Застава, 30. 07. 1880., стр. 3

државни дуг и велике његове проценте. Али није ни чудо; постављали су се људи на највеће дужности без икаквог специјалног знања. Каква је велика радост у научним круговима да је Бунче постао помоћник министра финансије. Већ то карактерише све, кад се говори и пише, Бунче и Побједоносцов су први из научног и стручиог круга, који су се до таке висине попели. Пређашњи помоћник министра финансије беше гвардејски официр, а садашњи министар комуникације служио је пре у флоти. Кнез Горчаков је незнам право у Билдбаду или у Баден-Бадену, ал на сваки начин у каквом „баду“ купатилу. Говоре да ће да купи неко купатило. Још понајбољи од свију министара је гр. Миљутин, Много се пути о руским политичним партајама говори, и ја ћу коју о њима у кратко рећи, у колико под разним именима постоје као ‘. либералци и консервативци, западњаци и славенофили, национална, антинационална (катковљево масло) осим њих још социјалреволуцијонари, који су у последњем времену опет почели издавати тајну „Народну вољу“ и које туђ свет нихилистима назива. Неки|тумаче либерализам тако да у ту партију спадају они који су за прогрес, напредак, а консерватори су у опште сви, који се према свима опште народним питањима апатично односе. Западњаци ишту мање више политичне форме као што су на западу, дочим славенофили своју сопствену оригиналну културу развити желе, без мајмунисања запада. Није истина, да само Славенофили воде рачуна о славенским племенима, западњаци или као што они сами себе називају либералци, тапрате развитак тих племена, но само обраћају поглавито и у првом реду своју пажњу на развитак и добитак унутрашње слободе своје отачбине Русије. У том правцу пишу „Слово", „Вјестпик Европе“ и др. Најбоље се виделе руске партије при откривању пушкиновог споменика. Из млого сјајних и дубоко промишљених говора највећу су славу достигле беседе Достојевског и Тургењева, обојица добише лаворов венац. Достојевски је заступао славјански комитет а Тургењев књижевно друштво. Иоред њи говорио је лепоречити и даровити Аксаков као заступник прве престолнице Москве. Реч другога заступника Москве, Каткова далеко није тако била с одушевљењем примљена као друге; Турге њев нехтеде ce] куцати с њиме. Либералци пребацују му, да је у својим новинама и младеж и поједине људе као револуционаре клеветео, да је био навек за преке мере у место да подигне и он свој глас за унутрашњу слободу. Ваља знати да Катков својим органом има и некога уплива и на највишем месту. Ал ништа то није сметало, да му се на том празнику фијаско спреми. „Слово" га управо назива „змија-предатељница" у последњом свомброју. Ипаксе Катковнеда поколебати у својим крутим принципијама политичним. Достојевски је доказивао, да Пушкин у неком погледу и више Шекспира стоји, а Тургењев опет напротив рече, да нема таку смелост, Пушкина више Гетеа и Шекспира ставити. Млого се после критиковала беседа Достајевског особито онај део, у ком пита а за што да није нама суђено посљедно слово истине изказати ? Вјестник Европе примећава, да и Енглези, Французи, Немци, па и Китајци држе, да ће њин народ бити први на свету, и да они имају више права и основа, него Руси тако високо заносити се. Даље рекао је Достојевски, да је карактеристика и особита црта руске природе „всечеловјечество“. И на то му после у журналима приметише, да су Гете Шекспир и т. д. такођер били за „всечеловјечество" и да нису стајали на узком гледишту народности. Мени се чини, да ту Достојевски има у неколико и право. Истина, у генијалних Немаца била је та црта „всечеловјечества“, но ипак неможе се назвати да је то народна црта. ако двојица?] тројица се узвисе до те висине У Руса вапротив та црта у самом народу млого је већма распрострањена него н. пр. у Немаца. У Немаца је опште човечанство више у теорији и у књигами гениалних књижевника, у Руса мање у књизи ал више у самој својој широкој природи ал млогим још несазнаној. Може бити да тај шири поглед на све и од саме величине отачбине зависи. Немачки „Фатерланд" може да стане у једну обичну губернију руску и по том држим да ако ико од других народа има ту народну црту о „всечеловјечества," коју Достојевски искључиво Русима, а Вјестник млогим другима приписују, да се понајпре може у англо-саксонској раси наћи, која је раширила своја крила по свима и по најбогатијим крајевима земнога шара. Достојевски је робовао неки 7—B година у Сибиру на „каторжној работи« као политички преступник. Уколко се могло јприметити из разговора разних партија на светковини пушкиновог споменика из свију беседа провиривала је жеља и чезња за слободом и народним правима. Шгета што славенска племена не беху заступљена, јер је редак таки случаЈ и у Русији, кад се сакупљава цвет руске интелигенције. Могло се при тој прилици без демонстрације тихо мирно са тавити општи славенски састанак. Свезе међу разним племенима и тако је мало, сваки ради само за себе без општега плана и договора па онако и иде све траљаво. Још Руси могу из славенских новина чути што шта али из руских слабо се што може дознаги од важнији и замашнији вести. Генерал Скобељев почео је већ CBoie операције против мохамеданских Текинаца. Лане је

руска експедиција насела, јер се којекако приготовила, но ове године моћи ће се то дивље туркменско племе покорити. Што се тиче рата с Китајцима ту нетреба ни говорити озбиљно. Китајци су велики плашљивци, војска им је наоружана с кремењачама луковима и само 5—600 имају острагуше. Славјански комитет издао је руско-српски речник о свом трошку. “Застава“ недолази уредно. Ваљани српски министер-резидент Милисав Протић оболео је, и још није отпутовао на двомесечни отпуст чекајући секретара свог. Сдавјански. Брувно (у горњој крајини) 21. Јула. Умољавам поштовано уредништво, да би ово неколико редака у свој и наш дични лист „Заставу“ уврстити извољело. Намјера ми је у кратко описати светковину, која је овде прослављена, и при којој се нешто живахнија и буднија свијест у нашему народу српскоме очитовала. У четвртак 17. Јула било је наиме свечано освећење темеља цркве рождества Јоанова. Неколико дана прије умолио свештеник народ бијаше, да што многобројније тој свечаности присуствује.—И ваиста на речени дан и час искупи се мало и велико, старо и младо, проето и просвећено, да је милина погледати било. У одређено времје отпочне се служба божија, при свршетку које мјестни парох Никола Шкрбић у главноме овако рече: „Након петнајестогодишње борбе дође времје, да се храм Богу, просвјети и напретку подигне. Данашњим даном ивводим на прави пут један део окореле и у еујевјерију огрезле пастве своје. Петнајеет је година већ, како се неуморно трудим докавати народу своме да је црква у народу кириснија, него у пустињи и у врлети, где свакоме, оеобито старцима и слабој дјечици приступна неможе бити. Услед тога се је и показала нужда тражити цркви мјесто ивгледније и више на домаху свијета, тим прије, што стара, у пустињи уеамљена толико година већ у рушевина лежи, ми пак бијасмо принуђени служити службу божију у локалима, не достојнијем тако рећи, оне тајне, оне божаствене науке, која се у правоме храму божијем преподаје. Ја рекох речи господње: Где су два или три у име моје сабрани, ту сам и ја, а ви помислисте у невнању, да се премјештањем цркве светиња обесвећава, те подигосте против мене куку и мотику. Хвала богу и времену, који вас ивлечише, те вашим данашњим присуством привнадосте, да ништа |не учини, што се не би вашој срећи и напретку вашем клонило“. Ове ријечи и народ присутни потврди, кличући „живио“. За тим кренемо се с литијом ув пратњу мноштва народа, ув непрестану пуцњаву прангија, на лицу места, где се црква подигнути има. Ово је било искићено, понаособ пак крст ваставе и сто сваковрсним цвећем и другим украшењима, што је искључива васлуга српкиње душом и телом, на жалост једине овде такове, поштинице Милице Зорића. Ту бијаше народа са свих страна, па и друге народности. Следи за тим освећење. Многи, особито еа стране беше љубопитљиви гледати ту дивну Функцију. По освећењу ступи на узвишено мјесто, својом обравованошћу и примљеним чином нови честити наш свештеник и капелан штикадски Тома Алагић, те по што је честитао становништву брувањском на подувећу, похвалио га говорећи, да овим вапочиње подизати себи вјечити спомен крунисан лепом елавом и хвалом; отвара ризницу богату душевних блага дјеци својој и потомству своме, које ће отуда црпити, што му је потребно ва срећу и напредак, прелази говорити о првобитним црквама, о мјестима, где се побожни кришћани у вријеме прогонства од незнабожких царева и краљева на молитву скупљаху. О стању цркава пре цара Кочстантича великога и царице Јелене; за тим описује велељепне храмове' после ових 6лагочае4ивих царева, прелази на наше цркве српске, на њихов значај у прошлости нашој, дивно цртајући врлине у том погледу наших предака, који су умели схватити значај цркава нам у свако доба, и који нијесу пожалили труда ни новца, градећи себи задужбине. Иомиње још осим тога манастире и неке цркве у држави прејаснога владаоца нашег. На послетку завршује свој говор сјећајући се предходно ктитора и приложника, високе владе с благодарношћу, која такођер новчану припомоћ к подигнућу цркве милостиво пружа с ријечима, да живи премилостиви владаоц, његов намјесник заповедник Крајине, врсни и добротворни син наше домовине; за тим архијереј наш и најпосле брувањска општина и на челу јој свештеник. Говор овај, који је био без сумње народу нашем од пријеке потребе, би од великог утиска на публику. Ту бијаше конац црквеном задатку, који се је вршио до 2 сахата п. подне. Полази се после тога н обједу. Цјелокупна интелигенција к местном п роху, Лукулу у поглеДУ гостбе. После овога сви листом у коло, рекао би сад човек, да прелази из провајичкога у пјеснички свијет, гледајући 'наиме на веселој Србадији, смем рећи, прве знаке слободнија кретања у српском духу. Пуцњава топова непрестаје цео дан. Певање, свирка и игранка младежи трајаше до тамне ноћи, која нам је ето и крај нашем необичном весељу учинила. н.

Милан Костић

старо-б ечеј ск и прота. Све су чешћи и тежи губитци, што нас притискоше у последње доба. Ни по јада, да губимо љ УД е > који својим радом истина стекоше одлично место у своме народу, али су у том раду леп низ година оставили аа собом; но тешко нам мора пасти кад кобна самрт нокоси човека у најбољим годинама, који је имао и вол>е и спреме, да ea свој народ још дуго, дуго дела, од кога је и сав народ очекивао, да ће још много урадити. Милан Костић беше такав човек. Родио се у Сивцу 1839 г. Свршивши гимнавију у Врбасу и Пешти ода се богословским

наукама у намери, да као добар пастир послужи своме народу. У Карловци је свршио богословију и одатло оде у Русију, где постапе магистер теологије. Врагивши се из Русије оде на позив кнева Николе у Црну Гору, где је био ректор богословије цетињске и надзорник свију црногорских школа. Оштар горски ваздух није му годио те се врати у свој вавичај и прими се проФесуре на сомборској државној гимнавији. Међутим се упразни протопопско место у Бечеју. Како се јавио Милан Костић, да се жели тражити, сви бечејци беху ва њега, али га бачки владика не хтеде рукоположити. Што не хтеде бачки, то учини будимски. Бечејци га једногласно изабраше и он је достојно оправдао њихово поверење. За последње две године притиште га кобна грудобоља; тражио је капелана, који ће га ваменути у црквеним дужностима, а сам се хтеде одати, чим се мало више опорави, јљижевном раду. Но у тим га задесише тешки ударци. Умре му најмањи синчић, на неколико месеци жена, а ва њоме млађа ћерка. Грудобоља га је и онако мучила, ал ови тешки ударци један за другимс ломише му са свим снагу коју немогаху ни први лекари више подићи. Вративши се болан ив купке умре у Бечеју 19. јула у својој 41. години. Рад Милана Костића простирао се у два правца. Као ректор богословије цетињске и надворник црногорских школа. Као проФесор и прота био је прави учитељ народу. Нзегова је васлуга, што еу у Црној Гори отворене многе основне школе, за које се марљиво старао, да што боље своме вадатку одговоре; сам је ивложио свој рад, тамошњи у књизи „Школе у Црној Гори“. Кнез Никола наградио му је труд орденом кнева Данила 111. ст. А светао доказ његових васлуга јесте и OBaj' брзојав, што је његова сестра после укопа добила: Цетиње 6. августа п. р. Дуболо жалим доброга Милана првога ректора цетињске богоеловије, вриједнога радника на просвети; који је код мене и народа црногорског Цлијепи спомен оставио својом ревношћу и љубавношћу, делим свом срцем вашу велику тугу. Кнез Нинола. Као прота беше омиљен свакоме, који га је познавао са своје благости и искреноети. Свој положај употребио је на добро свог народа, у школи, у цркви, у општини. Беше речит и радо је тражио прилике, да се разговори са једним и другим сељаном, да га поучи, да га одучава од силних му празноверица, и у многоме је успео. Сушта је истина оно, да је неког сиромака одвратио, да не прави велику говдбу о сватовима свога сина што сам приповеда у „Родољубу“. Врло се неуредно управљало стипендијском масом баронице Јовић његовом мушком заузимању хвала, што је тешком муком узета маса ив прљавих руку и што се устав према данашњим приликама променио. Својим внањем био једнак првим нашим људима; (с тога је и изабран за патрона новосадске гимназије.) У богословској струци тешко да му има пара, те је поглавито тиме ;импоновао и самом предпостављеном му владици бачком, који је његово мишљење у евачему јако поштовао хрђаво тумаче његов одношај са владиком сви они, који га другачије тумаче. Факт је да је Герман Анђелић полазећи у Пешту да се прими „администраторства, запитао покојног Милана Костића, за мишљење му и он је смео, да га од тога одвраћа! Други правац, у коме је радио јесте књижевност. Најважније му је дело школе у Црној Гори“. Осим тога остало је више омањих чланака му у „Јавору“ „Српекој Зори“ „Родољубу“ и т. д. Радови његови одликују се јевгровитом садржином, лепим стилом и чистим језиком. Велика је штета што му ее није могло да настави евој рад. То је био Милан Костић. А сад да кажем коју и о укопу. Силан свет из Бечеја и околине, корпорације и приватни молчани му донесоше леп венац многобројно свештенство, суграђани несрпске народности, што га до вечне куће отпратише, сведочи, како суга еви поштовали. У цркви је певало певачко друштво ; г. Николић, парох сенћански опростио се са покојним другом и старешином у име свију; г. Лаза Каћански нацртао је у кратко живот покојников; на гробу је г. Панта Поповић расплакао и мало и велико својом кратком ал језгровитом беседом. Тако смо аранили Милана Костића, ал успомена на њега живеће вечито. Ст. Бечеј. Ж.

Књижевност.

Невен. Чика Јовин лист. Власник и уредиик др. Јован Јовановић. Издање А. Пајевића. Са еликама. Цена год. 4. ф. Добили смо први број „Невена“ с овим садржајем: Повдрав деци, велена грана, мудри одговор, дуго време, гавранова загонетка, ко би се то надао од детета, твор, рибарче, брат ва брата, живот и рад ВениЈамина Франклина, од чика Стеве, матери, наш први предбројник, жељезо, плаветно псетанце, Леонид, мале приче, мали коњаник, загонетка, лаж (песмицв), ребус. Као што се види, садржај је обилат и многостручан; он спаја у себи и песму и причу, вабавну и поучну, црте иа животописа, природописа, повеснице; шала је ваступљена такође а ситнице или као што тамо стоји „разнолије“, н УД е ситне поуке. Песме су лепе, та знамо одавно, да је наш врсни Змај свој велики гениЈ - е подвргнуо љубави према дечици, према Српчадији малој', и да су му песме и у томе прве. Слике су лепо израђене и ове су: рибарче, твор, слика српског кнежевића Александра М. Обреновића, силуета: дете јаши на столици и ребусна слика. С наше стране нек је топло препоручен Taj ваљани дечији лист, који смо једва дочекали, да деци нашој и набере и равведри чисто чело. Дечија књижевност није код нас у зачетку, има већ неколико година, како излазе периодичне књижице о Божићу и о годишњим испитима, а ван тог j'e излазио неко време и лист „Радован" од

чика Стеве, сличан „Невену“ а у Сомбору ивлази већ од дужег времена месечно мали лист „Голуб“ од Ј. Благојевића. До душе, „Невен“ је нешто скупљи од „Голуба“, али то не треба да вастраши никог, јер читав велики табак с ваљаним садржајем и са сликама два пут месечно добити, накнађује она 4 Форинта, шго ће га кој‘и послати на претплату. —иVelika srpska i hrvatska pesmarica namenjena narodu našem koji čita latinicom U kojoj ima 400 pesama. Izdanje srpske knjižare braće M, Popovića, 12., стр. 192, цена 40 новч. Времена се мењају у свачему, па тако и у песмарицама. Наш народ воли песму, и јуначку, и лаку веселу и шаљиву, јер је сам песник. Кажу, да у кући, где се чује песма, не станују рђави људи. Оно истина, весело срце кудељу преде, али весело срце воли и песму. У наших девојака и момака има грла као звоно, они створе песму, сроче је, изумеју j’oj’ напев, те је певају до миле воље. Занимљиво 6и било, да ко проучи, у које су ее доба и Koj'e су се песме најрадије певале. И песме имају CBOj‘y истори)у, особито омање. Време, у којем су постале, догађаји око песнцка и певача, утичу на излив срца, а лирска j’e песма чист осећај, само срце. Некада j’e у нас а то није било баш тако давно било тешко доћи до вбирке песама. Коме је мило било да пева, скупљао је вбирку пееама сам, преписивао j’e. Тим се одржале многе песме, које 6и иначе биле изгубљене и пропале. Данас је то много лакше. Наши издавачи књига постарали су се ва згодне вбирке песама, које се најрадије певају. Књижара браће Поповића ваумиле је врло добру миеао, што је ивдала ову збирку пееама латиницом. Тиме је доскочила живој потреби оних крајева, где се ћирилица peije чита. Врлина је вбирке ове и то, што је вешта рука пречистила многу изопачену песму, те су песме штампане онаке, какве су од поникла и како ее певаЈ‘у у самом народу. У збирку је ушао леп број хрватских песама, а казано је ето и насловом, да еу хрватске. Не сумњамо, да ова књига не ће стећи живу прођу по Бачкој међу браћом Буњевцима, по Хрватској, по Славонији, Далмацији и осталим покрајинама, где се радо чита латиницом. Цена је малена, те по томе не смета прођи књиге. —а —

СРБИМА НОВОСАЂАНИМА.

На дан 6. (18.) августа, на Преображеље састаће се у нашој средини омладина српска, узданица и цвет нашег народа, да се у братскоц збору и договору посаветује, о путу и начину, како ће своме народу књигом моћи бити од вајде и користи, да покаже том своме народу, да још у ње има живота и љубави према свом народу да још мисли на-њ. Тога дана ће моћи и многи старији |брат Србин из далеких крајева српских, да својим очима види и да се осведочи, да ли је та омладина, та узданица народна вредна и достојна оног крвавог зноја и муке народње, коју је на њу утрошио. Сваког тог брата Србина, сваког тог госта треба достојно и да дочекамо. Овде се воћ образовао местни одбор, који води бригу о дочеку гостују и о припреми за скупштину; и он је већ живо отпочео свој рад. Чланови тог одбора заићиће од куће до куће, да замоле и да удесе станове за госте. Браћо новосађани! На вами је сада да нас по могућности потпомогнете, да нам олакшате нашу задаћу. С тога вас, ево и позивамо, браћо, да нам, колико можете, помогнете, да се свесрдно одазовете нашем позиву. Браћо новосађани! На вами је сад, да се покажете достојни гласа који сте стекли у васцелом Српству, да покажете, да у вами још није изгинуло лепо својство српског госто љубља. У Новоме Саду 28. јула (9. августа) 1880. Местни одбор за дочек гостију и припрему скупштине. Нови Сад 29. јула. У чланове „Матице српске" уписали су се даље још и ови родољуби: Васа Вујић, професор у Карловцима; Стево В. Врчевић, опћински тајник у Котору; Јован Љубибратић, трговац у Суботици. Н О В И Ј Е.

Из Ишела јављају 27. Ј Ф ула: Немачки цар стиже сутра на вече у Аусе, а 29. полази у Ишел. Цар Фрања Јосип излази пред цара Виљема до Обертрауна. Монарси ће се првом састати у ll’/ 4 сах. пре по дне. Кнез Милан остаје три недеље у Ишелу ради лечења. Као што „Н. сл. Пр.“ из Петрограда јављају, онде се врло радују вести, да је ностављена комисија, која ће ревидовати законе о ш т а м п и. Чланови комисије јесу: Валујев председник Лорис-Меликов, Сабуров, Абаса и неколико уредника, јамачн. Зитовић од „Берега“ и Крајевски од „Голоса". „Кол. нов.“ дознају, да је енглески кабинет 26. јула држао кабинстско веће у гледстонову званичном стању. У понедељак требала су обема домовима парламента бити стављена питања о напуштању Кобула имешовитој демонстрацији флоте. „П. Л.“ дознаје из Атине, да се ратни прибор из грчкихпоморских места одвози на острво Салам на сахрану.