Застава

ЗАСТАВА

КРАЈИШКА УГ. ХРВ. РАЗМИРИЦА.

Чудноват је случај, да се у Будим-Пешти у исто време догодио спор међу угар. и хрв. регниколарном депутацијом о дроју 6удући краишки делегата на уг. сабору, и мерење мађ. странака на уг, еабору због потрошарине, где су као у заједничкој ствари и хрв. делегати учествовали, и својим гласовима једној од мађарски странака превагу дали. Чудноват је случај, јер мађар. листови и државници баш на томе разлогу, што на уг. сабору чешће хрватски гласова резултат гласања решавају , оснивају свој захтев, да се поводом спојења крајине не умложи број хрватски делегата на угарс. сабору по размеру умноженог становништва, као што то и сам погодбени закон од год. 1868. установљава, него да се број ти хрв. делегата на рачун крајине тек са неколико гласова умложи, да се тек зове, да је и крајина на уг. сабору заступљена. И пре се догађало, да су хрв. гласови претезали, и то једанпут кад је 11. гласова, једанпут кад је, ако се добро сећамо, као и сад кобан број 21-рице већину гласова, и то свагда у корист угар. владе решио, али би то могло и противно догодити се. С тога се све мађарске странке слажу у томе, да се представништво Хрватске и Славонијс на уг. сабору сведе на меру која би смањила опасноет, да хрв. гласови решавају међу мађарским странкама, а тим ове у искушење , и процеп довеДУ, Д а Хрватској и СлавониЈи, и с временом и сједињеној тројној краљевини уступке чине, јер је у Мађара увек био и остао државни, а нарочито народни интерес и обзир над политичким партајским. Ми смо наше мвшљење у погледу спојења крајине већ изразили, и нисмо могли одобрити, да хрватска и угарска делегација и сабори без крајишки представника уговарају о начину спој'идбе крајине у обште, а о размеру њом умноженог делегатског представништва на уг. сабору особено. Но како је хрв. сабор преко тога питања прешао „на дневни ред“, и за сад се једино у преговор и без крајине упустио, са колико ће чланова хрв. делегација по спојидби крајине умножена бити, морамо се и ми на ово питање ограничити. Погод расправи дају нам две околности: извештај у „Н. сл. Преси“ у њеном броју од 17. (29.) јан. о течају преговора међу уг. и хрв. регникол. пододбором, и уводни чланак о toi размирици у броју _П. Лојда« од 18. (30.) јан. Да ће већина хрв. регникол. депутације, односно од ње изаслан пододбор начелно пристати на мађареки захтев, да се одступи од определења 33-ћег §-м 30. зак. чл. од год. 1868. и смањи размер, и по томе број хрв. делегата у уг. сабору на рачун крајине, о томе није могао посумњати, ко је сватио дух, који је већину хрв. сабора при самој одлуци о изаслању депутације руководио. Но да he хрв. депутати то своје одступање од погодбеног закона мотивовати, и тако рећи правдати са позивом на закон од год. 1848. као што је оно и бечка дипломација спрам Србије позивала се на пожаревачки турско-аустријски уговор од год. 1718. то нас је изненадило. Ако је „Н. сл. Преса“ из Пеште добро извештена, што се може веровати, хрватски пододбор задовољавајући се са бројем девет дслегата на рачун садање крајине, позива се на закон од год. 1848. по ком је угарски сабор за сваку крајишку пуковнију одредио по једнога посланика за пештански сабор. Како је на рачун крижевачкс-ђурђевачки пуковнија додато два делегата хрв. делегацији, то се на рачун остали пуковнија захтева још девет. Тим би број хрв. слав. делегација у дољњој кући уг. сабора био повишен о i 32 на 41, место што би га по закону од год. 1868. ваљало повисити на 55 до 60 делегата. На тб се с мађар -,ке стране примећуЈе, једно да j'e онај закон престао, да је измеЊе н законом од г. 1868. и да је онда био °предељен саевим други основ заступниПЈтву; непосредни избори, место садањег изаслања делегата из самог хрв. сабора, и

да би по закону од год. 1848. на сву Хрватску и Славонију са целом крајином спадало тек 39 посланика за уг. сабор, а сад се с хрв. стране иште 41 иосланик. Тако с једном ногом у погледу делегацијоног заступништва досадање Хрватске и Славоније на становишту закона од год. 1868. стојећи, с другом пак ногом у погледу крајине на становиште закона од год. 1848. враћајући се, долазе дотични хрватски регниколарци не само са угарском регниколарном депутацијом у опреку, него и са собом самима у противусловље, и тим морално слабе свој, а ојачавају противнички положај. Тим је лакше мађарска страна могла пренети питање с начелног поља на поље политичке опортуности. и узев ту опортуност са свога гледишта заискати, да се хрватска страна задовољи са 4 нова заступника у дољњем, и 2 у горњем дому уг. сабора, тим више, што би онда у доњем дому било 38 хрв. заступника, дакле један мање, него по зак. од 1848. године, по коме би број евију био 39. Кад је хрв. пододбор већ на скоку био, да прекинув даљи преговор реФерише негативни резултат преговора својој регниколарној депутацији, изиђе министар-председник с понудом, да с баном срочи посредујући предлог, и као што дописник „Н. сл. Пресе“ нагађа, тај би се у том састојао, да како Хрвати 41 делегата ишту, а Мађари 38 дају, сваки са једним попусти, па да изиђе средњи број. Нема сумње, даће се у том правцу споразумлење постићи, јер чим је већина хрватска напустила начелно , и то законито становиште, наиш ча је на клизав пут опортуности, на ком је увек јачи одржао мегдан. Чудан је зајиста и политички разлог опортуности, целисходности, који мађарека странка и преса за себе наводи, Искуство показује, да је и са досадањим бро]ем хрватски делегата на уг. сабору кадкад јешчац на вази мађ. странака долазио у руке хрватски делегата, па ево у последњем гласању о потрошарини дадоше хрв. делегати са својим гласовима превагу, ма да су седморица противно гласали. Било је баш таког надгласивања и са мање гласова; шта више и са оно мало владински гласова угарски народносни посланика. У таким околностима десетак двадесет хрв. делегата више, не би правили осетљиву разлику, свакаво нетаку, да би се због тога морало одступити од постојећег закона, и правичне мере. Таким одношајима мађарски странака није Хрватска-Славонија крива«, него ји Мађари сами себи приписати, и међусобно лечити имају, а не да то дру! и изкијају. И кад се узме, да хрватски делегатине би могли сами, или са „народносним“ посланицима по себи правити већину на уг. сабору, него само једној другој ли, и то јакој угарској странци владиној, или опозицијоној - до већине припомагати, и да се то никнко не би могло догодити на уштрб мађарске народности, или угарске државе, то се не може сватити, одкуд така брига, и страва од десетакдвадесет таки посланика више, осим ако Мађари хоће да сами себе, и потомству своме унапред вежу руке, да не дођу у положај, и искушење, да у обзир узму и најправедније, а најзаконитије жеље и интересе Хрватске Славоније, и тако звани „народности**. И као зашто да не би Хрватска-Славонија од случаја на случај, и то кад је борба између два мађарска мишљења и правца, заузимати могла међу мађар ским странкама онај положај, који галички Пољаци у Аустрију међу народима заузимају? Ако би тим што и својој земљи привредили, то би било поред једне мађарске странке, дпкле без опасности или уштрба за мађарску др аву, и народност. Како је учешће хрв посланика у унутрашње одношаје Угарске изкључено, то и „народности“ у Угарској не би од тога имале позитивне политичке користи, осим можда моралне, која досад није била , и која би се умложењем делегата не само хрватског, него и србског племена повећала. И баш то је за нас и за Србе у тројној краљевини особити разлог, да желимо

и тражимо, да спојитбом крајине број хрв делегата на угар саборупо кључу закона од год. 1868. у становништва умложен буде, а ако се то сад не постигне то ће остати стална тачка програма србског у тројној краљевини. Иначе ако је број хрв. делегата на уг. сабору равнопушан, и доста само, да се зов е, да су Хрватска-Славонија, па по времену и ДалмациЈ - а на уг. сабору као краљевине "аступљене, па ма и мањим бројем, то онда није нужно ни оволико, него као до год. 1848. по двојца, али и са другим правом, као што је то „Обзор“ наговестио. Но као да сва та мађарска опрека противу размерног умножења хрв. делегата на уг. сабору истиче не толико, или не, само из обзира на своје партајске одношаје, него из тога што се иде на непосредне изборе у Хрватској-Славонији, а у даљој перспективи и даље, па се с тога и базис садањег колективног хрв. представништва на уг. сабору сузити жели. Чујмо писца поменутог уводног чланка аа челу „П. Лојда“. „Ми данас живимо у политици Фикција. Ми зовемо једну земљу Хрватском, која управо ни]е Хрватска, и ово име само од краја прошлога века носи; и зовемо другу земљу Славонијом, која такође није Славонија, него од постанка угарске краљевине непосредно м.ђарско земљиште, исто тако као Бихар и Саболч... Не би требало да се о томе ради, да ли да се Хрватима у уг. парламенту даде неколико више седишта, него да кобни текст, који је на познати „бели лист“ написан, добије паметни коментар. Што није Хрватска, не треба да припада Хрватској. Ово питање треба на последку да се Формулише, и при том мислимо у првоме реду на тако звану Славонију, која управо није Славониј‘а, и чије „утеловљење“ као угарско земљиште ми као акт историјског и поlитичког права натраг захтевати морамо. Као што на ту конавој-Славонију, тако и на Реку морало би се непосредно угарско државно господство протегнути.“ „П. Лојд“ саобштив ове речи на челу свога листа, почиње свој пропратак следећим речима: „Писац ови редака је обште признатг ауторитет на пољу мађарске историчне и уставне науке“, и додаје, да је све, што он каже, од првог до последњег слова тако истинито и право, да то безусловно подписати може. Но друго је питање то: да ли се таки по себи истинити назори такође одма, или у дат и м околностима практично остварити могу?“ Дакле само не сад одма, и не у дати м околностима? А шта пос л е, и у другим променутим околностима, којима се променом тако скорашњег и тако „свечаног“ уговора од 1868. г. пут утире? Уздржавамо се од даљег коментара, него само и наглашујемо да се ту, као што „Пешт. Лојдов“ историјски „ауторитет“ навађа, зај'иста не ради о „неколико хрв. седишта“ на уг. сабору мање, или више, него о начелу, и питању: да ли ће хрв. сабор моћи и хтети пристати на измену тако кардиналног народног права, које је основ представничког сустава народног уобште, и да ли није ово случај, где највећим важи оно; „prmcipiis obsta“. „П. Лојд“ на завршетку и сам признаје да је закон на страни хрв. депутације, а ми додајемо, још више на страни хрв. опозиције; али кад „П. Лојд“ додаје: дајепитање утеловљења крајине, т. ј. могуће од,ложење тога утеловлења за угар. страну оружје, које угарска депутација има у руци противу постојећег закона онда за хрв. одбор и сабор остаје питање: не може ли на крајину после толики година још за једну причекати ? Не би ли онда оно оружије —из руке избијено било?

О НЕЗАВИСНОСТИ СУДСКОЈ

© У Београду, 11. јануара. 0 независности судској говори се код нас често пута и у штампи и у скупштини. Шта више било је у скупштинама говора противу наше највише судске власти касацијоног суда. У истом маху, кад се тражила независност судска, хтело се да министар правде буде цензор касацијоног суда. У тој недосљедности ишло се још даље приликом спора о пензији бившег управитеља вароши Београда Михајла Барловца. Барловац је био управитељ вароши за време владе Христић-Гарашанинове и после топчидерске катастрофе повуче се у приватан живот, јер се с правом или неправом (о томе не може се казати ништа позитивно) проносили о њему разни гласови. После тога породи се спор о његовој пензији, он је тражио, влада му није хтела дати, и Барловац тужи државу судским путем. Није нам намера да о овој ствари говоримо ради Барловца, него ради схватања светиње судске код нас. Барловац добије парницу, касацијони суд реши, да он има права на пензију. Влада није имала куд, већ стави досуђену му суму у буцет, износило је незнам сад позитивно колико хиљада дуката. Но скупштина пре три године по дугој дебати избрише ту суму са својим решењем, да Барловац нема права на пензију. Ми рекосмо да не бранимо право Барловца. ако је ствар до личних симпатија и антипати ја, за цело је „Застава“ за време његовог управитељовања била за њега кост у грлу. Али ми бележимо у правном свету нечувени факт да се пресуда највишег суда, извршна пресуда, основана на позитивним законима, потире незаконим путем баш од оних који траже да се закон праведно врши! Ово се најбоље видилс у доцнијем развитку тога спора. Кад је скуп штина избрисала ту позицију, влада није моглз да исплати по пресуди, и Барловац на основу своје извршне пресуде захте од суда обезбеђе ње свог права и удари секвест на Једно дј жавно имање. Првостепени суд према јасном праву тужиоца није имао куд, морао је да < добри ову забрану, но државни бранилац апе лира на виши суд. Баш у то време била је скупштина на окупу, подигне се граја и међу тим док се ствар упућивала апелацијоном суду, поднесе министар правде измену једног пара графа у грађ. закону, по ком се на државн добра неможе извршивати никаква за брана по тражбинама приватних ли ца. И скупштина на врат на нос то прими и узакони се. Ето шта се све чинило да се потре закон право једног грађанина. И сад се тражи код нас независност судска' Код нас има тако' наивних људи, да верују у свемогућност законских параграфа и ми • нистарских расписа. Ако се коме год прохте да са лепим речима парадира по Београду, ако к* > мисли да је ко год изнашао „камен државне за свакојаким законима о слободама, онда треба да буде цела земља срећна по њој ће тећи мед и млеко. Устаде ли ко да јавно у штампи каже коју реч противу тако грозног атентата на законом основано право у спору Барловца? Нико! Какав наук могле су из тога поцрпети наш< судије? И сад хоћемо параграфом ујамчену неза висност судску. И влада је предложила народној скупштиш= пројект закона „о судијама“ у 48 параграфа У првом одељку (чл. 1 —5.) говори се к може бити судија и председник у првостепени судовима, за тим у апелацији и касацији. ’ другом одељку (чл. 5—10.) вели се да суди? првостепеног суда поставља књаз на предлс министра правде. А председнике тих судова, као и чланове и председнике апелацијоног судв поставља књаз од оних лица које касацијони и апелацијони суд избере и министру правде за то предложи. Чланове и председнике касацијоног суда поставља књаз од оних лица које касацијони суд у својој општој седници по свом закону избере и за то министру правде предложи. Судије су у својим -звањима стални. У трећем одељку (чл. 11—18.) говори се о начину бирања тих кандидата. У четвртом одељку (чл. 19—23.) вели се да се судија мож< ставити у пензију само ако је навршио 60. годину старости и ако је телесно неспособан г

ЗАСТАВА" ивлази редовио: срвдом петвом недељом, ва целом табаку, а уторнивом на по табака. ЦЕНА ЈЕ ОВА за Аустро-Угарсиу: на целу годину 14 ф. н. на uo године 7 ф. н, на четврт године 8 ф. 50 н. на 1 месец .... . . 1ф.20 и. За Србију/у сребру). <а годину 85 дин. на иола године 17‘/ 3 Дин. на четврт године 9 динара.

BPOJ 111 у Новоме Саду у среду 21. јануара (2. Фебруара) 1881. ГОДИНА XVI.

ОГЛАСИ рачунају се по 6 новч. од сваке врсте оваких ситних слов а за жиг плаћа се по 30 ноч. сваки пут. ДОПИСИ шаљу се уредништву, а предплата в огласи администрацији .ЗАСТАВК" у Нови Сад у дунавској улици. РУКОПИСИ не враћају се натраг. Цоједини бројеви стају 10 новч.