Застава

Кереша, Суботице, Новог Сада и Карловаца до Земуна. Дунав ће прећи југоисточно од Новога Сада, ниже Каменице, баш испог града Варадипа. По томе дакле мораће се на варадинској страни копати тунел. Та је траса одређена сугласно са заједничким министарством рата. Осим тога одређује исти законски предлог, да се има саградити узгредна пруга од Киш-Кереша до Калоче. За горљу пругу, која је најкраћа међу Будапештом и Земуном, осигурале су заинтересоване вароши и општине помоћ у повцу, земљишту и раденој снази, и та помоћ већ надмаша вредност од 600.000 фор. Грађевни трошкови срачуњени су на 25 милијуна. Опет сепрокљувљују гласови о министарској кризи у Аустрији, но официјозуси труде се, да их побију и опровргну. „Фремденблат“ пише, да либерални министри не ће иступити из кабинета, нити ће у њ ући нови десничарски елементи; да коалицијона влада како по свом саставу, тако и по својим политичким смеровима остаје не променута. „По владинским круговима," пишу прашкој „Бохемији“ из Беча, „особито се наглашава, да се по свим изјавама, што их је гр. Тафе до сад дао, никако не може о садашњем министру-председнику претпоставити, да ће се са целом својом владом окренути на десно.“ Но исти дописник прича, да је на соареју, што је 6. о. м. био код једног великог државног достојанственика, о демисији министра Стремајера говорено каоосвршеној ствари. Као што „Пешт. Лојду“ из Беча јављају, ово дана био је у Плевљу састанак косовског валије Факир-паше с ђен. Килићем, заповедником Аустро-угарске окупацијоне војске у Полимљу. Том приликом пало је и с једне и с друге стране лепих речи, али то је све, што је на том састанку урађено. Погодба није никаква углављена, а ваљало је на том радити, да се обезбеди сигурност н поредак од хајдучких чета. Исти „П. Л.“ има овај телеграм из Београда од 8. марта: „Други српски пуномоћник, мерник Вшетечка, приспео је амо с једним примерком нацрта конвенције. Министарско веће, које ће тога ради бити сазвано у понедељак 10. о. м,, темељно ће испитати то писмено и евептуално га одобрити. Већу ће председавати кнез Милан. Ако конвенција буде примљена, онда ће одмах доидућих месеци почети преговори са концесијонарима. Две енглеске задруге тражиће концесију за грађење свију српских железница.“ Берлински „Гренцботен" има занимив чланак о историји аустро-немачког савеза. Савез је Бисмарк засновао, али мисао му је тек онда сазрела, кад је Русија све већма стала наваљивати на Немачку и искати, да се*не изврше неке наредбе берлинског уговора. Лане у лето покушавао је у једно ђен. Обручев, побочник и повереник ратног министра, да Француску задобије за Русију. Француска је одбила руску понуду иуједно Немачку известила о том. Бисмарк је у једно слутио, да постоји споразум међу Аустро-Угарском и Русијом. У то дође Андраши у Гастајн и растера те облаке. Бисмарк на то предложи савез, и предлог му буде усвојен. Он је био противан и путу цара Виљема у Александрово. Из Гастајна и Беча писао је многа писма и трудио се, да цара приволи, да нејде на састанак у Александрово. Тек одласком Столберга у Баден-Баден одлучи се ствар. Савез постоји и постојаће без обзира на сва лична питања. Талијанска комора још живо обраћа пажњу на се. После познате кајролове изјаве дошао је Депретис и говорио о „Италији Иреденти." Министар унутрашњнх послова рече, да Талијани истина имају „не спасену Италију", а то су велике баруштине и не обрађене пустиње, рђаво стање раденика и не решено социјално питање. То ваља спашавати, ре-

че Депретис и понови, да ће влада строго поступатн са сваким чином, којим се компромитују међународни одношаји Италије, са сваком републиканском агитацијом, која у осталом не вреди много. По томе Депретис побијаше неке тврдње, којима је Висконти-Веноста критиковао талијанску спољашњу политику и даде нека разјашњења о берлинском уговору, па рече, да министарство никад није гајилооне тежње у. погледу Албаније, којему се придевају. У седници 8. о. м. прочитано је смо, у ком Фарини захваљује на гласу поверења, али остаје при својој демисији. По том је комора са 220 против 93 гласа вотирала министарству поверење. Из Букурешта јавља се, да ће кнез Карло ићи у походе јевропским дворовима, да им се наустице захвали, што су Румунији признали независност. Но вели се, да ће те посете имати још неку друту посебну цељ, којој браћанов пут у Беч и Берлин већ утире стазу. Ради се о томе, да се Румунија прогласи краљевином, то је, вели се, једна од најмилијих идеја данашње румунске владе. Поборници те мисли овако аргументишу: Румунија је куд и камо већа од Грчке, Белђије или Холандије, дакле може истим правом, као и те државе, тражити, да буде увршћена међу јевропске краљевине, а за унутрашње прилике румунске било би велика добит, кад би се кнежевско обележје заменило краљевском круном. Имају на име многи потомци каравлашких и карабогданских господара, којима би породичке амбиције оног тренутка пале, кад би кнез метуо на главу краљевску круну. Као што рекосмо, извесни врло меродавни кругови букурештански верују, да је браћанов пут у свези с отом мишљу. Двоструко је важно, хоће ли немачки двор одобрити тај пројекат, јер кнез Карло, како нема порода, хоће да усвоји једног немачког принца, а то да богме не може бити без саизволе немачког цара. За познату аферу енглеског пуковника Синџа јавља „Пол. Кор.“ из Солуна, да је откуп послат хајдучком поглавици Нику и да сваки час очекују, да се Синц слободан врати у Солун. ђен. Лорис-Меликов примио је 4. ов. мес. племићког маршала тверске гуверније, кнеза Мечерског, и још других пет племићких окружних маршала, и том је приликом рекао, како он намерава, да помоћу друштва изведе свој рвФормни програм за Русију. Прва седница извршног одбора била је 5. марта, нобила је приватног значаја. Вели се, да думајски заступници не ће фунгирати као чланови комисије, него ће само имати саветнички глас у питањима, што се буду тицала варошана. У том истом смислу биће у думу позвани заступници петроградског и москванског племства На другој седници извршног одбора раздељени су послови међу чланове одбора. Писарница гр. Меликова ради, вели се, необично много и нагло. Вести о садашњем одношају руско-Француском, како је створен хартмановом афером, укрштавају се час по час. Није још уамачно, хоће ли ОрДов и Шанси ићи са својих места, и ако оду, хоће ли бити заменути редовним заступницима или само пословађама. „Тајмс“ уверава, да се због хартманове афере никако не да међу Француском и Русијом зајазити јаз, који у ствари зија, и ако по форми изгледа, да је све на миру иуреду. Јаза ће дуго бити, јер цар је изјавио, даредовнеодношаје с Француском не ће успоставити, докле год она не престане бити не прикосновено прибежиште владалачких убилаца. Што се тиче личног одношаја руског и немачког владара, „Тајмс“ дознаје, да је немачки цар, како је чуо за одлуку француске владе о Хартману, одмах писао цару Александру

писмо, пуно осећаја. Од ото доба преписка међу оба суврена не прекида се. Осим тога кнез Александар од Хесена долази 9. о. м. у кратке походе берлинском двору. Вели се, да кнез долази с особитом поверљивом мисијом цара Александра цару Виљему. Из Париза се јавља, да је 8. о. м. министар правосуђа са председницима секција државног већа конферисао о јежовитском питању. Говорило се ту, какве мере ваља влада да предузме против духовничких конгрегација. Полицијски начеопик искао је окружницом од полицијских одељења подробан исказ о стању конгрегација у Паризу и по департманима. Као што смо јавили, ради сео измирењу међу Ватиканом и Берлином, но Бисмарк баш непопушта тако јако, као што се нре негде јавило. 6. о. м. било је министарско веће под бисмарковим председништвом и ту се већало, на који би се начин дала административним путем завести блажа пракса у извршењу црквених закона. Мајски закони законито ће се тек доцније изменити. Бисмарк признаје, да курија има право, да укине културни испит за свештенике, и хоће дасе упусти у преговоре о питању попуњавања дијецеза. На против не ће бити допуштено, да се у Немачку врате арцибискупи Ледоховски и Мелхерс и бискуп Бринкман.

Из Босне-Херцеговине.

Сарајево. (Укинуће аустро-угарског консулата. Земаљско вијеће. У нашем граду, као и у другијем главнијем и трговачкијем мјестима, постоји аустро-угарски консулат, који је подигнут 1850. године. Првијем консулом бјеше Србин, Димитрије Атанацковић. Прије тога столовао је главни консул у Травнику, гдје је ресидовао и сам гувернер Босне и Херцеговине. Самовољне и демократске Сарајлије не хтједоше трпјети у својој средини ни самог земаљскога заповједника, а камо ли заступнике каурскијех држава. Но страховити Омер паша сломије моћ сарајевске олигархије и изабере си за сједиште шехерСарајево. Осим овога поклисарства има овдје и руско, француско, талијанско и немачко. Свагда се аустријски консулат, као најближи сусјед, највише истицао. Поред својијех у дјелокруг му строго спадајућијех функција, вршио је и неко културно посланство. Прије свега је, као претставник католичке монархије, веома протежирао урођенике Римокатолике. Уз сарадњу ревнијех фрањеваца звао је извудити од отоманске владе разне повластице за католичку цркву. Настојавао је, да се колектама, која су у свијем католичкијем земљама приређивана, подигну самостани, богомоље и училишта. Аустрија се позивајући се на своје историјско право од давнина заузимала за бошњачке католике, но особиту пажњу почела је у опће на Босву обраћати од како је изгубила Ломбардију и Млијетке. Познато је, да аустријски државници траже компензације на истоку. Припреме за окупацију (евентуалну анексију) Босне и Херцеговине чињене су још прије неколико деценија. Сматрајући>лада у католичкоме клиру најприроднијега савезника и спомоћника за остварење традицијоналне политике јој ишла му је јако на руку, да што веће изображење стече и да дође до материјалнијех срестава. Богословне ученике слаше по центрима католичке образованости, као у Рим, Падову, Беч, Пешту, а понајвише у ђаково, Ово задње сјемениште, које је скопчано са гимнасијом, бјеше до скора, док Мађари не забранише расадником младијех пијонира аустријске мисије. С тога је католичко свећенство много просвећеније, него православно, које чами у незнању.

Овоме се није чудити. За наше се свећенике нико није заузимао, шта више сметал.) му се, да постигне какву науку. Црквени достојанственици су ту. ђег подријекла, те aequo animo гледали на крајње незнање потчињенијех им попова. Н>има је ишло у интерес, да мирско свећенство што необразованије буде, да би га боље могли шиканирати и исисавати. Но није ми намера била, да овом приликом говорим о жалосном стању нашијех кукавнијех свећеника о тој за нас Србе доста неугодној теми ћу други пут који прозборити. Католичко свећенство стојећи на вишем ступњу интелигенције имало је и већег уважења код турске власти. Природно је|да је било у стањуда заштити своје стадо против турског зулума дочим су јадни православни духовници заједно са својијем народом били на најгрознији начин гоњени и кињени. Фрањевци, који су се обвезнима осјећали, ради стеченијех пробитака, према аустријскоме двору и надајући се, да сјајна будућност чека њихов пук, ако дође под скиптар католичкога монарха његовали су код својијех једновјерника симпатије на прама хабсуршкој династији. Налазећи се под покровитељством моћне Аустрије они су све видљивије знаке давали својој политичној акцији. Тако је прије неколико година фамозни фра Грго Мартић на дан ођења цара Франца Јосифа, по сред Сарајева у присуству аустро-угарскога генералног консула и многобројнога народа смјело изрекао ове ријечи: „Наш премилостиви император Франц Јосиф шаље нам и богове из Беча;“ шта би било с православнијем свећеником, да се усудио тијем начином поздравити дан рођења српскијех кнежева ?.. Повјест Аустро-угарске не може занијекати заслуге фрањевцима, који су у многоме припремили земљиште за, у данашњијем дневима већ извршену окупацију. По што је био политичан рад овдашњег аустро-угарског копсулата тјесно скопчан са агитацијом католичког свећенства то сам нашао за нужно, да додирнем дјелателност фрањеваца, коју су развили у хатар Аустрије. Они су управо били активни извршилац наредаба, које су потекле од аустријске дипломације. Из изложеног нацрта евидентно је, да је овдашњи аустро-угарски конзулат важну задаћу имао. Његов се рад кристалише у свршеној окупацији. Међу тим чудновато је, да се ова међународна установа у нагаем граду, који у трговачкој свези стоји са сусједном Аустријом укида. То је до душе fait accompli (свршен чин) и ми не мислимо нити га можемо оборити, него просто покушаћемо, да испитамо да ли ће то укинуће имати каквијех важнијех послиједица. Да видимо пак шта се навађа као мотив Iоме са официјозне стране. Вели се, дајесувипган у овијем земљама конзулат, пошто се у њима окупацијом налазе аустријски уреди. Дакле на први поглед изгледа са свијем невино; укида се једино из економичнијех обзира. (?) Могуће је но ипак нас обузима неки скептицизам. Ми назиремо, да се овом намјером мисли поставити мост, преко кога ће се прелазити из окупације у анексију. Да се у велико чине спреме за тај „торжествени транзит биће на сваки начин штованијем читаоцима познато. Изједначење царине, покушај да се српско-православна црква присаједини карловачкој патријаршији, дјечачкипан' сијонат, који је са свијем по милитарски устројен (као оно наши граничарски штифтови) и друга ауспиција јасни су докази на ш т о с е см ј е р а. Све се сукцесивно удешава, да се када хора буде „једнијем скоком" пређе у жуђену анексију. Vederemo! Земаљска влада за Босну и Херцеговину установила је неку нову институцију, тако звано „земаљско вјеће.“ Члановима тога вијећа спада у дужност (без икакве награде) да се старају за ou-

ЛИСТАК. ЧИКА СИМИ КРСТИЋУ.

Још т е брује тужна звона Тихом тугом уздисајном У свестраном, горком складу За прваком, за Стеваном, А од доле већ се вије Нови барјак црне боје: „Звона, звона, не престајте! Није један, сад су двоје!“ Ја помишљах ових дана: Ко ће први хтети смети Збацит’ тело, и Стевану Чистом душом глас однети. Глас однети, како цвили Цео народ на гробу му, Да и горе наше јаде Већ дочују, доразуму. Т а помис’о, као гуја, Следила ми талас крви, Чика Симо, чика Симо, Ти се и ту нађе први! Е таки си увек био Нод заставом наше свести;

Ни од муње ни од грома Не даде се ти помести. Што је Српству било свето И теби је свето било; Сваком лету напредноме И ти беше једно крило. Увек чику на бранику Видели смо, па без страха; Такав беше кроз цбб живот, Такав оста до издаха. Иди даклем, иди и ти! Терет ми је то изрећи, Кад помислим како ј’ тешко Заменика теби стећи! Чисто видим око гроба Како с’ врли сузам’ даве, Ево и ја груду земље Добацујем преко Саве! Да ти земља буде лака, То је, Симо, жеља наша; (Буде-ли ти она тешка, Ова груда нек олакша.) Али, у злу ил у добру То нам нико не закрати Име твоје, лепо име, Дуго ће се спомињати. * • •

Још су браћа на твом гробу, Вична змијам’ и уједу, Мутне мисли питају се: Да ко-ли је сад на реду? (»Стармали.«) j

О соли

(наставак о посту.) Има најпосле и стручњака, који одавно на сољење устају. Сл. физиолог Donders вели: да човеку не треба ни мрве соли да додаје ни по инстинкту, ни по чињеним покушајима јер тело и крв додаване соли не задржи. Тако вели и сл. хемичар Lehmann, да је сољење за животињу и људе сасвим излипшо, пошто сва Јела имају од природе дозољно соли тако да ни мрве додавати не треба. И чувени про’ фесор Virchow вели: ми једемо соли више, него што треба; једе је и сиротиња сољећи кртолу, и богати особито у своји закусци а тело je сву опет избаци. Ово признају и остали дијететичари и стручњаци, и има их, који вичу да се и соли, и других зачина толико тро ши, да ни здрави људи тога већ не подносе без велике штете своје.') За то сви, који још и преко тога доказују потребу сољења, данас већ тако шепртљаре с докази, да вх и слабија памет провиди, и све већма долазе у теснац. Мили Јона људи би им се чудило и крстило и чудила би се сва животиња, кад би разумела Ко оће 0 овои огшврввје да ЧВТB , нека ys », e sftßrT ’ G e(Ußđhejtswat . ht ,oAe.aK Mode Js

ппа научени људи мисле, кад веле и уче, и муче се да да не могу људи ни животиња бити без сољења. А кад та ствар тако ctoj'h, и кад се јела не морају солити, кад је сољење са свим излишно, онда настаје питање: је ли no тело и по Јело свеједно, а солили, а не солили; и кад сваки зна, да желудац није ђубрењак ни изод, у који се може без вреда свашта да набаца; нити су јела само сосови и Велиш салате, у Koje се може свашта да натрпа; онда не може ни то трпање соли свеједно бити; него, ако доиста сољења не треба, онда мора свако додавање соли бити шкодљиво и јелу и телу, тим ве ма, што се више соли натрпа; и то ћемо сада да прегледамо. Највре да видимо, како науди сољење јелу. Данас се зна, да сољење поквари сваком правом Јелу и кусност и снагу. Што се тиче кусности, оно се истина каже, да се за то соли јело, да би кусније било. ако се и у школским књигама учи; а колико то стоји, и буду л И ј ела сољењем доиста кусниЈа, то ћемо одмах видети. У овом питању има прво да се одреди ко е да уд е судија. Да није сваки за судију, не е нико порицати. Ко је дакле? Само здрав и чист језик, непокварен никојим, а нвјмање љутим зачином, и језик тањи, осетљивији; а таки је језик данас код нас само у мале деце, и у неких осетљивијих женскиња; сваки други сољу И другим љутим зачинима отврдао језик, не може ни да осети правога куса. да види дечији суд, нека им пруж и