Застава

сенком тога савеза отпочела се крвава борба источних народа за своје ослобођење. И сама Ручија ушла ie некако у источни рат под штитом тога савеза, јер се вели, да је цар Виљелм за време тога рата казао, да Де узјахати на коња“, ако би се рат по Руеију несретним показао. Но уједно и под сенком тога савеза ушла је Русија у источни рат и у том присенку нудила је овој нашој монархији Босну и Херцеговину по посланству Сумаракова. Ту понуду одбио је туркољубиви гроФ Андраши, јер се резервисао, да уз наслон на Бисмарка дипломатским путем сузбија успехе, које руско оружје на бојном попришту задобило буде и јер је очекивао, да ће у том случају Босна и Херцеговина као зрела јабука без капи крви у крило ове монархије пасти. Према тим догађајима нови цар руски ступа на престо у погледу одношаја наспрам ове монархије по све одрешених руку. Аустро-Угарска није примила из руку и по вољи Русије Босну и Херцеговину, но је волела посести на реч европског конгреса, Окупација пак тих покрајина незначи још анексију и може у свако доба за Русију послужити као повод рату против Аустро-Угарске. Но међутим и у овој нашој монархији збиле су се од то доба важне унутрашње промене, које неће без уплива остати и на спољне одношаје. Сад већ не рукује спољашном крмом Мађар Андрашија, чије успомене допиру до Вилагоша. У Цислитави је ТаФеова ера, која тражи наслона на тамошњим Славенима. И у Мађарској је изветрила ватра туркољубља, а поседнуте покрајине негледају се више онако по преко, него се о њима на свој начин почиње мађарска брига водити. Кад се пак у обзир узму смерови такозване „војничке" странке, која свога додира с најмеродавнијим круговима има, кад се даље урачуна, да је ту Бисмарк, који би ову монархију да што даље на исток потисне, па кад се све то у свезу доведе са горе поменутом тежњом руском за Цариградом и БосФором онда је лако могуће, да се путеви споразуму између Беча и Петрограда утру и да се тако дође, не до слободе, него до деобе истока. У Србији ваља на чисто да буду, да би таки споразум ишао преко главе будућности балканског Српства и да би независност Србије у таким приликама поста ча илузорна и да би у најбољем случају постала машица, којом би временом можда Русија кестење из ватре вадила. Тој кобној судбини неће се Србија отети, ако се с Бечом кокетује и траже „Формуле* за животарење, јер тако држање може само послужити руској дипломацији за изговор пред својим народом и пред Славенством. Само самосталном политиком, која би се ослањала на идеју слободе и народносног начела може се Србија извити и довити том положају, Таком политиком нашла би потпоре код слободоумног запада, нарочито код Енглеске, где је данас Гледстоново министарство, које има и својих енглеских интереса, да прогласи начело: исток источним народима! Таком самосталном политиком, основаном на идеји слободе и народности, ослонила би се Србија и осим слободоумног запада и на велики руски народ, по крви и вери

сродан српском, а глас тога народа важио је и за време автократисма, као што се то показало и у последњем рату, па тај глас би ће уважен и за владавине новог цара, коме су толики добри весници лепо име по славенском свету унапред пронели. Желити би било, да поред партајске борбе, која се у Србији тако живо развила у послсдње време, остане непомућен поглед у нове приликс, које су се дале на политичном обзору усљед промене на пресголу руском. Само ће се тако угледати озбиљност ситуације, у којој се Србија налази, а кад то буде јасно, онда ће, надамо се и уздамо, бити и срдаца српских, и родољубља и прегоревања, којим he се доскочити евентуалним невољама и оеигурати и спремити будућност балканског Српства. „

Г. Михајилу Сабовљевићу

Вел.-кикиндском посланику на угарском сабору. Високоблагородни Господине посланиче! Кад се још оно решисмо, да Вас умолимо, да се примите кандидатуре за земаљског посланика, чинисмо то с најтврђим уверевем, да ћете и хтети и умети достојно нас заступати. Од тог доба ево хоће да се наврше пуних шест година, па ниједна прилика не прође, где је ваљало у обрану нашу глас подићи, а да нисте мушки и свом снагом Ваше убедљиве речитости на браник стали. Па и ако је у садањим околностима глас бранича народњег глас вапијућег у пустињи, Вами искључиво припада слава, да је питање иберланда, та отворена рана на телу народа овог, не само у озбиљни претрес узето, него да he се и срећно решити, ако дотични довољно збиље и увиђавности покажу. Са потпуним задовољством погледамо на мушки рад Ваш, који развисте на земаљском сабору, али последња сјајна обрана Ваша потиштене нам автономије црквене алем-камен је, са кога ће на понос и дику нашу име Ваше вечито сјати у низу првих бораца права народњег. Ако икада, сад је оправдано, да са браћом својом Новосађанима узвикнемо: „Народ, што такве соколе рађа, не пропада, већ се препорађа!" И заиста се препорађа, јер свака реч Ваша силно је одјекнула у срцу народњем, а то је најјаснији знак, да је кроз уста Ваша сам народ говорио. Ви сте верни тумач народњих мисли, народњих осећаја. Примите изјаву ову, Господине посланиче. као знак потпуног поверења, топле захвалности наше према Вами. Оно ће Вас на сваком кораку Вашем пратити; а кад се прва прилика да, што није далеко, сви ћемо, а уз нас и остали народ громко узвикнути: Да живи господин Миша Сабовљевић, и опет посланик наш! У Вел. Кикинди, на дан Тодорове суботе године 1881. Поп Ђорђе Влаховић, др. Влајко Мајински, др. Ранко Гранић, Аврамко Симић, Световар Станкић, Јоца Ђомпарин, Паја Павловић, Петар Прекајеки, Петар Станковић, Риста Телечки, Шандор Радовић, Васа Радовић, Лаза Богдан, ЈИарко Богдан, Младен Малогајски, Веливар Мишковић, Жива Малогајски, Алекса Баковљев, Јевта Жијан, Сава Мирков, Тома Милићев, Јоца Лованчић, Ника Николић, Мита Рајков, Живојин Ранков, Обрад Јовичин, Јосим Станисављевић, Марко Коцкар, Паја Крагић, Жива Красић, Ћира Недомачки, Јевта Данић, Иса Страјнић, Ђока Недучин, Миша Адамовић, Паја Веселиновић, Обрад Габоров, Марко Милићев, Јоца Грбанушић, Пера Ђомпарин, Аркадија Адамовић, Пера Адамов, Данило Милошев, Зака Удицки, Сава

Сивчев, Алекса Мирков, Јоца Кнежевић, Миша Коцкар, Сте Фан Николић, Миша Јанковић, Јован Радак, Миша Јовановић, Леца Глишин, ТВорђе Оличков, Ника Брандић, Жива Томашев, Мирко Милованов, Нова Малогајски, Жива Витолин, Андрија Чавић, Сава Веселинов, Васа Гавранчић, Коста Симић, Ђорђе Оличков, Аркадија ТриФунац, Милан Телечки, Иса Француски, Живојко Радак, Коста Јанков, Пера Симулов, Штева Карањац, Мита Томашев, Ђура Душков, Васа Грбанушић, Миша Станкић, Лука Закић, Ранко Бајић, Паја Богарошки, Сава Томашев, Пера Иличин, Аркадија Мирков, Арсен Средојев, Пера Каранчев, Јевта Каранчев, Орестија Арајјанин, Пера Момчилов, КриштоФ Симић, Неца Предојев, Коста Сивчев, Коста Ђомпарин, Паја Лисул, Живанов, Прока Јовичин, Јовица Симић, Јулијан Крста, Аркадија Протић, Коста Рајков, Пера Кекеа, Игња Њагрић, Ђока Симић, Ђурица Мартинов, Стева Недучин, Живојко Тервин, Влада Весков, Лава Гавранчић, Алекса Сивчев, Богдан Малогајски, Иса Малогајски, Паја Божин, Тома Варађанин, Ђура Миловојев, Трива Страјнић, Шандор Страјнић, Ђурка Бандић, Пал Куглаји, Војин Ћошков, Јоца Мирков, Милан Ђорћевић, Владимир Петровић, Аца Малогајски, Ђока Радак, Стеван Николић, Ђока Косанић, Мита Бркин, Лава Недомачки, Урош Протић, Макса Ружић, др. Миливој Топонарски, Стева Мокан, Ацко Томашев, Сава Лисул, Нова Вукић, Иван Стојков, Ђурица Лаковић, Аца Радосавчев, Паја Ранков, Милић Милованов, Богдан Ђомпарин, Аца Беложански, Пера Иличић, Паја Ковачев, Ђура Томашев, Алекса Томашев, Јоца Ружић, КриштоФ Нецков, Миша Ружић, Иса Ђуркин, Јевта Прекајски, Макса Адамовић, Живан Ранков, Тоша Грубић, Алберт Вилдбрет, Арса Малогајски, Живојко Вујић, Деско Ранков, Мита Толицки, Сава Томашев, Васа Недомачки, Мита Радак, Лава Малогајски, Пера Рацков, Тоша Степанов, Мита Рајков, Лава Лисул, Младен Момчилов, Мита Рајков, Аркадија Рељин, Влајко Станковић, Рада Радак, Младен Радак, Пера Видак, Жива Живанкић, Макса Телечки, Ника Веселин, Мита Пачу, др. Ј. Пачу, Спиридон Веселиновић, Нова Симић, Обрад Божин, Аца Јеринкић, Андрија Јеринкић, Јован Јанковић, Паја Попа-Живанов, Гаја Протић, Орестија Бачкуљин, Коста Симић, Васа Трећак, Алекса Симић, Паја Рајков, Мита Средојев, Живко Лисул, Ника Чавић, С. плем, Видак, Воја Радак, Младен Маринков, Аца Чипчић, Паја Кељин, Јевта Врандић, Ђурица Путник, Пера Угринов, Лука Николић, Милан Варађанин, Јоца Маринков, Ђока ТриФунац, Пера Мирков, Тома Дорословац, Нова Томашев, Гавра Радак, Паја Мунчић, Урош Поповић, Рада Протић, Светоаар Илијн, Макса Радивојевић, Сте Фан Лаковић, Јоца Ранков, Штева Попов, Ива Станкић, Мита Шибул, Тима Субин, Лава Јанков, Рада Сивчев, Паја Сивчев, И. Павловић, Јова Симић, Јевта Зубан, Панта Јеринкић, Коста Милићев, Бранко Средојев, Франц Есто, Данило Тервин, Вељко Рацков, Штева Велимиров, Макса Брцански, Михајил Фос, Лава Пајтин, М. Петровић, Спиридон Трбојевић, Гаја Путник, Паја Милићев, Мита Ћурчин, Јова Ћурчин, Пера Ковачев, Васа Зубан, Обрад Лудајић, Младен Рајков, Алекса Недин, Паја Петровић, Вука Кекев, Ђура Томашев, Јевта Малогајски, Мита Радовић, Штева Вајдић, Васа Ђомпарин, Ђурица Ђомпарин, Штева Угринов, Филип Угринов, Јоца Суботички, Иса Баковљев, Паја Арсић, Штева Богосављев, Пера Недучин, Лава Рацков, Ника Рацков, Тома Рацков, Аркадија Рацков, Живојко Рељин, Обрад Мајајљичин, Коста Каранчев, Тима Коцкар, Жива Коцкар, Раца Косић, Ман>а Лисул, Милан Лисул, Божидар Момчилов, Илија Недић, Мања Петровић, Јоеа Радосавчев, Филип Радосавчев, Арса Радосавчев, Ника Радосавчев, Трива Радосавчев, Аца Рајков, Ђура Рајков, Паја Суботички, Лука Ћирић, Теја Ћирић, Ђурађ Ћирић, Паја Ћирић, Леца Влајнић, Ђеросим Влајнић, Илија Вучков, Аксентија Видицки, Штева Видицки, Тима Живанкић, Паја Оросламошки, Штева Караџин, Васа Караџин, Димитрије Гајин, Живојко Предојев, Коста Предојев, Младен Ilpeдојев, Раца Француски, Коста Лудајић, Јевта Милосављевић, Ника Милосављевић, Мија Брандић, Мита Петровић, Леца Цуцин, Миша Вајдић, Аркадија Степанов, Мита Бркин, Паја Богосављев, Паја Станкић, Миша Пајтин, Жива

Бочарац, Рада Кљајић, Дамјан Јовичин, Пај а Кљајић, Васа Јаконић, Јова Недучин, Паја Милосављевић, Стева Стојков, Каритон Толицки Арса Трећак, Иван Кекев, Паја Симић, Бранко Коцкар, Урош Мирков, Жива Прунић, Мита Рацков, Ника Илијин, Миша Милићев, Пера Гојков Алекса Стојков, Мија Мирков, Урош Рајков, Ј о ' ца Брандић, Јоца Велимиров, Вука Тервин, Ваеа Стражмештер, Аркадија Недучин, Јаша Гаврић Душан Милошев, Јоца Гавранов, Мита Миолић’ Рохус ГраФ, Јооиф Јункер. Пера Коцкар,

Политички преглед.

Богато је то врело те петроградскевести, обвлато, да би њиме могао напунити дебеле књиге дневне кронике. Петроград је све једнако Фикса тачка, на коју сваки политичар прво поглед свој управља. Меју тим, чисто политичке вести нису данас толико многобројне, колико оне, штосесводе на атентат од 1. марта. Што се првих тиче, ту имамо да прибележимо један чин новога цара, који је врло важан по домаБе правило дома Романова. Александар 111., како се вацарио, он је одмах поставио регенатство, које би у случају његове смрти државну крму у својо руке узело. У ист м су царица и велики кнезови Владимир и Михајило. Цар је ту измену за то учинио, што не би желео, да евентуално постане регентом велики кнез Костантин, најстарији брат покојнога цара, Што се тиче вести о атентату петроградском и оних, што су с тим у свези, оне су, као што рекосмо, у овај мах многобројније. У недељу је покојни цар сахрањен, и како нам до сад од отог дана није ништ особито јављено, то се може увети, да је тај чнн пијетета без и кака ме-sуметка обављен, на миру и у реду. По досадашњим вестима, данас, у среду требала је почети парница против Рисакова и другова му, но јамачно ће бити одложена, по што су власти наишле на нове личности и податке, који су унели више светлости у злочин од 1, марта и у опште у нихилистанске смутње. Како је ухваћена она женска, за коју се мисли, да је Рисакова навела на цареубиство, то су опт.жбене списе морали прерадити, односно допунити. Судбена колегија не Пе бити од ђенерала састављена, као што је више пута јављено, него од сенатора. За сведоке позвано је око осамдесет лица. Расправа Бе трајати трн дана без престанка. На курском колодвору код Москве ухваВен је 13. о. м. техничар Губонин, који је помагао, ударати лагум под одеску железницу 1879. год. и код Алесандровска. Суд петроградског университета осудио је два университетска слушаоца, што су на истом заводу ширила прогласе револуцнјонарске садржине, једног је осудио на три године тамнице и ексматрикулисао га,|искључио из броја великошколаца, другог на седам дана затвора. Сиутње и злочини нихилистански поРусијидадоше повода, те је једно старо спорно питање на ново стављено на јевропски дневни ред, питање на име, е да ли и колико ли држава, у којој шва револуцијонарска странка на силу и из потаје руши јавни поредак и грози му, има права, да друге државе позове, нека јој и оне помогну, требити зло, и да ли мирним, не угроженим државзма иде у прилог, да оној даду помо Би. ХоБе дакле да се покрене јевропски рат на „Интернаццјоналу*. Још после социјалистанских атентата, што су на цара Виљема наперени били, али мету промашили, поговарало се, као да се велике силе договарају, да заједнички завојште на социјализам. После тако ието промашеног атентата на шпањолског краља говорило се, »ако је Шпањолска силама конкретан и повитиван предлог поднела. У Русији се сад дижу таки исти гласови иштуБи, да се ме-

ЋЕРЕТАЊА УЗ ПОСТ.

Преда мном лежи књига, у којој се на врло озбиљан начин говори о ђору, и то са психолошке стране његове. Књига је на немачком језику а у њој се налази мпого лепо место, које и нама од приличне хасне може бити. Немци називају „пити“ својом народном врлином, да боме у иронији и долазе до тог закључка, да је народ, што је на вишем културном степену, пићу већма одан, наравно не у оном ординарном, простачком смислу, где се вино сматра просто за средство, којим се може „ољољати“. Индоевропљани стоје данас а стајали су од вајкада на највишем култЈрном степену, они су и култ вина дотерали до највишег степена. Стари Инди певали су најодушевљеније химне својој големој реци Инду; али своју жеђ нису гасили водом из те реке, него ваљаним старим вином. Перзи, тај стари културан народ, задржали су употребу вина, ма да га мухамеданска вера најстрожије забрањује, шта више, одцепили су се као друга секта, као Шијити, па су себи допустили пити вина. Хафисове песме у његову славу немају пара. У старо доба били су Грци и Римљани, чланови индоевропског колена, на највишем степену развитка, а врло добро нам је познато, како су се већ Смирови јунаци а међу њима мудри Нестор на челу, врло радо „разговарали са пехаром.* У даљем развијању свом оба су

народа све већма уважавали и неговали лозу и њен добротворан сок. Грк Анакреон, Римљанин Хорације, оба славни песници, нису нашли довољно речи, којим би што већма славили тај благи поклон бога Баха. У средњем веку било је вино једино средство, којим су се витезови у приватним круговима занимали, а и дан данас, Романи, Германи, Словени, лаћају се вина сваком приликом. Али не само Индоевропљани, него и сви народи, па до последњег дивљака, лаћају се пића које буни и опија. Где клима не допушта да се лоза развија, тамо расте мељ а његов цвет даје п и в у зачин. Још даље према северу влада мед, ког народи, Скандинавци, Пољаци и Руси из меда липивог цвету зготове; према истоку, где почиње степа, пије се к у м и с, што га Татари од кобиља млека праве. Хинези пију чаја; јужно од њих зготове народи од мака опијум а од лана хашиш. Арапи имају своју каву а народи у Африци имају неку врсту пива, које јако опија, и које Абисинци помбе зову. Америка је отацбина дувана, које такође буни, ма да се не пије; из Мехике смо добили шоколаду; у јужној Америци пије се мате, неко пиће налик на чај. Народи на аустралијским острвима пију аву, коју праве од неких коренова, који се пре тога ижваћу. Код Јапана почиње опет чај. Тако смо обишли целу земљу, али смо изоставили једног светског грађанина, једног матадора у овој струци, изоставили смо р а к иј у. Та је свугде код куће, звала се: шнапс, коњак, вотка, паљена, шљивовица, пунч, рум,

уиски и бог би сам знао у каквим варијацијама још, таманећи и трујући свет до последње клице. Од кад су амерички Индијанци добили тај сумњиви дар културе, од тог доба нестају са земље; још неко време, па ће се о њима говорити као о народу који је негда био па се тек сад само приповеда. Али не гледе само људи, ти „створови по облику божијем," да своју чисту свест на разан начин забуне, и животиње грамзе још и за другим пићем, него што је чиста вода, и за чудо што је животиња интелигентнија, тим се пре хоће да опија. Мудри слон пије страсно ракије а његов вођа га ни чим не може тако навести на рад, него кад му обрече арака. Мајмун пије вина, каве, ракије; он и пуши. Псето пије са својим госом пива, са госиницом каве. Коњ пије ракије, вина, шампањца најрадије; коме вије познато како Марко Краљевић са својим Шарцем братски дели тулумину вина. Најмудрије су тице гавран и папагај, и један и други су у свако доба готови да пију не само слатке него и горке ракије. Видили смо да вино и у опште алкохолично пиће влада над нами смртнима, да је раширено на све стране и да све већма отима маха. Видили смо и то да народи, што су развијенији, тим су већмаодани пићу, панамсе и нехотице намеће нитања: Да лије ђор отац културе? Или је култура мати ђора? Или су обоје брат и сестра? Али да добијемо важан одговор, морамо најлре да видимо шта је управо

тај ђор (der Rausch). Каква му је нарав? Како долази? Како одлази? Л. СигфридЈ, писац споменуте књиге, узима ради лакше израде један нормалан ђор, и то такав, до каквог долази Немац у пријатном друштву. Тога ради меће цело друштво у неку собу, а на врати те собе има јаму, кроз коју фотограф сваких пет минута друштво скинути може, у једно је пак ту намештен и један Едисонов фонограф, који хвата разговор и на станијон га фиксира. То би биле слике са текстом, пуне чисте и верне истине, Наравно, да се ти разни говори и ти разни положаји не могу тако ваљано извршити, као што се замислити могу, с тога је Сигфрид све те силне слике и речи свео на шест цитата из песама немачких песника, који ђор карактеришу у свим фазама, од прве чаше, кад се сваки чисто пренемаже па до самога мамурлука. Ту се види како ђор расте, како се гласније говори, како су кретања живља, како се нагони буде, како се пева, смеје, шали ЈЗД' ном речи, како се човек мења. Ту излази на видик, што у души иначе дрема, можда баш у са свим противном правцу. Љубав сепретвори у мржњу, мржња у љубав, страх у смелост, жеља у гнушање па опет у жељу. Из тог се дакле може и протумачити, за што се ђор у сваком човеку и у сваком народу дрУ к ' че изражава. Француз би се свађао, Талијанац клао, Еднлез се тукао, Немац постаје доброћудан а Словен њежан. Од д<сет њвх, који пију једно исто вино, сваки је дру к ' чи у пићу; један и исти, у десет пута, свагда