Застава

Председник прочита за тим одлуку, којом је закључено, да се тужба подигне; за тим перовођа прозове имена оптужених и прибележи „генералије". Сви одговарају кратко на стављена им питања; само Шељабов даде опширнији исказ о своме образовању, својим религијозним назорима и о своме васпитању. При давању ових разјашњења служио се исти неким белешкама, што пред њиме лежаху. Иза овога буду прочитана имена сведока. У 7« на 12 отпоче испит са констатовањем генералија. Браниоци протестују још у напред против исказа умрлог Голденберга, а Шељабов обраћа се суду и чита истом неке белешке о Голденбергу и о везама и одиошајима овога; он протестова против извађања доказа из докумената, и против одређења засебног суда; тражи, да се процес упути пред обични суд. У пола 12 повуче се судбени сто натраг, ради саветовања у тој ствари. Међу тим дала се вгода, да човек из ближе и боље промотри оптужене. Оптужени разговарају се са својим браниоцима, а износе на видик велику мирноћу и сигурност; само Шељабов чини неки утисак на публику. Одговара као да је на позорници. Кибалчићев изглед не чини ни најмање пријатан учинак; очи му леже дубоко у глави; обрве му јако напред искочиле; поглед му је намргођен. Михајлов, момак врло широких плећа, претвара се, као да не зна ни Iдве у накрст; он час мери публику, час опет наслони се на лактове 'па се игра са својом брадом; у опште изгледа врло простодушан. ђеса Хелфманова нема ни најмање лепе црте, лице јој је жуте боје, усне бледе, очи су joj’ врло немирне, у читавом изгледу јој нема ничега чивутскога. Перовскова изненађује тиме, што њена истинита слика остаје далеко за оним, што се очекивало. Лице јој је без икаквога живљега израза, чело широко и високо, образи пуни, коса плава. Рисаков не изгледа на интелигентног човека. Он има мале очи, којима непрестано жмирка, поглед му је намргођен. Сви оптуженици имају на себи добро одело. У 12 сахата поврати се суд и изјави, да су одбијева потраживања Шељабова и осталих бранилаца. За овим прочита се тужба. Оптужени саслушаше тужбу без икакве приметљиве пажње или узбуђености. Шељабов је био једини, који за читаво време остаде сасма озбиљан. Он читаше ексемплар тужбе, што му raj уручише, а по цртама лица му,јвидило се, да је сву пажњу концентрисао на предмет. Осим њега сви други оптуженици не показаше ни чим буди каково унутарње душевво колебање, што би се с поља приметити могло. Сахат и по читао је већ секретар опширну тужбу, и беше се већ тако уморио, да је други секретар морао продужити даље читање. Због умора морадоше променути и жандаре. У 3 /4 на 1 био је прочитан главни акт тужбе а за овим прешло се на читање тужбе против Кибалчића, који се при овим понашао сасма равнодушно. У два сахата било је довршено читање тужбе у целости, те је одмах предузето испитивање Рисакова. Овај устаде; остали осташе у дворани. Председник саопшти учин и запита оптуженога, да ли се признаје кривцем. Рисаков одговара тихим, неразумљивим гласом, али у течном говору; признаде своју кривицу, но тако тихим гласом. да га осим судије нико није могао разумети шта говори. Опетова све исказе, што их је у предистрази изговорио гледе својих сукривника. Говор му тече једнаким гласом, без нагласка и без узрујаности. Он одговара ва питање председника без дугог размишљања и прелази свагда на саму ствар. Испит му је трајао по сахата. За њим буде Михајлов прозват, да се оправда. Исти говори јасним звучним гласом и признаје нападаје на полицију и саучешће на атентату; говори више у кратко о положају раденика и о задаћи, да се поправи судбина њихова;

прича даље о пропаганди, што ју је он вршио у овој ствари. Тероризам је нуждан, јер без њега не да се ништа постићи, и неће се никад садање стање променути. Признаје, да га је Шељабов приволео тероризму. Михајлов рече даље, да кад околности једном друкчије буду, да ће раденицима потпун плод њихова рада сасма самостално а сам собом у крило пасти. Они нису више махине, већ господари ових. За овим приступи се испитивању ђесе Хелфманове. Иста говори врло тихо. Око 3 сахата наступа пауза. Оптужени буду одведени из дворане. Међу тим су приступили православним свештеницима један католички поп и један турски мола; најзад дође и један протестантски пастор. После 20 минута продужи се расправа процеса. Кибалчић буде позван на одговор, Признаје да је крив, говори највећом мирноћом о програму нихилиста и ослобођењу народа испод насилничке владе. Председник га опомену, да не говори у име народа. Кибалчић одговори: „Ја припадам странци, и уверен сам, да се већина народа са истом потпуно слаже. Сажаљева што је 1873. г. у притвор стављен, јер би иначе још онда отпочео агитацију. Председник упита га, на који начин; оптужени одговара, да би му његов изналазећи таленат већ помогао у томе. Кад је био пуштен на слободу, онда је странка већ била закључила да више не агитује, већ да дела, и он се је истој прикључио. Признаје своју сарадњу при прављењу динамита и експлозивних бомба и прича сасма мирно о атентату пред Александровским. Софија Петровскова преслушала је сасма мирно против ње постављене тужбе; лице јој носило енергичан израз. Она одговара јасним не усколебаним гласом; признаје да је учествовала у свима акцијама странке, и да је права нихилисткиња. Шебаљов одговара на стављено му питање, да је он члан странке „Народне Воље“ и да је он извршивао све закључке ове. Он је врбовао особе за извршење атентата. Шељабов напада монархију као државну установу. Све је његово дело, ствар стрзнке „Народне Воље“ и социјалиста праведна је. Председник ra прекида опет у говору. Шељабов тражи, да му се не праве сметње при изнашању његових мисли и назора. За овим тумачи и разјашњава организацију странке „Народне Воље.“ Ексекутивни одбор руководи све скупа и оргапизира револуцију. Исти је закључио и смрт Александра 11. Председник га прекида са речи „Цара.“ Шељабов навађа даље, да је закључак донео збор предстојника појединих трупа и средишта, он је сам био један од главних организатора. Он признаје с поносом, да је играо важну улогу. 0 Рисаковом рече, да га је он тек посветио у тајву; Михајлов није ни о чему ништа знао; ђеса ХелфмантГа радила је у једном оделењу; Кибалчић је извршио наложену му заповест; Рисаков је био члан оделења за послену агитацију. Председник: „Говорите о вами и вашем сопственомЈраду. Шељабов одговори са „да, да!“ те почне причати о својим одношајима прама „милору," који је такође суделовао у атентату пред Александровским. За тим говори о атентату од 1. марта и о својој сарадњи при истом, и о припомоћи Пресњакова. У току испитивање даде Шељабов израза својим назорима о религији и рече, да он верује у истинитост и правду Христове науке; прави хришћанин мора ступити у обрану права потиштених и немоћних, и мора за ово и муке претрпити; он служи већ од много година ствари ослобођења. За овим би довршен општи испит, те наста и опет одмор у току раснраве. После четврт сахата продужи се по ново расправа. Државни тужилац навађа доказе и доказна сретства, што ће их употребити. Усљед исказа и признања Шељабова одступа он од великог броја

сведока, а тако исто и од исказа умрлог Голденберга и исказа двојице стручњака. Браниоци траже позив неколицине сведока, што их је одбио државнијтужилац; и Шељабов тражи неке сведоке, и тонаследећи начин. Он изјављује, да је изненађен и збуњен огромним бројем присутних сведока; он се мора о свему размислити. Председник: Ја ћу вам дати времена. Шељабов: Ја нећу да задржавам ток у асправе, с тог ћу именовати неколико сведока, за које желим, да се позову и испитају. Председник саопштава, да су оптуженици предали један акт, којим изјављују, да садањи процес нема никакове везе са атентатима на жељезницама. Суд се повуче назад, да се посаветује у овој ствари. После 20 мин. појави се исти опет у дворани и председник обнародова закључак: да се атентати у Александрову, Харкову и Москви стављају ван расправе, и да ће се испитати само они сведоци, што су их означили државни тужилац и оптуженици. (Велика изненађеност међу слушаоцима, за тим се прекиде расправа за пуна два сахата). По овоме изгледа, да ће процес брзо доконати. По руском судском поступку врло је кратко испитивање сведока; председник не ставља многа питања, тако да поглавито од оптуженика зависи, хоће ли да говоре или не. Пошто су оптуженици добили потпуну слободу говора, те су могли исказати све што им је воља било, то су многи сведоци постали излишни, те ће се од 63 сведока преслушати само 23 и 9 а не 11 стручњака. Државни тужилац и браниоци треба ће доста времена. За њима доби ће реч оптужени. И ови ће утрошити доста времена у своја разлагања, на име Шељабов. Приликом полагања заклетве, која се у Русији врши у присуству свећеника, држали су ови краће говоре. Ту се догодило, да мух. мола није знао ни речи руски, усљед чега је председник морао изговорити дотични говор војницима мухамедове вере. За тим је сљедило полагање заклетве од стране сведока и то ва јеванђеље, библију и коран. Пошто је око 8 сахата у вече опет отпочела расправа, приступи се преслушању сведока. Пало је у очи да је Шељабов час за овог час за оног оптуженика реч узимао. Први сведок је кочијаш царев. Он описује сцену при атентату; други свсдок је капетан Кох; овај описује догађаје после атентата. Шељабов ставља овом сведоку разна питања гледе времена и начина како је цар пао. Рисаков противречи дотичним исказима овога сведока. Бранилац Унковски стави на сведоке разна питања; за тим буду прочитани писмени искази болеснога полицијског пуковника Дворжчцког, којим исказима сви оптуженици живом пажњом следоваху. Дођоше на ред два Черкеза из пратње цареве; и ови описаше сцену при атентату. Оптуженици не чине никакве приговоре. Други једап сведок, који је био очигледац приатентату, означи Рисакова као злочинца и потврди, дајеисти држао у руци неку белу округлу ствар. Шељабов чиаи примедбе, којима као да би хтео да извуче Рисакова и да упозори, да овај није суделовао у‘бацању друге бомбе. Иште прецијозно описивање свега, што се догодило, пошто је била праскнула прва бомба; даље описивање места, на ком је цар, и онога, на ком је Рисаков стајао. Сведок одговара тачно. Шељабов чини примедбе и на исказ идућег сведока, једног варошког полицисте; навађа, да је било тамо и других особа осим Рисакова. Сведок Лазарев био је један од првих који ухватише Рисакова; исти потврђује мирно држање овога после извршеног злочина. Војник Макаров познаде такођер Рисакова; навађа,sда је исти после праске друге бомбе пао на колена; Рисаков учини на ово противпримедбу. Војник Гешћенко описује тако исто хватање Рисакова. Трговац Павлов и друга два

официра не саопштавају ништа ново; идући сведоци, неки официри, описују, како је цар смештен на сонице; један рече, да су прве речи цареве биле: „кочије!" Долазећи сведок испитан је о том, да ли је истина, да је Рисаков по што је прва бомба бачена била рекао: „Још није време, да себогу захваљује." Сведок потврфује ово. Други сведок говори о лагуму у садовајској улици. Затим су преслушане жене, код којих су ставовали: Рисаков, Хелфманова, Шељабов, Михајлов и Перовскова; исте говоре о животу и међусобном опћењу оптужених. Управитељ рударске академије говори о Рисакову, о начину његова ђачка живота и о учењу његовом. Државни тужилац пита за карактер туженога и за личности, којима се дружио. Последњи сведок говори и о друштвеном стању оптужених. Шељабов и Хелфманова противрече жестоко. Следи испитивање овога сведока како од стране држ, тужиоца тако и од стране браниоца Геркеа. У пола 12 закључи се расправа првог дана.

Скупштина добротворне задруге Српкиња новосаткиња

новосаткиња. О скупштини „Добротворне вадруге Српкиња Новосаткин>а“ добијамо следећи извештај: У прошлу недељу 29, марта држала је добротворна в а друга Српкиња Новосаткиња у ђимназијској дворани свој'у прву скупштину. To је била assemblee constituante, саставна скупштина на основу друштвених правила, која је уг. кр. министарство дословце потврдило. Велики број Српкиња, њих 59 искупило се одма после 3 сах. по подне у екупштину а још млого више њих 178 редовних и 20 потпомажућих —уписало се у чланице те српске добротворне вадруге. Та има-ли срца, које би ладно остало, кад би погледало на оскудицу, беду и невољу младих, нејаких Српкињица, та има-ли женског срца, које 6и довнало за худи удее сироте-девојке, те се не 6и вагрејало и не 6и похитало да колико може поможе. Питомим погледом, погледом милосрђа погледа данае човек на околину своју, која са тако суровим приликама има да се бори. Нежна срца, а особито женска похитаће, да се упишу у добротворну вадругу Српкиња Новосаткиња, а то могу млоге, врло млоге учинити, јер j’e штатутом задрузи доввољено, да се сме на 10 миља у околину разгранати. Привремена председница гђа С. Дунђерека поздрави скупштину добродошлицом и кава јој, да су вадружна правила потврђена, и повва j’e да се у смислу истих обравује вадруга, Пошто су имена досад уписаних вадругарица прочитана .и оверовљена, прочита се потврда правила задружних и пређе се ивбору часника и одбора друштвеног, што се све у најлепшем реду и догодило. Једногласно 6и ва председницу ивабрана гђа СоФија Дунђерска, супруга уваженог овдашњег грађанина г. Лаве Дунђереког. Такође једноглаено 6и изабрана ва ваменицу гђа Нана Натошевића, која у толико прилика покава свој усталачки дух, кад и женске требаше да нешто више но обично допринесу општој’ народној ствари. За перовођуЈ’е ивабрана ј’едноглаено умна госпођица Милица Милетићева. Исто тако ва благајницу Јулка Радовановића, довољно повната бранитељка многе сироте, а ва прегледачице буду ивабране гђа Ал. СтеФановића, која j’e већ год. 1876. са још некојим госпођама и госпођицама овога места, као члан „црвенога крста“ млогу услугу човечанској ствари чинила, а ва овај мах и саму мисао покренула, да се овака вадруга и у Н. Саду подигне; даље акламацијом буду избране још: гђа Димовићка и гђа Бичанска. Одбор је биран тај-

Л истак ЋЕРЕТАЊА УЗ ПОСТ.

VI. Једна од најлепших наших народних песама, „Омер момче, Мејрима ђевојка*, има ове стихове: „Пронеста ме покрај моје Мере, Нек ме Мера мртвога целива, Кад ме није живог пољубила.* Као што се ту види, употребљују се два израза за једну исту радњу; Срби су дакле већ у старо доба на врло фини начин разликовали пољубац од целивања. Шта се целива ? Целивају се само ствари, којима се одаје највеће поштовање, н. пр. крст, родитељска рука, самртник. Целивањем се дакле изражава поштовање, оданост. Друкче стоји ствар с пољупцем. Ту је већ уплетен и несташни бог Амор или иначе наклоност, Пријатељ се љуби, љубазница се љуби; љуби се још и при ванредним околностима, при честитању, раставку, састанку и т. д. У овим случајевима има пољубац још мање интимности, јер се приближује неком церемонисању. Да видимо мало, како се то љуби, како постаје пољубац, како нестаје, и како је и у других народа у обичају. Уснама је додељена најглавнија улога при смејању, плакању, говору, љубљењу. При последљој се радњи усна мало подигну, „ушпице“, особито ако пољубац од срца иде; за тим се ваадух увуче у уста, при том се јевив мало

притисне, те тако се у устима ваздух јако разреди. Кад се усна опет отворе, уђе нагло у уста ваздух с поља, да изравна атмосферу; том приликом постаје онај глас, који је пољупцу својствен. Најсличније пољупцу је сисање, особито мале деце. У нас се може реч пољубац и са филолошког гледишта врло лепо протумачити, Речца „по“ показује нам, да је радња свршена. Гледати погледати, трчати потрчати, летити полетити, кушати покушати и т. д., на сваки начин видимо, да је такав глагол почетак неке фактичне радње, која у себи већ садржава акцију. Тако је и код „пољубити“. Љубити врло је лепа ствар, али опет за то „мука јесте велика“, ако се поред све љубави не може доћи до пољупца. У пољупцу се дакле изражава свршена акција, нешто фактично, једном речи: нема праве љубави, где нема пољупца. Стеле вели, да је први пољубац постао са првом просидбом; Меркел пак држи, да му је љубав материнска живот дала. Сад како му било, он је ту, он постоји, а ми не ћемо много разбијати главу, како је постао. Да није апсолутна потреба, види се, што има много народа, који о пољупцу у нашем смислу ни појма немају. Тако у Европи Лапландези, у Африци становници западне обале и унутрашњости, Мадагаскарци и Нуби, у Америци Ескимози и Фајерленди, на азијским и аустралијским острвима сви Малајци и Полинесци, Папуанци и сами Аустралци. Али додаје Меркел то неће бити сви народи,

који се не љубе; он држи, да се Американци, наравно Индијанци, ни како не љубе, Ботокуди не могу ни да хоће, јер имају у доњим уснама неки чеп, за који држе да је велики украс. Америка, Аустралија, Полинезија, скоро цела Африка, као год и северни део Европе и Азије немају дакле нашег пољупца, шта више, није им тај никако пријатан, као што Пешел за једну Црницу прича, која се убезекнула, кад је пољубити хтеде. Тим се не искључује ни најмање, да се чланови тих народа међу собом не љубе, само имају за пољубац разне сурогате. Адаманци дувају један друдом у шаку и гучу том приликом; једно индијанско племе поздравља се дувајући један другом у уши; у Африци тару руку о руку; на канарским острвима се негда трла глава о главу, нога о ногу; у Каролини се гребли по леђима. Највећу улогу има пак код народа, који се уснама не љубе, нос. Аустралци, Полинесци, Малајци, Ескимози, Лапландези, северо-амерички Индијанци сви тару нос о нос или се наслони нос о образ или други који део тела, као год и у нас кад се љуби. Кад се увме и пољубац и „поњушкац" јер како ћемо пољубац носом иначе назвати у правом значају, у изражавању симпатичних осећаја, мора се рећи, да ипак имају нека смисла и да су врло сродни. И у једном и у другом случају увлачи се ваздух са покожице друге особе, при љубљењу да се куси, при „њушкању“ да се мириши. Наравно, да се при извршивању тог рада и не мисли на мешање даха,

на укус, на мирис вели Меркел ито при пољупцима, који се дају церемонијално, дакле као бајаги. Полинесци додирују своје носове на све нижи део тела оног другог, што је исти у једном положају виши, те дођу и до ноге културни римокатолици љубе папучу папе римског. Лепо, песнички описује Ф. Халм у свом „Wildfeuer“-y пољубац. Саопштавам то место у српском преводу једног младог нашег пријатеља: Лагано, ћути! Не изричи суд! Кад не знаш тајну: шта је пољубац! Јер како каже мудрац источњак? Да уста љубе куд да срце миг: У образ љуби знанац, пријатељ, Поштовач руку, роб и слуга скут; Ко јаде теши чело целује; Пламена љубав усни пољуб да Страст, дивља, оку, морном, склопљеном, А тешка жуд га прати у ваздух. До тебе стоји: шта је пољубац: У шали ништа, кад је збиља све! И блажи дух и пали срцу жар И пита сам и даје одговор, Лековит, трован, споји, растави, Сад мири кавгу, сад је ужди сам; У заносу ће смрћу убити, А мртвом може живот улити... А шта ти не мож’ врео пољубац! Бл. Меркел навађа, да у поздрављању на ма који начин постоји нека свеза и вели, да народи, који су на најнижем степену културе,