само народ дати зна. Судбина једна, одличије једно, Кр ст, носиш и ти, а и народ твој Кад народ пати трпи и ти с њиме, У томе Лежи онај виши спој. Кад њему сване, свавуће и теби, Ил теби живом, или гробу твом. Ал свеза света преживвће лета, Пред таком свезом задркће се гром. Седина твоја нема много жеља. Но теби није ни тај нуждан штит; Љубави ошпте, правога признања Тог виси, цећеш, не смеш бити сит! БлагослОве твоје, од педесет лета, Све ти данас чисте враћа српски свет. Крстоносви народ може благосиљат, Исто ка' што мора, мора декад клет’. Брзојавви поздрави из Новог Сада: Њ. преузвишености еписчопу Арсенију Стојковићу у Св. Андреји. „У свечаном тренутку, када се навршује по века ваше службе цркви и народу оссћамо и ми дубоко, да нам ваља изразити радост и своје поштовање према вама, као човеку, који је ревносно истрајао за толико време у раду за православље, а тиме и за опстанак народа српског. Нарочито у последње доба вашег првосвештевичког рада и држања осведочио се народ, колика је узвишена душа ваша, јер вам је љубав гароднг милија била, него свако пролазно достојанство и благо земаљско. Народ ће вазда радосно погледати на слику старог првосвештеника свога Арсевија, у коме види оличење свога народног достојанства и ми, изричући вам на данашњи светли дан славе ваше жељу: да још дуго поживите као веледостојни заштитник и стуб православља и наше црквено-народне управе, уверени смо, да само слабим речима ово велимо, што је данас свеколика жгва

жеља овостраног народа српског. Живио нам народни првосвештелик Арсеније Стојковић! Посланици српског конгреса:“ Др Полит-Десанчић, др. Стеван Павловић, др. ђорђе Натошевић, др. Илија Вучетић, Миша Димитријевић, Александар Сандић. др. Милан ђорђевић. Његовој преузвишености г. епископу Арсенију Стојковићу у Св. Андреји. Свешковина данашњега дана светковина је и читавога народа српског, јер светкујући педесетогодишњицу свога љубљенога и омиљенога владике, српски народ сећа се .ретких врлина Ваше Преузвишености, гледа у Вама оличену тесну свезу вере и народности српске, сматра у Вама оличену народну борбу последњега доба за аутономију српску у духу слободе и напретка. Новосадска православна општина поноси се, што је Вас, омиљеног владику cpuског, још пре тридесет и више година у својој средини имала, и како је онда почела уважавати и штовати Ваше врлине, тако је ово уважење и поштовање све растло са заслугама Ваше Преузвишености, које је не само ова општина, него читаво Српство у таковој мери уважило, да Вам је највеће достојанство црквено, на народно-црквеном сабору својим поверењем наменила. Новосадска православна општина није кадра сама за себе довољно израза свсга поштовања на овај дан дати, већ она само придружујући свој глас гласу целог народа српскога, кличе радосно: Живио намјош дуго омиљени и уважени владика српски Арсеније Стојковић! У име српгке православне црквене општине новосадске: Др. Илија Вучетић потпредседник, Тома Зековић актуар. „Црква и школа јесу две одаје срца народног. Кад једна болује, пе може ни друга здрава бити. Кад једна славу слави и песмом се заори, не може ни друга да не одјекне ускликом радости и весеља. С тога, првосвећениче српске православне ц рк в е, прими од нас, свећеника наук е. најсрдачнију честитку твога педесетогодишњег славља. Дао бог, да нам још дуго поживиш и будеш на понос и дику цркви и народу! ПроФесорска колегија српске новосадске гимназије. „Поборниче просвете и лепше народне будућности кличемо ти на данашњој твојој и народној слави: живео на понос и дику народа свог! Колегија срп. више девојачке школе.“ „Зарруга Срба занатлија новосађана“ својему при оснивању велеприложнику добротвору, честита у радости данас педесетгодишњу славу свештенства и архипастирства: срећом и здрављем дуго још да озарава Свевишњи дневе несторових лета Вашој екселенцији, драгом оцу народа и цркве трудбенику добрураду. У име „Задруге Срба занатлија“ претседник: Алекса Алексић. „Свети владико! Грађанство вароши Новога Сада, које се пре млогих година поносило тобом у својој средини, и које је уз највеће одушевљење пратило твоју постбјану и истрајну радњу и борбу за нашу црквено-народну автономију, не може а да и у данашњој слави с поносом и одушевљењем не узкликне: слава примерном архипастиру! Слава пријатењу и избранику народа!“ Стеван Јефтић, Љуба Стсфановић, ђорђе ШевИћ, др. ‘С. Милетић, Паја Гостовић, Јован Стефановић, Миша Попадић, Димитрије Савић, Велимир Бугарски, Пера Натошевић, ђорђе Јаснић, Мита Кода, С. Гавриловпћ, ђ. М. Поповић, Арсеније ћирић, Браћа Јефтић, ђока Димић, Паја Шилић, Коста Стајић, Тоса Поповић, Гавра Полит, Никола Димовић, Гавра Варако, ђока Милутиновић, Сима Лукачек, Добросав Миљковић, Ал. Сандић, Марко Кречаревић, ђура ђорђевић, Тима Јерковић, Урош Огњћновић, Младен Максимовић, Арса Пајевић, Лука Јоцић, Гавра Живановић.

Политички преглед.

Кад се угарски сабор после ускршњег одмора искупи, влада ће му подвети законски предлог б грађењу будапештанско-земунскежелезнице. По том предлогу ићи ће, као што „Будап Кор.“ дознаје, железпичка пруга од Будапеште upeito Киш-

ТЕЛЕГРАМ „ЗАСТАВИ*. Будим-Пешта 11. марта. Прослава педесетогодишњице у св. Андреји испала cjajno. У очи светковипе била бакљада На олагодарењу * тојковиђ дивно говорио После службе сљедовали поздрави мпогооројиих депутација. Свечан обед, на коме 150 особа. Одуптевљене здравице. Телеграфски поздрави са свих страна. У вече цела варош осветљена. Транспаренти с патписима: „Живио Арсепије V,“ Силан свет одушевљено поздрављао јубилара, кад се возио по вароши.

ЗАСТАВД“ излази редовно: средом, петком, недељом, на целом габаку, а уторником на по табака ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро - Угарску: на целу годину 14 ф н па по године 7 ф - н ' на четврт годане ...... зф.6o н' на 1 месец 1 ф. 20 н. За Србију уу сребруЈ. на годину 35 дин. на пола године 17‘/ дин на четврт године 9 динара. 2

RPO I 4Q * У Новоме Саду у среду 12. (24.) марта 1880. ГОДИНА XV.

ОГЛАСИ рачунају се но 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слова, а за жиг плаћа се по 30 новч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а предплат и огласи администрацији „ЗАСТАВЕ“ у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Поједини бројеви стају 10 новч.