Застава

достојника скорим одступити од редовне службе. Истина, обојица су од најстаријих ђенерала у свој Аустро-угарској војсци, али ни један није етарији од 69 година, а то баш нису велике године зањихов положај. У Француској и Немачкој имајумноги дивисијски ђенерали и заповедници корова, старији и од Родића и од Маројчића, па још добро врше своју дужност. (Мант.|јфел нпр. има 73 године, Молтке чак 81. итд.) Не узимајући у обзир дворска звања и синекуре, у Аустро-Угарској нема у служби старијег фелдцајгмајстора или фелдмаршаллајтнанта од 70 година. Да тим појавама не даје увек повода телесна нем ћ и душевна слабост, то показују баш Маројчић и Родић, који су и телесно и душевно крепки и здрави. Биће дакле, да ту има других узрока, који заповеднике бечког и задарског гоне, да се махну редовне службе. Кад сам „П. Лојд“, тражећи узрок родићеву и маројчићеву одступу, „навешћује, да има колено (генерација), које има власт у рукама, а које не зазире од отог, да ствара ситуације, које служе његовом егоизму“, онда се може разумети, за што се и оиако велики мировни прорачун Аустро-угарски повећава са две велике поште, које ће добити два највиша војничка часника, као што су Родић и Маројчић. Осим тога, можда је и народност обојице, а код Родића можда и вера, јер он је православне вере, била важан разлог, да речено млађе „колено", изабере њих тако да речемо за жртве. Тим млађима, који све своје јунаштво само по „салонима" знају да покажу, не вреде ништа заслуге једног Родића и Маројчића у австријско-талијанском рату и оног ирвог у бокељском устанку, да ни не говоримо о босанско-херцеговачком; они су своје учинили, па путуј игумне. Тако ти је то у Аустрији.

„С а м о у п р а в а“

лист политички, економни и књижевни доноси у 1. броју формулисан програм, који гласи: I. Законодавство. Да се промени устав. Осим одредаба у члану 1. и у првом одељку члана 10. као и члан 31. садањег устава сви други чланови устава да се могу према потреби мењати, допуњавати, а тако исто да се могу и са свим нови чланови уметати. Мењање устава да се изводе у овом смислу: 1. Скупштину састављају само посланици народом изабрани; избор је непосредан, а право бирања имају сви пунолетни грађани српски, 2. Законодавна скупштина састаје се сваке године у известан дан, а разилази се кад свој дневни ред исцрпи, или кад владалац нађе за потребно да учини потребу од свога уставног права. 3. Законодавној скупштини уставом се ујемчава пуна законодавна власт. 4. И велика народна скупштина састаје се периодично и, осим других послова, редовни јој је задатак ревизија устава. 5. Да се укине државни савет и да се не може заменити никаквик другим домом. 11. Администрација. Администрација да бу де што простија, што јевтинија и што целисходнија Да се укину садашња окружна начелства и да с( напусти досадања подела на округе, па да се зем ља административно подели само на општине и срезове, а обоје да се уреде по начелу самоуправе Срезови да буду довољно велики, како би финан сијски били толико јаки да што успешније врпц среске економне, просветне и здравствено-полицијске задатке. 111. Судство. Да се усвоје у начелу изборнг судови за грађанска, а поротни за кривична дела, ( тим, да у примени може бити и комбинације начела изборних и поротних судова са начелом сталниЈ државних судова. IV. Финансија. 1. Садашња пореска система да се напусти, па да се ради на остварењу непосредне, прогресивне порезе по имућству и приходима грађана. 2. Данашње финансијско устројство да се замени новом финансијском оргавизацијом, на челу које стоји централна народна банка са нужним бројем покрајинских (обласних) банака. Tt банке рукују манипулирају свима државним приходима и расходима и врше у опште и друге депозитне и обртне новчане послове грађана, а нарочито потпомажу, правилно организованим кредитом унапређење земљорадње и подизање заната г индустрије. V. Просвета. Тежити да се оствари вачел( општег, обавезног, бесплатно.’ образовања и да с( сиромашни ђаци издржавају општим трошком. Школе да буду уређене тако, како ће неговати у омладини грађанске врлине и спремати је за веште, корисне и самосталне раднике. VI. Војска. Ради очувања наше државне независности и извршења наше спољве задаће ваља да се поклони што већа пажња организацији, обучавању и наоружању наше народне војске. У тој цељи тражимо: 1. Да се стајаћа војска сматра просто као школа за народну војску, и према томе д« се држи само толико стајаће војске, колико је нужно за успешно и правилно обучавање и организо вање народне војске. 2. Војено образовање да се уведе у средње и више школе. VII. Спољна политика. 1. Спољна политик: има се водити тако, да политички и економни ин тереси наше домовине вазда буду очувани и зашти ћени, да се негује слога са свима братским сусед ним народима, да се живо ради на савезу балкан ских народа, а нарочито да се што пре постигш споразум са Црном Гором и Бугарском; да се ор ганизује културно потпомагање раскомаданих и не

ослобођених делова Српства као и живо буђење свести о нашем народном јединству у удаљеним покрајинама српским које су изложене страним елементима; да се нашим производима прокрчују стари и отварају нови путеви и нове светске пијаце. 2. Са Бугарском, као са земљом географски најближом, а по народности присно сродном, да се одржавају братски одношаји у сваком погледу и да се тежи јединству у политичкој радњи и културном развијању, које треба према могућности да се огледа и у сличности самих унутрашњих уредаба и установа. VIII. Захтеви који се имају остварити на овој или идућој законодавној скупштини, али свакојако пре мењања устава. 1. Потпуна слобода штампе. 2. Слобода збора и договора. 3. Слобода удружења. 4 Општинска самоуправа. 5, Лична и имовна безбедност. (При мењању устава све ове слободе да се ујемче у самом уставу.) 6. Док се реформа порезе и нова организација финансије не изведу, да се уведе штедња у државним издатцима где је год могуће, како би се кредит земље подигао и исплаћивање држазних дугова олакшало. IX. Опште одредбе. 1. Овај наш програм прегледаћемо и према потреба мењати и допуњавати сваке године о састанку скупштине. 2. Лист „Самоуправу“ усвајамо као орган наше партије и стављамо јој у задатак: да опширније разјашњава овај наш програм, да расправља сва питања, која су у програму додирнута или иначе стоје с њиме у свези, и да израђује формалне пројекте за узакоњавање ових наших захтева. 3. Обвезујемо се да ћемо се овога програма тврдо држати и на његовом остварењу радити, како у скупштини тако и у народу. Посланици српске народне скупштине: Никола П. Пашић. Милан ђ. ђурић, свештеник. В. К. Стошић. Дим. Катић. Арса Дреновац. Ранко Тајсић. Андра Перуничић. Новак Милошевић, свештеник. Поп Иван Протић. Василије Павић, свештеник. Марко Петровић, свештеник. Р. С. Поповић. Д. Цветковић. Љубомир Дидић. Ица Милановић. Илија Стошић. Петар Васић. ђорђе М. Топузовић. Стева Ј. П. Грнчаревић. Аврам Сандић. Ник. Крупежевић, свештеник. ђурђе ђоровић. Бладислав Павловић. Марко Богдановић, поп. Павлњ Ј. Вуковић. Благоје Божић, Милија Миловановић. Милош Симић. Вељко Јаковљевић. Андрија Богосављевић. ђорђе Малетић свештеник. Аца Ставојевић. Поп Маринко (Ивковић.) Жив. М. Миленовић. Раденко Драгојевић. Раша Милошевић. К. С. Таушановић. П. Велимировић. Са још 38 другова народних посланика.

Француска жута књига о грчком питању

„Н. сл. Преса“ доноси допис из Париза од 14 јан. о. г. о француској жутој књизи, која говори о грчком пограничном питању. Допис тај саопћујемо ради његове важности у свој целини његовој: „Данас издана жута књига садржава осим протокола берлинске ковференције још 195 комада о грчком пограничном питању, почињући саокружницом фресинетовом од 10. априла, у којој је тадашње стање спорног питања описано, дочим је у сљедећим актима ургирано постављање пограничне комисије. Инглеска предлаже дипломатску конференцију; Фресине наваљује да се конференција што брже састане и да се не чека на одговор од порте. Иглеска, Аустрија и Немачка хоће из почетка само у том случају да су за конференцију, ако порта не усхте поставити комисију за исправку граница, доцније се подвргавају Фресинетовом назору. Русија већ у на пред изјављује, да ће грчке повластице потпомагати. али хоће да се у конференцији ван грчког још и друга питања решавају. Сенваље пише, да у томе лежи намера, како би Јевропа ковстатовала надзор берлинског мира. Инглеска и Аустрија неповерљиво посматрају тај предлог; Русија га повлачи натраг, али при закључку конференције опет изјављује жељу, да кабинети и у будуће надгледају дело берлинске конференције. Тек што је Трикупис сазнао за закључке берлинске конференције, то већ хоће да Грчкој намењене области окупира и да резерву позове, но грчки народ канда беше изненађен тим изгледима. Најпре Немачка. па онда Француска одвраћају Грчку да не заузима агресивни положај и да порту не дражи. Инглеска не ће да одвраћа Грчку од тих спрема. Инглеска и Француска изјављују, даје позивање Грчке резерве само ' унутарња спрема Грчке, у коју се ови не ће да умешају, опоричу опет офензивно држање против порте. Инглеска хоће, да Француска, која је прва грчко питање на конгресу потекла, навали на порту са спровађањем одлука берлинске конференције. Француска каже, да јој је Јевропа одузела мандат, уједно изјављује, да се она никад неће лаћати присилних мера. Пошто ратне спреме у Грчкој расту, Француска каже, да јој је Јевропа одузела мандат, уједно изјављује, да се она никад неће лаћати присилних мера. Пошто ратне спреме у Грчкој расту, Француска све већма наваљује. Жорегибери, тада нривремени министар спољашњих, пише у Атину, да ће Грчка сама себе до пропасти довести, ако натера Јевропу на суделовање. Још даље тера Барч елеми, пошто Грцима доказује, да ћеони своје снаге исцрпсти. Њеној војсци недостаје нужне дисциплине; нропаст би била неизбежна. С друге стране, јер му Беси рече, да Грчка хоће, чим први грчки батаљони границу

прекораче, да и сама напада, одвраћа он порту од офензивног држања. Он дозвољава Грцима свакако неко право које провирује из берлинских закључака, али једино Јевропа има то право, да одређује начин и време тог спровађања. Доцниједефинује он берлинске закључке самокао неки добри савет. Најјасније се обележавају грчки назори у једном договору Тисота са Кондуриотисом, који изјави, да ће Грчка још неколико месеци чекати, па ће за тим са 80.000 момака јаком војском прећи границу. Грчка хоће да се извуче из тог положаја; решење је нужно, па ипропаст би била решење. Он (Кондуриотис) се пак потпуно нада победи у боју. По приватним извештајима пише Тисо има грчка војска мало самопоуздања, недовољне вецбе и слаби кадр (Cadre); пропаст се у напред осећа, па ипак је компромис немогућан. Турске назоре обележава неки разговор Тисота са Асимом, који, пророкујући напад грчки, рече: Ми не ћемо атакирати, али ћемо гледати да скупо стане Грке њихов нападај. Тисо напомену, даи на другом месту могу устанци букнути и компликације настати. Али Асим на то и не мишљаше, ипак признаде, да унутарње стање Турске принуђава порту, да попусти. Већ и само одступање Улћина стало је великих тешкоћа, па како ће тек даље одступање арбанашких предела примљено бити! Цела би Арбанашка устала, и све кад би и сама остала, смождила би Грке и себе за неодвисну прогласила. Али ми не можемо Арбанасе саме себи оставити, додаде А с и м. Из последње серије депеша заслужује пажње нова нота Бартелеми Сентилера посланику атинском грофу Мују, у којој први овоме изјављује, да грчка влада свакако хрђаво је обавештена кад мисли да берлински уговор даје Грчкој иеко право, које би она могла спровести без обзира на јевропски мир. Гроф Муј нека протестује против таког неупутног разлагања Ни конгрес ни конференција не могу Турској праву јуридичну обавезу наметути, него хоће Грчкој да даду само важну титулу а никако право. Ако Грчка рат провоцира, то она чини апсолутно на свој рачун и ризико. Децембра 22. наговестио је Сенваље немачко пристајање на пороту, ипак мисле, како Буш тако и Хацфелд, да неће ни Грци ни Турци пристати на пороту, док најпре предмет не сазнају. Хацфелдов договор са султаном и његовим министрима даје познати, да се пријатељском и поверљивом медијацијом нарочито Француске и Немачке дају постићи замашна признања ида ће такав корак донети можда какав modus vivendi са којом границом; тиме би се добило времена и наде на какво доцније спојење. Свакако види Хацфелд и у случају једног ешека у пороти сретни резултат, да је опасност толизије одложена. У другој депеши наваљује Бартелеми на Порту, да усвоји пороту, те пише: „Све јевропске силе требају мира и, ма да из разних узрока, све ће Турској зафалити, кад би иста спонтаним предусрећањем допринела, да се одврати ударац, који би имао опасних последица.“ Бартелеми препоручује Тисоту, да се заједно држи са заступником Немачке, како би Турској осигурали мир и срећу. На против Бартелеми скоро прети Грчкој. „Ништа не би било лакше,* речеон, „него да се отклонеЈјелинске аспирације и да се ставе ван|акције сила Грчка добро зна, како је тешко, повољна зајма у страној земљи наћи, и у случају победе била би Грчка рујинирана својом победом. Пропаст у боју довела би је за цело и до банкротства, и без тога је нечувено, да Грчка без капи крви добије повећану област; с тога би било то неразумна политика, кадсе из таке згодне прилике ве би користи имало.“ Бартелеми препоручује Мују, ча се држи Радовица. Муј одговара: Како Комундуро тако и краљ ђорђе противни су пороти. Комундуро је изјавио: Грчка остаје у ситуацији, која јој је берлинским уговором створена. Поред свега тога очекује Грчка предлоге од Јевропе. Она ће размислити, шта јепо њу најпробитачније. Тисо извештава од 27. децембра: Саид-паша сам појми велику корист од пороте, ал султан је томе противан. Султан означава пороту као неку неправду, пошто мисли, да му силе хоће исту да наметну. Бартелеми изјављује у једвој депеши на Сенваља, да Франнуска не жели никако вово разглабање источног питања, нити какву већма наглашену политику, у којој би друге силе биле уплетене, или шта више какве присилне мере. Порота има баш противну цељ. Бартелеми се нада на енергичну потпору од стране берлинског кабииета, са којим је он у тој ствари увек једнака мишљења био. Јануара трећег извештава Тисо о изјави Саид-пашиној, по којој би Турска повољним расположајем сила профитирила и дошла до мирног решења. На супрот томе јавља Муј, да је Комундуро рекао: шта би било основа пороти, кад би Грчка и Турска на то пристале, и које би гаранције Грчкој дане за извађање поротне пресуде. И Асим-паша питаше одмах за тим, како’бисе Турска обвезала у напред за пријем сентенције, која је Порти непозната. М;уј телеграфише 5. јануара, да је Грчку опоменуо и упозорио на опасности нових војничких мера. Изјавише му да је и Грчка уверена о опасностима ових опрема, и да није истина, да се и последња резерва позвала. Даље извешћуеј Мујј, да су све силе Грчкој предложиле идеју пороте, само су Аустрија и Немачка у томе мање се заузимале. ипак је грчка влада изизјава дотичних заступника t o6e силе могла увидети

да су и ове за пороту. Комундуро је тог уверења, да би му грчки парламенат напуштање од берлинске конференције означене границе, за коју је одавна ангажован био да је добије, у кривицу уписао. M g yj одговори на то, да Грчка не сме држати да она има мандат за извршивање берлинског уговора у рукама. Нико јој није исти предао био. Што се заискане гаранције тиче, то би грчка позиција кад Турска не би одлуку испунила, била много тврђа и боља. Беседа, коју је Гледстон у парламенту говорио, задовољила је Бартелемија у великом степену и он моли Шаљмел-Лакура, да инглеском премијеру изјави, како он његовим речима велики значај придаје и да очекује од евидентног сродства у идејама вањских питања појачање искрених одношаја међу Француском и Инглеском. (Свршиће се.)

Вести из народа.

Из Беле Цркве јављају нам, да ће тамошња српска црквена општина о три јерарха славити стогодишњи спомен, од како је тамошња српска црква освећена. У недељу после тога биће парастос оним многозаслужним старинама, које су основале цркву и школу у Белој Цркви. Лепо је од белоцрквана и знак је, да је народносна свест у њих будна и развијена, кадсе они, стојећи на мртвој стражи српске народности према североистоку, сећају успомена из своје прошлости, особито успомена, које су везане за ступове наше народности. Добили смо позив на беседу с игранком, коју приређују ученици ђимназије карловачке на Три јерарха 30. јануара (11. фебруара) у дворани саборској, а на користсвојим сиромашним саученицима. Програм је одабран и занимив, тако да заслужује велик број слушалаца, а племенита цељ, ради које се та забава приређује, даје нам оправдане наде, да ће и овабеседа ; као и пређашње, добро испасти по своју намену.

Месне вести.

Довнајемо, да се у нашу средцну повратио бовдин питомац Стојановић, бравар по ванату. По правилима бовдине вакладе, он је дуже времена у Будапешти пробавио, радећи ванат, на који се одао. Који га повнају, хвале га као интелигентна и вешта ванатлију. И као Ср’ бин и као вешт ванатлија, Стојановић васлужује, да орпска публика обрати на њ пажњу, а тако исто надворници свију оних вдања, која се о трошку православне црквене или школске благајие ивдржавају и поправљају. Од стране управе овдашњег грађанског ватрогасног друштва умољени смо, да овим путем власницима ватрогасних срећака дамо на внање, да ће се добитци на те срећке од 2. Фебруара 10 сах. пре по дне до 6 ист. мес. (по рим.) ивдавати. Како међу добитцима има и таких ствари, што се лако кваре, то друштво умољава влаенике срећака, да своје добитке што пре подигну.

Књижевност.

„Невен" чика Јовин лист. Морам привнати, да се човек некако чудно ocefea, кад се пера лаha, да прикаже и да топло препоручи српској деци, српском свету то мевимче нашег родољуба и дичног песника Змаја Јована Јовановића. Прво му се радост у срцу буди, што може да покаже српском подмлатку, Србину оцу, Српкињи мајци нашто српска деца своју доколицу ваља да употребљују, јер се скров уверио. да одабрана садржина досадањих бројева „Невена“ доиста служи не само на вабаву него и на корисну, прекорисну поуку. А ево одма ватим и црне туге, где му душу обувима, кад помисли на немар и нехај, с којим српски свет тај врсни дечији лист предусрета. Зар немар и нехај, са кога смо толико потискивани и потиснути, да овлада Србином и на пољу просвете, вар да спремамо ове тешке дане и нашем подмлатку, вар смемо допустити, да се варава наших дана: немар и нехај и међу децу нашу, то увдање наше, угњевди. И сад у мислима слушам како родољуб-ивдавач „Невена“ елегичним тоном довикује „да га никад није лепи над тако омануо“ као при издавању чика Јовиног листа, Зар је Србину на одмет та лепа срећа, која му у део паде, да први песник пригрли децу, привва их себи, да им пева о светлима данима нашим, да им прича о ономе, што је ва децу добро, корисно, да им песмом каже како треба Срби да буду, да им причом каже како треба људи да буду. Сретни и велики немачки народ, како би се тада осећао, кудбијош тај скочио, да је нешто Шилер и Гете, попут нашег Змаја, одабрао себи ту бевавлену, природну, ту пуну најбољега нада публику! „Пустите децу мени“ повикао је онај највећи учитељ, што умеде да оживи и подмлади онако остарело и окорело, онако запуштено и покварено човечанство! Топло препоручујемо свима српским учитељима, да настоје, да сва школска деца читају чика Јовин лист, да се ваувму да сваки српски ђачић коме се иоле може, држи „Невен“, јер је пун добре, једре и вдраве садржине, те ће им и