Застава

Још као велики кнез венчао се цар Александар са Софијом-Маријом ћерком хесенског херцега Лудвига 11. која по удаји доби име: Марија Александровна. Из брачне свезе произиђоше седмеро деце, велики кнезови: Никола, Александар, Владимир, Алексије, СергијеиПавле, и велика кнегиња Марија. Велики кнез и престолонасљедник Никола умре године 1865,; одмах по смрти његовој изађе царева прокламација, којом велики кнез Александар, садањи руски цар, за престолонасљедника постављен буде.

Политички преглед.

На политичву ситуацију у Јевропи још једнако ударају печат петроградски догађаји. Свет истина већ долази к себи од ужасве импресије, што ју је на њучинио атентатна рускогцара, али после страховита као што је петроградски од 1. марта, није ни чудо, што се нормално расположење у света тек мало по мало поврађа. Јевропске државе врађају се себи, настављају своје домађе послове, но после петроградског ужаса не изгледа, да настављају вапочете, него као да нове започињу, таког је трага оставио за собом тај догађај. Све политичке и неполитичке очи упрте су у Петроград, изгледајуђи од огуд вести. Што се однсси на сам атентат, то ва се доносимо, као год и друге ствари, што уз то иду. Овде бележимо једну врло важну вест из Петрограда, која сваког пријатеља слободе и Сдовенства обрадовати мора. Одмах сутра дан после смрти цара Александра 11. сазвао је нови цар руеко државно веће. највише државно тело у Русији, у ком је до сад као царевиђ председавао. У државном веђу имају за сад 32 члана. Ту су убројени и министри, јер они имају у веђу места и гласа. Веђе је 3. о. м имало седнвцу и закључило, да се што пре, као што је веђ одавно углављено било. позову на скуп заступници из свију гувернија, да се с владом договарају, како и којим начином да се по прави садашње политичко стање у Русији. Као што „Кол. нов“. из Петрограда јављају. покојни цар Александар 11. одобрно је био још 25. Фебруара, дакле четир дана пред своју смрт, да се тај скуп сазове. Веђ је био од< брио и проглас, којим ђе се исти сазвати, а издан би био 17. априла, о цареву рорен-дану. Дотични царски проглас налаже, да се сазове семски (земаљски) сабор тј. да се савову заступници народа свију сталежа, да до неке извесне мере учествују у влади, но та мера још није одмерена. Свака гувернија послађе десет заступника у Петроград, и то из сваког сталежа по двојицу, на име два сељака, два обиона грађанина („капуташа"), два трговца, два племиђа и два свештеника. Пије речено, хође ли и азијске покрајине слати ту заступнике, те се по томе не може ни ређи, колико ђе заступника у сабору седети, али узима се, да ђе имати преко 600 чланова. У сабору ђе сам цар председавати. Сад је пукло пред очима свету, који се чудио, како се то допустило, да петроградски скуп племства, који је ту скоро био на окупу, иште неку врсту устава. Сад се говори, да племиђкој пстицији нико други морални виновник није био, неги главом Лорис-Меликов, и то вије невероватно. Јавили смо веђ, вако је српска народна скупштина своју ковдоленцију за смрћу цара Александра 11. изразила. 0 том чину, који је у седници 3. о. м. обављен, доносе београдски листови ово: Министар-председник изговорио је ову беседу : „Једна не чувена несређа приморава ме, да узмем данас реч у народном представништву. Владалац срдногнам великог народа, владалац, који је своју земљу у ређио толиким наоредним преображајима, владалап, који је око 20 милијуна робова учинио слсбодним и чија је рука ослободилачка вружила се и ван граница простране паревине његове, цар свију Руса, АлександарП. 1. марта између 2 и 3 часа по по дне постао је жртва зликовачке руке оних друштвених елемената, који на овој земљи ништа не поштују и који теже, да људско друштво стрмоглаве. Сеђајуђи’ се у овом тужном часу свега оног, што је овај велики владалац и за наш народ учинио, са дубоким саучешђем рецимо: Бог да му душу прости! Вечна слава његовом великом спомену!" Цела скупштива устане. За овим председник скупштине каза: „Председништво је уверено, да ђе бити тумач најдубљвх осеђања свију представника народа српског у овој скупштини, ако предложи: да се представништво народно најискреније придружи изјави сажаљења и осуде, што је влада српска овде гвечано изрекла, и да се придружи изјави срдачнога поштовања према спомену цара ослободиоца. А да умолимо владу, да овај дубоки израз представништва народа српског преко господина посланика руског у Веограду саопшти престолу цара Алексавдра lII*. Скупштина једногласно усвоји. Поред оне живе пгжње, што се догађајима у Русији поклања, природно је, да други догађаји тако ређи нечујно пролезе, па и сами они, који су пре петроградске г атентата обично били први предмети дневне дискусије. То нарочито важи за грчко питење, које је иначе благодарна тема новинзрским млатисламама. МеЈу тим, баш у овој забуни, штоју је петроградска катастроФа изазвала, и онда кад се нико није надао, догодило се дешто, што је уларило обртну тачку у грчко пи-

тање, тако да је исто ступило у нову Фаву. Познато је, да је Порта све до последњег часа отезала ствар и никак) није хтела јевропским заступницима да саопшти своје предлоге, док најзад Хацфелд не написа Аснм-паши ноту, иштуђи, да она најдуже до 5. о. м. изнесе на среду св >је пр°длоге. Видеђи, да нема куд, ни камо и да не вајди, вишеодлагати, Порта саопшти своје предлоге 2 о. м. у седници јевропских заступника. По првим цариградским вестима Порта је збиља предложила пругу за грчко-турску границу, и по том предлогу Грци би добили Тесалају до олимапских висова. Од Епира не даду Турци ни педи земље, не ђе за то ни да чују. Од Француске је стране потекао предло, да се превешка поруше, а лука испод те вароши да остане турска. Да богме, да Порта не гледа по преко на тај предлог, али то није доста, он је за сад само још предлог. Ту је да богме сад прво питање, какав су утисак учинили турски предлози о грчком питању. Јевропски заступници позвани су, да се отоме први изразе. Руски, инглески и талиј а нски заступници одмах изјавише, да портина понуда није довољна. Остали пак мишљаху, да је преко нужно, да ваступници свију сила у споразуму остану, како би се преговори с успехом могли наставити. Шта Но и како ђе они на турску понуду одговорити, о томе се за сад још вести укрштавају. Берлински диоломатски кругови мисле, као што из њихове средине јављају, да ђе велесиле морати што учинити, што ђе бити равно ултимату. Из Цзриграда пак јављају, како се тамо „опште мисли,“ ако не буде никзка успеха од садашњих преговора с Портом, јевропски ђе заступници вготовити граничну пругу, те је својим владама доставити, да је ове Грчкој препоруче. Ако Грци усвоје ту пругу, онда ђе је јевропски застунници и Турцима озбиљно препоручити. МеŁу тим, повнато је, да силе имају „у резерви 11 још један предлсг, за који веле, да је од Немачке потекло. То је, да Грци за Епир узму Ерит. Истина, та „тромФа“ још није изиграна, али и кад је силе изиграју, још је питање, да ли ђе добити игру. Ако Турци и приставу на тај предлог, Грци тешко да ђе, јер Крит, тај стовар политичког лако паљивог горива, он ђе од најлак постати грчки. У опште, заплету грчког питања тешко је човеку, краја и конца нађи. 0 рату се веђ говори као о свршеној ствари. и рат ђе јамачно и бити свему крај.

Из железничког одбора срп. нар. скупштине.

Железнички одбор имао је своју последњу седницу 27. о. м. На овоме састапку влада је изнела пред одбор одговор г. Бонту-а на примедбе одбора железничког. Из одговора г. Бонту-ајасно се види, да он у суштини ама баш ни у чему и ни у колико не попушта. Најглавнија и најзначајнија примедба одбора била је о самом курсу, под којим нам се г. Бонту обвезује да изврши зајам. Он је остао при своме, т. i. да му ми за 71 мил. и 4 стотине хиљада дамо 100 милиона. Друга главна примедба је у цени по километру. Овде ћемо о тој ствари напоменути само ову околност: Технички одбор донео је свој закључак једногласно, да се не плаћа по километру, већ количини израђеног посла. Ову примедбу примио је у општој седвици сав одбор и на њу је пристала и сама влада и обећала је радити пред г. Бонту-ом, да овај усвоји ову примедбу. Г. Бонту се сагласио да одпочне одма радити на најтежим местима. И влада и г. Петковић тврдили су, како је ова уступка врло велика, и није право да се прими онај јучерањи одборски захтев, јер није у подједнакој мери правичан по обе стране. После дуге дебате о овој ствари прешло се решавању, хоће ли се овај уговор примити у начелу или не ће. Жива дебата претворила се у мртву тишину. Огпоче се гласање: Мита Ракић, ђока Павловић, Милан Богићевић, Михаило Петковић (владини посланици), Стојан Павловић (пожаревачки) Каљевиђ гласали су за. Чупић у први мах није гласао, али кад на њега навалише, гласао је с вогу и то за. Марко Милојковић из Алексинца уздржао се од гласања, а против уговсра били су Валтеровић, Стојковић (владини), Сима Несторовић, Паја Вуковић, Месаровић и Пашић (народни послан ). Известиоци већине одборске биће Ракић и Петковић, а известиоци мањиве биће Месаровић и Пашић. Већива и мањина одборска почеле су писати извештај, и питање о железничком уговору изнеће се на дневни ред 2. или 3. марта. („Самоуправа“.)

Из листова.

Меродавни политички кругови јевропски почињу већ да се баве расправљањем политичких последица убиства цара Александра. Природно је, да се том приликом износе и претресају разне комбинације, често и таке, које свог основа имају једипо у усијаној машти дотичног журналисте, те их стога и не узимамо у обзир. „Нова сл. Преса“ доноси извештај из Париза, којим се взваша ва видело мишљење тамошњих руских револуционара, у ствари политичких прсмена, које ће настати у Русији као последице убиства цара Алевсандра 11. Исти држе као сасма си-

гурно, да ће цар Александар 111. дати Русима устав; какав то и сами не знају определити. Ако он позове само оне велепоседннке и капиталисте, који данас у „земствима* велику реч воде, то се може надати највећој опозицији од стране пресе и свеучилишта, и нихилисте ће имати тада најбоље изгледе за продужење борбе. Ако цар закључи, да даде уставна права и оним умним снагама, што се налазе у званичком сталежу, на свеучилиштима и међу сељацима која задња претпоставка тешко да ће се остварити онда ће се борба одложити за неко доба. Револуционарна странка ће чекати, док са свим не пропадне покушај економске реорганизације руске државе. Она држи, да у Русији не ће доћи на ту мисао, да покушају, да помоћу спољашњих акција одврате позорност народа од унутарњег положаја и да тим путом отклоне оне опасности, које произлазе баш из овог положаја. Целокупна интелигенција и онај део листова, који имају уплива, противни су сваком рату; а и сам цар не гаји никакових шовинистичких жеља, ма да је до скора стајао у тесној свези и интимном саобраћају са Аксаковим. Овај преображај наступио је од кад се Аксаков измирио са Катковом, који је стари противник царев. Истина је, да је мржња на Њемачку у Русији јако разграната; али и симпатија према Француској врло је неопредељена, а с друге стране финансијалан положај Русије опомиње на опрезност. Русија не може се упустити ни у какву већу војну; њена прва брига мора бити, дасвоје финансијско стање у ред стави. У овим пазорима завршује „Н. сл. Пр." слажу се са нихилистама скоро сви политички кругови јевропски, и ако ови задњи полазе са сасвим других претпоставака. Пало је јако у очи, да аустријско државно веће приликом атентата па цара Александра није дало од себе никакове манифестације. У овој ствари доноси „Покрок“ органСтарочеха чланак којим даје израза своме жалењу, гледе погрешке, коју је учинио Смолка тиме, што у седници државног већа није учинио напомену о атентату. „Покрок" навађа, како су чешки посланици заман доказивали, да је ово питање у првом реду питање хуманитета, а да баш и са политичког станишта није све једно, да ли народно заступство једне државе, према другој држави, на име према своме суседу, међународне дужности у обзир узима. Рехбауер је у своје време сетио се атентата на цара Виљема. Разлика међу тадањим и садањим поступком у толико већма пада у очи, у колико се знаде, да француски и немачки парламенат у овој ствари нису ћутали. У истој ствари пишу младочешки „Нар. Лист“: Пољаци бацају кривицу па грофа Тафеа и веле, да због тога није дошло ни до какве манифестације у ствари атентата, што се гроф Тафе показао противан овој замисли, кад му је иста напоменута од стране бар. Гедла. По истом листу добили су заступници чешки на беч. држ. већу изсвију крајева чешке краљевине брзојаве, којима бирачи њихове траже, да што предаду израза осећајима чешкога народауовој ствари. Ако се овонеби дало извести у државном већу, онда се то има учинити на другом којем за оваку манифестацију удесном месту.

Грчко питање на угарском сабору.

Ми смо донели (бр. 20.) итерпелацију, коју је заступник Хелфи на угарском сабору 4. фебруара о грчко м питању управио на министра-председнка. На ту интерпелацију одговорио је министар 5. о. м. Министар рекапитулова интерпелантова питања, па рече, да у њима неко противусловље налази. Кад човек жели, да монархија у свакој прилици неутрална остане, а у једно хоће, да држава сва своја средства употреби, не би ли и друге силе приволела на неутралности, онда је у томе незагладиво противуречје, јер тако употребљење свију својих средстава често се окомљује против „одржања мира у свакој прилици.“ Кад би влада слично што изрећи хтела, она би морала узети на се noчасну дужност, која у свакој прилици прво у рат своди. Што се тиче питањк на ком становишту спољашње звање и с њим влада у грчком питању стоји, то је министар спољашњих још лане у јесен тачно обележио. Влада је сву своју пажњу на то обратила, па и динас споразумно с осталим силама то исто чини, не би ли рат, докле год узможе, спречила и стала на пут, да се мир не поремети. Не узмогне ли то, онда ће јој прва брига бити, да се због тога не поруши бар споразум сила. За тим је спољашње звање од искони, па све до сад ишло На ново велим: И у најгорем случају, баш и ако на једноме месту дође до судар, влада ће гледати, да се због тога споразум сила не поремети. У садашњим приликама, док су преговори јаш у пуном јеку, не могу више рећи. Молим, да ми одговор узмете на знање. После неколиких интерпелантових примедаба, на које министар-председник на кратко одговори, узима се мнистарств одговор на знање.

Разговор са Трикупом.

Атински дописник паришког „Фигара" имао је ово дана разговора са Трикупом, о чему 1. марта јављају ово из Париза. Трикуп рече, Грцима је жао, што је Француска забравила, да се из ње не сме извозити оружје. И

пак има Грчка 75.000 војника под оружјем, којеје довежено из Немачке, Аустро-Угарске, Русије и Америке. Грчка би од Француске могла искати накнаду, јер ова јој је званлчно обећала, да ће дозволити извоз оружја. Грчка је о томе званичну кореспонденцију писмено водила. Комундуро мисли, да би народ у Епиру и Тесалији требало наоружати; Трикуп баш на против, да не би требало. Једино, што Грчкој тешко пада, то је, што јој је изФранцуске најлакше морем довозити своје наруцбине, али како је сад у Фравцуској изашла позната забрана, мора сад, што јој је нужно, да набавља из Аустро-Угарске или Инглеске. Наруцбине нису кришом даване, јер Француска је небројено пута примала таке понуде и извршавала их, као год и Аустро-Угарска и Немачка. На дописниково питање, шта мисли о Бартелемију, одговори Трикуп: „Он вам мвого неприлике чини. Француска са својим миром по што, по то, изгубиће на послетку свој уплив на истоку, што га је до сад имала. Француска је са свим добро могла с Инглеском грчко-турско питање о границама решити, особито онда, кад је Дилке чешће одлазио у Париз, да види Гамбету. Гамбета је мислио са свим као Дилке, те гревијевој влади препоручиваше, нека ее с Инглеском погоди, како би на пола с њом распру уталожила. Греви не пристаде на то, а министри се чуваху мирне интервенције. Сад они на силу прекидају сваки одношај с нами и одричу нам сваку помоћ и заштиту; тиме стоји Француска ван јевропског концерта и њена улога у источном питању равна је нули.“ На питање, мисли ли он, да је пеизбежан грчкотурски рат, одговори Трикуп речима: „Ја мислим да мора доћи дората, и то врло брзо.“ Дописник запита Трикупа, какав је утисак па њ учинила француска комора, кад је дебатовала о грчким војеним наруџбинама, а Трикуп одговори: „Врло рђав. Некоје паришке новине обратише се на ме, да им истипу саопштим. Истина је, да ми искасмо оружја и да нам га дадоше. После нам га ваша влада у своме мирољубљу украти.*

Д о п и с и.

Ст. Андреја 4. марта. И мртва се стража буди. Јуче се конштгтуирала наша православна општина. Почем се је 12. Фебр. обавио избор 30 општ. представника, сакупили се исти новоивабрани чланови јуче, да по пропису вакона изаберу себи председнике и одборе. На предлог бившег саборског посланика општеуваженог г. Јов. Игњатовића буде ув велико одушевљење на место бившег проте Миликшића ва председника једногласно градоначелник наше вароши Евг. Думча ивабран. Исти ваувима председничку столицу и у подужем jeeгровитом говору вахваљује се на оданом му поверењу, и раввија цео програм рада, који је намеран са помоћу скупштине извршивати. Ив његови смо уста чули у нас давно не чувено гесло „бранење автономије“, бићемо дакле одсада и ми у поносном колу браниоца народних праваи ево радосно пружамо десницу дописнику ив Ст, Андреје јошт од лета у „Застави са одговором: драги начелни брате, у оно доба имао си подпуно право, истинитост твога чланка сви смо са болним ерцем привнати морали, а сад ти са одушевлењем довикујемо дремеж нас прешао мртва се стража пробудила. У течају врсногговора опомено се председник и школе, којој је вначај добро сватио и ва коју ће настојавати да да одговори повиву своме, васпитању подмладка, да исти буде јемство напредку будућности овог одцепљеног Српства. За подпредседника буде једногласно васлужни старина Јов. Милић ивабран, за чланове одбора пак; Јов Игњатовић, Ст. Бешлић, Т. Daнић, Ст. Теодоровић, М. Ткалац, Ст. Малаћ, Н. Тиро и један тежак (Мишкетић) ив предграђа Збега, прва овд. седморица сами су свестни и интелигентни грађани наше вароши, у њиховим ће рукама наше црквено-школско и Фундационално имање као и сви други општ. интереси добро сачавани бити, У даљени овде у престоници старе насеобине i мален нас је број и редко дајемо гласа о себи. Али за то нека не мисли нико да нам је свест заспала а нерад и немар с нама овладао, на броју смо у великој мањини спрама иновераца, па ипак је до данас првенство у нашим рукама. И кад смо у овом допису дали израва општег одушевлења нашег, ва сад вавршујемо, а надамо се да ће пошт. читаоци „Заставе“ од сада чешће имати прилику о нами добра гласа чути. И у то име бог нам помогао. К

Змајево вече у Прагу.

„Umćleckš, Beseđa“ је средиште уметничког света у Прагу. Сви умни великани чески скупљајУ се овде, и подељени на више одбора, негују они у својим недељним састанцима равне гране уметности ческе и уопште славенске. Иницијативом књижевног одбора почеле су се ове године прИ' ређивати у друштвеним просторијама дружевне вечери, на којима се и у широј публици шири повнавање уметничког и књижевног рада равни* славенских племена и та мисао заиета нађе лепа одвива у овдашњем опћинству, што сведоче дв» досад дриређена вечера у почаст Словацима: пес*