Застава

душевно за службу. У оба случаја решава касацијони суд. У петом одељку (чл. 24—25.) вели се да се судија може преместити по потреби службе само усљед новог устројства и прелначења самог суда, или ако се случајно у истом суду поставе два рођака. У шестом одељку (чл. 26 —45.) говори се о одговорности судија за глочинства и преступљења учињена у званичној дужности. Седми одељак (чл. 46.) одређује плату свима судијама и председницима, а с осмим одељком долазе закључни чланци (47. и 48.) Шта се хоће с овим законом? Да се судије осигурају од уплива политичких власти, односно министра правде. Јер по досадањем уређењу министар правде унапређивао је судије по свом личном нахођењу. Судије, који су били хрђаво уписани код владе не само да нису били унапређивави, но их је министар правде могао управо варварски кињити са фамозним премештајем „по потреби службе.“ Министру је свакад стојало хоће ли кога судију кренути ~по потреби“ из Шапца у Прокупље у сред зиме. Држава му плати путни трошак па крај! Ово се може чинити са истим чиновником и два и три пута у истој години, иа још ако има жену и децу он је онда коначно упропашћен. По кад кад се опет практикује други начин. Да не би са свим изгледало као гонење, министар му да класу 50 до 100 талира, али га у исто време премести на пр. из Лознице у Врању. На први поглед изгледа да је унапређен, у самој ствари он је уназађен. Па да би оваке непријатности избего, и да би дошо до унапређења, предпоставља се да судија мора бити изложен упливу одозго, нарочито при политичним парницама. И с овим законом мисли се то избећи или у најмању руку предупредити. За цело племенита намера, само штета, што ће остати само намера. Јер и покрај овог закона, дотични министар може утицати на рад судија, истина не у тој мери као до сад, али ће ипак утицати. Сад се судија може извинити са самовлашћу министра, али у будуће министру се неће смеги ништа приговорити. Од сваког таког нападаја браниће га сам закон и то ће тек бити зло, Сад све судије поставља и унапређује министар правде по свом нахођењу и по кондујит-листи председника судова. У будуће чиниће то према избору апелацијоног и касацијоног колегијума. Како ће тај колегијум бирати, по каквој квалификацији ? Опег по личном познавању дотичног кандидата од стране појединих чланова колегијума и по кондујит-листи председника суда у коме служи кандидат. А председнику стоји до воље да кондујитише како нађе за добро. Па шта ћемо ако је председник пријатељ дотичне владе а кандидат противник ? Неће ли председник пре учинити по вољи свом пријатељу министру, ако је овоме до тога стало, да кандидата хрђаво кондујитише ? К, ће га од тога сачувати? Колегијум апелацијоног п касацијоног суда? Редак би био случај да цео колегијум зва лично извесног кандидата, а два или три гласа у том случају неби могли бог зна колико привредити! Па не само то, по данашњем устројству наших судова председник има веома јаку моћ, он може на прилику одпочети један претрес, па видећи да би неки судија био другог мнења при пресуди, председник може прекинути претрес и одредити други; али у исто време саставити други колегијум, и на место судије узети секретара или писара. И пресуда би испала по вољи председника, односно пријатељске му владе. Да ли се с тим очувала независтност судска? Или, зар неможе, ко што председник суда има сада моћ, за час створити омрзнутом судији какову „кривицу или злоупотребу у званичној дужности“, па да после са свим лепо, на основу закона, донесе касацијони суд ре* шење да се премешта по потреби службе. Па шта онда? И овако једно премештање, поквари му на свагда каријеру, јер није по вољи министра, већ на основу судског решења. Ми се неварамо да ће седми одељак бити највећи камен спотицања добронамерне судске независности. Ми смо доживили до сад свакојаких у великом штилу удешаваних завера и тенденциозних процеса, зар ће бити тешко свакад сковати какову кривицу. Два без душе а трећи без главе, вели наша народна пословица. Па најзад и нека све то небуде, с тим да министар правде има право да поставља судије првостепених судова, свака влада, ако хоће, може се обилато користити, бар за неко време нарочито при политичним процесима. Јер нека први суд само заплете ствар, падок то виши судови расправе, може се човек оштетити на хиљаде, може политички противник приседити прилично у притвору; а у политичним агитацијама и то је од великог значаја, и то доноси успеха. Могли би смо такових примера стотинама набројати. Довршујући ова наша разсматрања дознадосмо да ће апелацијоном колегијуму као нај-

поузданије мерило квалификације за унапређење судија бити њихов рад у самом суду. Абстрахирајући могућностда председник суда при подели самог рада може често чинити уштрба, недати неповољном судији прилике да се одликује, да и неговоримо о томе како се могу наћи лако начини да га и обрука, омаловажи, као што је већ било доста такових примера; велии нека би тако и било у ствари, ту би апелацијони и касацијони суд спао на дужност простог регистратора способности и неспособности сваког појединца судије! Ти виши судови постоје само у Београду, а из Београда пратити аргусовим очима развитак појединаца по целој Србији, то је просто немогућа ствар. Немогућа и с теоријског и с практичног гледишта. Ово би ишло највише у прилог онима који се буду умели користити приликама и околностима I да падну у очи, а шта ћемо са онима који са своје смерности у запећак ? Невелимо да је досад било боље, неправде се чиниле свакако; али се знало да је неправди била лака могућност; човек ако је уназађен могао је на то с правом апеловати. И свет му је мање више давао за право. Али овако ко што се сад мисли чинити, неправду ће штитити сам закон, и у најбољој намери, може се лако учинити највеће неправде. И оштећени неће се моћи тужити, свет ће му теже веровати но досад. Па све и нека би небило тако. Пошто колегијум неће бити за леђима сваког појединог суда, да на лицу места „оцењује његов рад,“ једино му остаје мерило разсматрање акта које по разним споровима дођу усљед апелате на виши суд. А од куд ће се дознати за рад у оним споровима којих пресуде изврше се без апелате ? Није ли ту знатан део рада судијског изгубљен за квалификацију ? Па и за онај рад који дође пред виши суд, ко сме тврдити да се подпуно прегледа у свима појединостима. Ваљда сваки судија чита сва акта ? То се може казати ономе само који нема појма о току радње у вишим судовима. Једини ваљда, велимо изрично ваљда који све прегледа —то је референт. Јер кад би сваки судија читао сва акта, да ли би могла двајестина чланова апелације и касације, да тако подробно прегледе и оцене радове преко двадесет земаљских судова.... И овако као што се сад ради леже толики спорови непосвршавани’), па још кад се тим судовима стави у дужност цензурисање способности свију првостепених судова, тек ће се онда запетљати, да се не ће знати крстног имена. Али, нека би ишло све лепо и красно, нека колегијум виших судова нађе правичан критеријум оцене првостепених судова, нека би се сваки истакао са својим манама и врлинама, опет остаје све питање пред једном необоривом евентуалношћу. Овај закон изазвала је потреба, да се судије сачувају покушења угађати властницима који у својим рукама држе његово унапређење и уназађење. Судија треба да буде једино мерило при изрицању правде; његова савест према томе једино може очекивати унапређење. Цељ му је дакле чисто политична. Закон вели: судија је сталан. Шта ћемо онда ако се у самим вишим судовима групирају људи из једне политичне партије. И они онда ту остају као чврст бедем. Министарства се могу мењати, али они остају да чувају интересе своје партије. У њиним је рукама унапређење свију судија, зар се с тим неће паралисати рад сваке владе ? И министар, одговоран министар, остаје слабомоћан; мора гледати скрштених руку како се укрштавају њихови смерови. Сваки судија у унутрашњости, који је једномишљеник са већином првог земаљског суда, има одрешене руке.... Сви су по закону стални и према ономе „кадију тужиш, кадија ти суди,“ најзад in politicis они су господари ситуације за много и много година Овде је Сцила и Харибда пројектованог закона о судијама. Политичка борба пређе границе и у државама које су консолидоване стотинама година, а код нас vide историју нашедесетгодишње уставне борбе .... Да се изразимо фигурално: до сад се поступало при постављању судија апсолутистички, сад се наумио метод олигархијски. А олигархија то је врло измајсторисан апарат, па кад се један точак искриви онда или застане или све иде у највећем хаосу. Кад су шпански кортеси узели у своје шаке и управну власт, кад су почели да бирају гласањем сваког министра посебице републици се одпевало „вјечнаја памјат. “ Сумарно узевши, цела се ствар своди на ’) Ово ће најбоље илустровати једна опште позната анекдота У формули решења паших виших судова стоји између осталог: „Пошто је суд разсмотрио акта и пресуду суда Н. по кривици Н. Н. итд. Један експедитор неког првостепеног суда из унутрашаости имао је да одправи касацијоном суду акта неког спора на разсматрање. Он се нашали, ua превије сва акта и прошије их и запечати тако, да ако се отворе мора се ковац расећи и печат одкинути. После неког времена, касацијони суд пошље суду акта са својим решењем: „пошто су разсмотрена акта и пресуду“ итд. Међутим и конац и печат враћени су невређени. Видило се да у акта спора нико није ни завирио, а камо ли да их је разгледао. Подобних анекдота има још више, ова je најдрастивдија.

материјалну страну. Министар сад може давати по свом нахођењу унапређења. По овом пројекту закона неће моћи. Али он ће имати ипак начина, да назађује своје „верне “ Да само споменем једну могућност. Код нас врло радо игра се сваковрсних „комисија“ и томе подобна. Кад се чиновник упућује на такав рад ван места свог седишта, он добија приличну „дијурну". Зар неће министар водити рачуне о својим људима, па све само њих слати, куд год се укаже такова прилика, да се може што год уштедити? Зар се немогу наћи сваковрсни начини за изванредне приход е ? А то све држава плаћа! Министра кошта само што подпише дотичну наредбу .... Нека се таковом „верном“ повери такав изванредан рад у две године један пут по месец два дана, и он је награђен као да је добио класу! Нетреба да се обмањујемо. Законима се нестварају карактери, они су саморастли, они ничу куд је за њих прлгодно земљиште. Пустињу Сахару можете обрађивати колко хоћете остаје пустиња. Плодну земљу нетребате ни да дотакнете, за неколико година она се сама зелени, листа и подиже се гора да човек и сам незна одкуд и како! Палма нерасте на северу, а на југу и северни кржљав коров ђика у небо, па како је леп и красан! У Енглеској срески судија, који један пут у години дана путује по срезу и суди, ужива општег уважења и поверења. Код нас се пробало са среским судијама у ослобођеним крајевима, па за годину дана начини се читав русвај! То је оно што наши људи неће да разуму, да знање и поуздање ствара карактере, а не закони. Код нас се правно знање састоји у буквалном учењу законских параграф а. Код нас интелигенција мора да тражи заклон у државном шематизму, да би могла живети. Адвокат, инжињер и лекар могу једино таворити засебним животом иначе све тражи државне службе. Ириродно је дакле, да се шибљика мора повијати за ветром, стогодишњег раста пре ће ветар исчупати из корена, но што ће га повити. Донде, док се у народу неподигне самостална интелигенција, донде, док наш правни факултет необразује људе правно образоване, научне, а не само пуке параграфлије; донде, док наши правослови неосете у себи моћ, да могу осигурати себи егзистенцију и ван државне службе, донде велим, док не увиде да немора бити само судијаили адвокат, па да заузме достојни и угледни положај, дотле је сва тежња за независношћу пука племенита жеља! Али док траје овакво друштвено стање код нас као што је досад, сва су напрезања узалудна. Створите, господо, земљиште за самосталну, не званичну интелигенцију, створите школе да нам дају фактично образоване људе, —па сте створили све слободе наједанпут. А с овим пројектом „закона о судијама" можд а ће се у неколико поћи у напред, можда ће се многи осећати сигурнији у свом положају, можда, али од подпуне независности судија још смо врло врло далеко! У овакој ствари нетреба да смо сањалице, самообмана учини више зла од сваке могуће тираније.

Политички преглед.

Како су све јевропске велесиле усвојиле турскн предлог, т. ј. пристале на то, да се још једном у Цариграду поведу преговори о грчком питању, то ће за који дан настати у тој ствари тишина, јер преговори не ће моћи започети, док се Гошен и Хацфелд не врате у Цариград, а то ће бити тек за једно десетак дана. За једно десетак дана дакле биће засушено врело вестима, које је онако обилато гасило жеђ радозналог политичарског света. Време то биће јамачно испуњено преговорима о формалностима, које ће требати уредити, пре но што у Цариграду пођу на дело и делање своје. Хоће ли отуд бити каква плода, идемо да видимо, али нека нам je за једно с Грчком слободно посумњати. У стручним круговима и у нолитичком свету учинио је велику сенсацију чланак „Војничког недељног лиета" ( n Militaer-Wochenblatt“) берлинеког, у ком се говори и о психолошком моменту у војничком образовању. Писац је уплео ту и нека политичка посматрања, „Учимо дакле ceoj’y војску," вели писац на крају чланка „кретању, пуцању и т. д. али ни по штонезапуштајмоњено интелектуално образовање, а особито развијајмо њене душевне подобности, морални живаљ, отворенидух! Најбоље оружје у човека јест његова воља; оштримо то оружје у наше војске, требаћемо га, било да се у будућем рату према истоку или западу, било према обе стране да се узморамо бранити. Борба нам предстоји, већа, но и кад што јеимадо-

смо борба за народни опстанак на живот и смрт, борба, која ће сваку жилицу, сваки живац до крај. ности напрећи, голијатска, дуготрајна борба, у којој се не смемо надати успесима као 1866. и 1870 године, него шта више ■ орамо бити спремни на тешке ударце и саме грдне поразе! Тек ту ће се покасти и посведочити, шта и колико вреди морални живаљ, тврда воља!" Све вести слажу се у том, да ће навештене реформе у Русији о рођен-дану Александра, 19 фебруара, бити проглашене. Као што „Б, оп, нов.“ из Петрограда јављају, том приликом изаћи ће и царски указ, којим се са свим одељују једно од другог правосуђе, грађанска и војничка управа. Цензура, управ: хапсана и ресор за надзор изгнаника долазе под струку правосуђа. Војена администрација ограничиће се у јевропској Русији само на војено поље. Све агенде војених власти, што се тичу грађанске управе, прелазе на надлежна граћанско-државна звања. По гувернијама, где опсадно стање ве буде дотле укинуто, јуриздикција војених судова престаје за грађанска лица и граћанске парнице официра и војника. И ратни судови, који су именито расправљали политичке парнице, и они ће посебном царском заповешћу бити укинути. За грађанску управу израђује министар унутрашњих ново службвио правило, којим ће се установити степени чина и поставити услови, под којима ће аспиранти биги у службу примани и војници прелазити у граћанско-државну службу. Познати руски историк, московски професор Иловајоки написао је чланак о одговорности извршних владинских органа, и ту доказује, да није довољна контрола ни слободније пресе, па да може заменити највишу установу, којаби била дужна, да све друштвеие и државне живље споји и радњу извршне власти контролише. Међу садашњим ус.тановама има једна, која ће јамачно скорим велику улогу играти у погледу препорођаја и ојачања руског народа; та установа јест држав н о в е ћ е, преустројено у духу времена. Повесница нас учи, да је најбоље, да се при реформама пође од постојећег реда. „Глас Црногорца" пише под 10. јануаром: П У нашем министарству унутрашњих дела живо се ради на устројству санитетске струке у нашој домовини. Како чујемо, у самом министарству завешће се нар< чито санитетско одељење, које ће да пази на све појаве у земљи, који се тичу народнога здравља, и да израђује нужна за све случајеве правила и упутства. Израђују се већ и правила за поморски санитет, која су нам сад са добитком морске обале нужна постала ради поморске комуникације. Исто тако ради се и на томе, да земља добије виши број стручно и потпуно спремних лекара, како би народ из свих крајева наше домовине у случају нужде имао на руци лекарску помоћ. Ако бог да мира и берићета ове годнне, можемо очекивати, да ће бар већи део оних санитетских установа, које се сада израђују и на карту стављају, још ове године ступити у живот. Тим ће се подмирити једна од живих потреба, коју је земља ова све до скора осећала, не имајући ни једнога ваљано теоретично и практично спремљенога лекара, који би народу био на невољи у помоћи." Све до иотоњих дана, док питање о прашком свеучилишту није онако решено, као што смо у прошлом броју приказали, проносили < у се свакојаки гласови о положају тафеове владе. Кризе већег или мањег обима грозиле су час по опстанку му у његовом данашњем саставу. Међу другин питањима, која су доводила у питање опстанак Тафеа, једно је од главнијих било питање о прашком свеучилишту. Међу тим, оно је, као што смо јуче саопштили, 15. о. м. решено. Но да ли је тим тафеов положај утврђен, ако не за навек, а оно бар за дуже време? Потврђујући, да је питање о праш* ком свеучилишту 15. о. м. решено, бечки дописник прашке „Политике" јавља тим поводом, да би Тафе волео, да оснује самостално чешко свеучилиште. Вође пак „чешког клуба,“ као год и цела парламентарна комисија деснице, у чијој је руци моћ, да владино држање у тој ствари контролише и на њ утиче, они су, као што речени дописник јавља, у овај мах тог мишљења, да се та проба лојалности још може допустити, те тако се може узети, да је криза за сад одложена. „Ако се она доцније изроди", вели дописник дословце, „она се не ће, о томе можете бити потпуно уверени, само тим конкретним поводом изродити, јер и у клубу десног центрума запетост је дошла до врхунца, и ја би се врло преварио, ако гр. Хоенварт не би и свој положај према кабинету са свим јасно обележио. Ми живимо дакле у примирју, које сваки час може објава рата од стране деснице пореметити. Како ће чешки народ тако стање, а нарочито услове истог схватити, о том не може ни један син његов сумњати." „Не само да се политичке, него и војничке снаге истроше се у Аустро-Угарској много брже, неголи другде“, вели један велик и меродаван лист, познат поборник данашњег стања у монархији, ређиструјући вест, да су фелцајгмајстори Родић и Маројчић замолили, да их у мир ставе. Први одступа у једно са места земаљског намесника далматинског, други са доњо-ауетријског и бечког, а обојица мотивују своју молбу „дубоким годинама/ „старошћу". Ма да им молбе још нису решеие и ма да су све вести о њиховим наследницима за сад још пусти гласови и безразложне комбинације, и пак се поуздано зна, да ће та два војничка веле-