Застава

н им гласањем. НаЈвише је гласова добила гђа Анка Милетића, sa њом долави гђа Рокнићка, па гђа Вучетићка, гђа Јелка Рајића, гђа Драга Матића, гђа Со<кија Славнића, гђа Камберка, гђа Чакриница, гђа Јосићка, гђа ЈеФтићка, гђа Новићка и гђа Нлавшићка. Пошто су још неке одлуке донете, које ће одбор имати да изведе, и пошто су избране 3 госпође, које ће скупштин ски записник оверовити, устаде гђа Ј. Радовановића и предлонси, да скупштина ивјави своје признање и у свом ваписнику иврави захвалност гг. А. Сандићу и А. Варађанину, који су врло много допринели, те се ова вадруга и у нас, у добар час, образовала, Предлог буде једногласно усвојен и тиме се у 7 и по сах. у вече заврши та прва скупштина „добротворне задруге Српкиња Новосаткиња 11 . Угледале се у њих, да бог да, врсне Српкиње и у Сомбору, Панчеву, Бечкереку, Вршцу, Митровици и другим већим местима, та оскудице и сиротиње имаде свуда, а оскудном и сиромашном треба свуда и помоћи!

само додирују или главе или руке, ноге; народи пак, који имају већ неку културу, тару носом, а да само прави културни народи имају пољубац, и то народи, који су се независно развили. Мисирци, Хинези, Мехиканци сви су пмали или имају још обичај љубити се. Хинезима прописује вера, да љубе земљу; Мехиканци су Кортеса и његове Шпањолце љубили у руке. У опште вели Меркел била би интересантна задаћа, из историје показати, како се обичаји љубљења развили. Али већ најстарији споменици говоре о пољупцу као о неком развијеном церемонијелу. Меркел, да се ипак упусти У историјско истраживањв|О пољупцу, навађа за источне народе библију, за грчко-талијанске Омира, а за немачку прошлост Еду и песму о Нибелунзима. Далеко би нас да боме одвело, кад би ишли Меркловим трагом, с тога ћу овде само нека важнија места навести. Узмимо библију, материнска пољупца нема, отац љуби само једаред и то свог блудног сина, а невеста жели једном приликом да јој се дозволи, да свог љубазника као брата пољубити може. Љубазници се љубе само на три места, на једном, вели лубазница, да је пољубац „његов“ дражи од вина и да боље мириши него најбољи мириси. Љубе т. ј. целивају се и самртници; љубе се и пријатељи као Давид и Јонатан. Највише се спомињу пољупци при састанку или растанку, нао онај славни Јудин пољубац. Рођаци се так°ђе љубе, Јаков је пољубио Рахилу, па се онда сетио, да јој се треба вао рођак

приказати. По библији се највише љубила уста, али и рука, и нога, шта више, пољубац се и руком слао. Омир спомиње врло мало пољубац и то поглавито при повратку Одисија. Најближи, свињар Еумеј и волар Филетије, љубе га и по лицу и по плећима; удаљенији, надзорник Долије, љуби Одисија у руку; а његови синови само му стискавају руке. Види се дакле, да је и онда било ниансе у поздрављању. Телемаха љуби Одисије, њега опет љуби Пенелоиа, Одисије опет оца свог, старог Лајерта. Нај нежнији пољубац пак у целој Илијади без сумње је онај, којим Хектор љуби свог синчића, Астпјанага. И стари се Германи често љубили, као што веле то њихове народне песме. У нашим народним песмама спомиње се такође пољубац чешће, али ређе љубавни пољубац, ван у специјално девојачким песмама. Али те песме нису тако старог порекла, да би вредво било њих као историјски материјал употребити. Са етикецијом и обичајем стао је пољубац много да губи од своје вредности. Ми скоро немамо појма, како и колико се пре педесет, шесет година љубило при свакој прилици. Сад се не љуби тако, ни узалуд, ни из церемоније, а наша деца ће још мање љубити. На тај, али само на тај начин добиће пољубац своје првобитно значење и биће најчистији символ дубока осећања и израз праве, срдачне љубави. М. С —ћ.

Дописи

(Ј. Ј. В.) Нарта 22. марта. Жалосна игра одиграна је, неспретно удешена комедија дошла je крају. Месец март могао је био остати у повесници овдашњег Српства као велика црна пега но на срећу ваљда то је и месец, на крају кога православни па и српски свет светкује CBOj’e „благовести." Кобан глас разнео се почетком марта по негдашњем вараждинском генералату а сигурно и ј’ош даље. „ЈеЈдан део беловарске парохије велико село Пргомеље а неки дометнуше још и Гудовац хоће да се поунијати" те речи дошаптавао је Србин Србину по целој 6еловарској жупанији. Да, шаптао је један другом јер сваки поштен скривао је пред злурадом браћом грдну срамоту нашу. А зашто ће да се поунијате? Зашто тај свет оставља свој посао па иде у Крижевце? Питасмо један другог, нагађасмо свашта. Случајно сам у то доба дошао у Беловар па добио сам прилике и међу тај свет доћи, добио сам прилику да га сам запитам: зашто народе срамотиш Српство? „Не може се већ подносити терети свакојаки, па још наш господин парох израдиојева себе, да ћемо му морати плаћати 50 новчића парохијала по поревној Форинти“ тај одговор добио сам. Кукавни свет наш био је заведен; погана уста која га заводише, не дадоше том свету да дође к себи, да се распита, да се увери, па онда тек ако 6и уврока имао да се буни. Не, узбунише свет и одмах га у Крижевце послаше. Овбиљна опасност претила је Српству и православљу, свуд се већ почело говорити о повишавању парохијала, свуд се већ почело натуцати о благодатима, које ће нови унијати да уживају. Већ се почело тврдити да они неће плаћати свога свештеника па ва девет година ни државног порева! За прост свет, ва кукавног тежака, не треба бољег лепка! Скупштина црквена беше саввата ва 5. март. Искрени Срби помислише да ће та скупштина метежима крај учинити. Сви скупштинари дођоше а осим њих још до двије стотине осталог народа. Сваки j'e хтео да види и чује, шта ће да буде. Дође и окружни прота г. Басташић, укава се и велики жупан посланик за карловачки сабор г, Давидовић, градоначеоник беловареки и начеоник опћине гудовачке.

Пред тај збор ступи председник парох Ј. Штековић, Чудно се био променио, та његов отац као парох бршљански исправнио је цркву унијатску у Дишнику, која данас ctoj’h ва опомену Србадији а богме и двору крижевачком. Полдруг сахат говорио j’e и разлагао својим парохијанима неистину просутих међу народ речи. Кавао им је да парохијал неће бити повишен на 50 нов. шта више да ће са 33 бити спуштен на 31 нов. по поревној Форинти а једно им је покавао тачан рачун о скупљеном и ваосталом парохијалу. У тој скупштини предузети распорев показао је, да је тако. Они, који су стрепили од срамоте да се шта не догоди, равиђоше се, уверени, да ће се ваведени свет смирити, јер ће видети, да није истина, што му је по кутовима говорено. Али неје било тако. Још ва време седнице равговараЈ’ући се с људима на пољу, могао сам видети да је тај свет гровно ваведен, да је он жртва бесавесне, паклене агитације, KOj’a j’e лукаво смишљена. Многи од људи дао се дотле довеети да j'e сам привнао да њима није баш стало за парохијал . . али! . . То „али“ понављали су многи, то „али“ одведе их опет у Крижевце. У Крижевцима славише славље. Шивматици Срби „врућом и некори стољу 6иво м жељом посегнуше ва светим сједињењем" па како да се неби том новом обрту у Кри жевцима радовали?! Та некад су ти шивматици трпили свакојаке муке па и саму смрт и ипак несу хтели у „свето сједињење" а данас сами га траже! Комисију треба поелати у Пргомеље „да иввиди ствар". Каноник Видовић и жупник Радић дођоше у Беловар као ивасланици „Крижевачког бискупског духовног стола“ да одатле оду у Пргомеље да се на лицу меета увере колико је тамо просвећених глава, које зажелише „евето СЈ’едињење“! У туђој’ епархиј’и, у тођој парохији, где ни једног униј’ата нема, бев претходне приј’аве надлежној конвиеторији на своју руку неку истрагу или иввиђење водити, ивгледа сувише смешно. Парох беловарски још право ни невна, шта су намислили неки његови парохијани, њему несу они своју намеру открили; он јемогао внати што се хоће, али неје морао ввровати, док му људи сами не кажу. Али у Крижевцима хоће истрагу, иввиђење! Нећемо о ником да сумњамо, не смијемо сумњати.. .но замерити нам се не може, ако с неповерењем погледамо на такву комисију! За чудо, скромни су били вахтеви крижевачког 6искупа ~, ни више ни мање него истрага... „извиђење“ ... Па ито мало неје му било доввољено, његова комисија вратила се ив Беловара и невидевши Пргомеља. О овим буде иввештена наша конвисториЈ’а и дође високо преоевећени госп. архимандрит Мирон као ивасланик његове преуввишености епископа пакрачког. Као члан комисије оде с њим у Пргомеље парох парћански г. М. Баришић. Врло добар ивбор учињен је; јер ваиста не внамо у коме 6и овдашњи свет више поверења имао, него у пароху парћанском. Свет је био на окупу кад је комисија дошла, у дворишту, гђе су се скупили, повдрави г. архимандрит народ са кратким но врло лепим повдравом. Реч му је свака била одмерена, ив сваке као да се чула девива: „своје недам, туђе нећу“! „Живио* био j’e одговор на повдрав архимандритов. Кад су људи вапитани, шта им је тешко, шта их је навело да учине толику срамоту себи, своме селу, својој цркви и своме народу, онда ни један није ништа кавао; у записник је дао сваки од повваних увести, да се горко каје што се лакомислено дао навести, да ту срамоту на се навуче. Свет се

умирио но још се HHj’e дошло на прави уврок тој’ побуни, Парохијал није био уврок томе, то су људи сами привнали а други уврок нису хтели да наведу; нису хтели или нису смели. Пробија овде онде нешто на површину, али морамо се ј*ош стрпити, па да све довнати можемо. Мора ћемо се дакле још једном на ову ствар вратити, вато се сада нећемо ни да упуштамо у нагађања, не ћемо на све ово ни своје реФлексије да надовевујемо. Свет се умирио, крижевачки владика добио је од својих несуђених духовних чеда повдрав: да ваборави на њих...но ми морамо да будемо на опреву, павити морамо, да бесавесници не распире пламен можда и на другом ком месту, велика је одговорност на нама, нашом кривицом не сме се ништа догодити, j’ep црква, наша народна црква, православље и Српство повваће нас на рачун. Свију нас тиче се ова ствар, сви 6и требали на том да радимо да се свет наш о свему потпуно обавести. Због рада на овој’ ствари не'6и требало никог хвалити, јер дужност j’e то сваког појединца; но опет не можемо пропустити а да јавно не споменемо име г. пароха Баришића ако већ нећемо споменути г. Штековића, ког се ствар највише- тицала а тако исто спомињемо и свесне трговце беловарске: Орлушића, Предраговића и Омчикуса. Од ове браће Србаља могао 6и и православни српски капелан беловарски г. Богичевић учити шта вначи то: родољубље и пожртвовање! Ми никог не нападамо, али смешно нам изгледа по где чије држање. Читав месец трајали су метежи, „благовести“ дођоше нам веселије но што смо се и надати могли; али: повор! сваки на свом месту нек пави; та често j’e ив мале варнице велики пламен букнуо! Ако нам г. уредниче допустите, онда ћемо другом приликом целом овом покрету мало боље у очи погледати, дотле ће се ваљда и што год више савнати. tt Из Суботице 23. марта. Наша српско-нар. позоришна дружина приспела је овамо ив Сомбора 20. марта (1. априла) т. г. и пошто је од мјестног одбора на жељезничкој постаји свечано и усрдно дочекана, и женско особље на каруцама у варош (град) увежено, и у станове смештено то је по томе одбор у присутности приврем. управитеља и руковатеља срп. нар. позоришта г. Ружића, Haj'npe примљену претплату прегледао, а за тим репертоар назначио. У претплати (поред обаљене цене претплате од стране ужег местног одбора проти одлуци ad hoc сазване главне скупштине) утекло је у благајну 1867 Фор. 50 новч. поред свега тога што махијавеливмом овдашњег градоначеоника Мукића, Буњевца, осим две ложе, готово нико други ван Срба претплатио се није. Те тако је, на жалост и јед наших противника, осигуран циклус представа нашем нар. позоришту овде у Суботици, буњевачкој меки што јако упадау очи нашим умом убогим непријатељима, који ив мржње и пакости, јавно жале и туже се како је наше нар. повор. од стране нас овд, Срба, овде јако прегрљено и примљено, што и једно чедо недоношће овдашњих мађ. новина у последњем листу своме навађа. Ал нека, нек се ј’еде, тим је нами боље. У недељу, 22. марта (3. априла) даван је овде у претплати 1-ви комад „Саћурица и Шубара“ изворна шаљива игра у 4 чина од Ј. Округића. Кућа j'e била (поред свега тога, што је у вече киша готово каблом ливана) врло пуна, осим претплатника примљено је тога дана у ручну благајну 138 Фор. 39 нов, Овом приликом констатовати нам је, да j’e на овој представи присуствовао и сам наш новонаименовани варошки велики жупан пресветли г. Аурел Јанковић, који се не стиди јавно очитовати, да је и њега буњевачка мајка родила, и да је буњевачким млеком одој’ен док наш градоначелник Мукић, кога ми Срби и Буњевци плаћамо • и који је од матере а и оца буњевачког отпао, стиди се свога дичног и поштеног порекла те у ваносу високог господства свога неће ни да завири у наше позориште, које је прилагођено Буњевцима исто као и Србима. На саму представу овога горњега комада прелавећи, и истинито кавати HaMj’e: да поред свог одушевљења нашег и лепога одзива од стране нашега опћинства, видимо неку правнину, KOj'a се нашем оку никако поткрасти неда, а та је, да оскудевају довољне или боље рећи нове снаге, које 6и овај наш лепи и богати ивворни комад (бар на оваквој већој и внатној глумници) у правоме виду како ваља представити могли; јер са оволиким бројем врло је тешко у оваквим већим и внатнијим местима, до пожелане цељи доћи. Прво, већ само певање не иде како ваља и како 6и требало, а то бива од чести вбог малог, незнатног и слабог кора, а и вбог неувеџбане и носмотрене мувике. Друго, како је особље малобројно, ваљало 6и га са дилетантима (што се у сваком главнијем месту по неколицина нађе) и са статистама попунити. На покон и на облачење и маскирање ваљало 6и већу пажњу обратити, да одговори оној' периоди времена и на-

чину живлења ив којега је сам комад црпљен. Представљачи су овога пута, као што то обично бива, када се прпи пут на страну глумницу, и то пред мало веће опћинство ступи, не гипки били, што ће бев сумње ивчевнути, док се боље овде одомаће. Ружић (Пантелија) као наш стари повнаник и целебритет нашег народ. позоришта, одговорио j'e потпуно своме вадатку, да су му се и странци дивили, и увносили га баш они, који су компетентни, да глуму представу његову оцене. Штета је само та, што га мувика са акомпањирањем у другој (сремској) песми HHj'e потпомогла као што 6и га требало и ваљало. Лукић (Арса) био је са свим на свом месту. Димитријевић (иришки солга) мање је одговорио своме задатку, особито у мимиции изговарању страних латинских речи, које све није ни ивговорио. Ми држимо, да овакав комад и не одговара његовој природи а особито, када мује орган покварен. Добриновић (брица) није нам био онај наш стари шаљивчина, на којега смо навикли, да са живом успоменом доброга хумора ив поворнице свагда задовољни дома се вратимо. Порушено његово здравље мора бити, да је на његову представу упливисало. Но пуни смо наде, да ће се код њега првом приликом све на боље окренути. Ленка Хаџићева (Милка) врло је добро представљала, Б. Хаџићева (Милева) такође је добро представљала. Марковић (хусарски стражмештар) Банковић (катана) Р. Поповић (Милош) били су мало не окретни. Остали прилично су добро играли.

Вести из народа.

Из Вршца нам јављају, да j'e владика Емилиј’ан Кенђелац основао фонд за свештеничке удовице и сирочад вршачке епархиј’е. Фонду томе завештао j’e владика следеће имање: 1) 12.000 фор. у готовом новцу, 2) половину његова подрума у вредности од 4000 фр. и 3) неке државие папире. У основном писму фонда задржао j’e владика себи право, да он ужива приходе фонда, односно, да он дели милостиње из истог, док j’e жив. Не мање је он рад, да још и умножи фонд за време свога живота. После њега управљаће тим фондом у споразуму са свештенством вршачке епархије његов питомац и нећак, доктор богословије Емилијан Радић, магистар духовне академије и професор богословије, кога j’e владика обвезао, да изради штатут за фонд по оним главним начелима, Koj’a j’e владика сам положио у основном писму. Осим архидијецезе и бачке епархије немају остале наше епархиЈ'е фонда за свештеничке удовице и сирочад, те j’e дакле та свештеничка сиротиња у тим епархијама изложена највећој материЈ'алној оскудици. Сада дакле добија и вршачка епархија такав фонд. Новп Сад, 31. марта. Из Беловара добили смо од г. пароха питање: како је са децом ири прелазку родитељском на другу веру ? Одговорено је: да по угарском закону деца до седме године прелазе с родитељима на веру од родитеља промењену, а од ти до 18 година остају у својој доондашњој вери; разумевајући, да онда могу сами веру бирати. Ово наводимо с тога, што се тим потврђује пређашњи из Беловара саопштени телеграм о унијаћењу Србаља. Но као што се из дописа у овом броју листа саобштеног изводити може, покушај унијаћења осујећен је. Свакако треба да су наше црквене власти на опрезу.

Н О В И Ј Е.

По што је Тиса провалила иасип под Берцелом, потопила је вода 100.000 јутара оранице. Заједпичко ратно министарство ставило је угарској влади на расположење четир пијонирска батаљона из Чешке и Моравске. Код Сентеша потопљено је 40.000 јутара земље. У Тапеју и АлђеЈ’у дошла j'e погибао 28. марта до врхунца. „Н. сл. Пр“. јављају из Будапеште, да је влада с аустријском банком земаља (Landerbank) углавила прелиминаран уговор о грађењу и финансирању будапештанско-земунске железн ице. Бечки званични војнички лист доноси ове промене у војсци: Велики кнез Павле Александровић, поручик у уланској пуковнији Александра IL, наименован је за капетана првог разреда, а царевић Рудолфо за заповедника 18. пешачкој бригади. Фцм. Маројчић умировљен j'e по својој молби; добио j’e писмено признање на својој шездесетогодишњој служби и велики крст леополдова реда са ратним украсом. Фцм. војвода од Виртемберга подигнут је са начеоништва босанске земаљске владе и сарајевског заповедништва, те постављен за ђенерала-заповедника у Лавову. Место њега постављен је у Сарајеву фмл. Дален, а овом за заменика фмл. Странски. Прашки земаљски заповедник, фцм. Филиповић, премештен је у Беч за заповеднида, а заповедник лавовски, Лиценхофен, за заповедника у Праг. »Буд. Кор.“ дознаје из Беча, да су после тродневног већања о разним нацртима уговора, преговори о Аустро-Угарско-српском трговачком уговору 27. марта закључени, по што j’e дошло до погодбе о свима тачкама, осим о две.